ПОХВАЛНА БЕСЕДА

Светој Мученици ДРОСИДИ,

и о сећању на смрт[1]

Трудољубиви пастири, када после дуге зиме угледају блистави зрак (сунчев) и да je дан постаo топлији, изводећи овце из тора воде их на уобичајене паше; њих опонашајући и овај добри пастир је одвео свето ово стадо и духовну паству Христову на духовне пашњаке. Овце се насите и стојећи код јасала, но када су изван ограда (тора) оне од поља имају већу корист, са великим уживањем савијајући главе доле, зубима стружићи траву и дишући чист ваздух, гледајући зрак сунчев, светао и блистав и скакутајући поред језера, извора и река, а и земља им доноси некакво уживање са свих страна украшена цветовима. Али не само код њих, него то и код нас доноси корист многу. Јер и унутра (у цркви) пред нама је била трпаза пуна духовних јела али одлазак к овим светим (људима) доноси некакав душевни подстицај и не мању корист од тог душевног подстицаја, не зато што дишемо чист ваздух, него зато што гледамо јуначка дела ових храбрих (људи), не што поскакујемо код вода потока него код потока благодати, не што сагињемо главе и стрижемо траву зубима, него што врлине Мученикасеби скупљамо, не што посматрамо земљу цветовима украшену, него што гледамо тела (Мученика) како извиру дарове духовне. Дакле, сваки Мартиријум сабранима нуди корист не малу, а понајвише од свих ову: чим неко ступи у предворја (Мартиријума), одмах му у очи падне мноштво гробова насве стране, и где год да погледа види гробове, споменике и кивоте преминулих. И заиста, то посматрање гробова приправља нам не мали удео у мудрољубљу. Јер душа се преко тога призора, ако је лакомислена, брзо среди, а ако је ревносна и бодра, постаје још ревноснија; ако се неко жали на сиромаштво, од тог гледања одмах добија утеху, ако се узноси код богатства (свога), смирује се и доводи у ред. Јер изглед гробова приморава свакога који их погледа да и невољно размишља о стварима које се тичу његове кончине и убеђује их да ни за шта од постојећих ствари не мисли да су трајне, ни оно што је болно ни оно што је корисно; а ко се убедио у то, тај се неће лако ухватити у замку греха. Због тога мудрац неки препоручује говорећи: У свим речима[2]својим присети се кончине своје и у векове нећеш сагрешити (Сирах 7,39), а други један исту оду са њим узвикује, овако саветујући: Припреми дела своја за одлазак (в. Приче 24,27) и спреми се за пут, не говорећи о чулноме путу, него о одласку одавде. Јер ако непрекидно и свакога дана унапред гледамо на несигурност кончине, нећемо брзо сагрешити, јер нити ће нас блиставе ствари (овога) живота надути, нити ће нас оне болне моћи оборити и пореметити, јер и једне и друге имају неизвестан крај. Почесто, наиме, онај који је данас жив не дочека ни вече. Дакле, они који живот проводе унутар града немају навику да брину и размишљају о тим стварима, а који су изашли изван града и дошли к овим гробовима и посматрају ово мноштво почивших, сва је нужда да их, хтели не хтели, од тога призора захвате такве мисли, а када их захвате – да постану узвишенији и ослободе се симпатије према стварима животним. И не само да ћемо прихватити такве мисли, него ћемо и добити довољан подстицај да похитамо и припремимо се за нашу вечну отаџбину, и све наше ствари уредимо за одлазак тамо, знајући да шта год од наших ствари оставимо овде, то остављено ће нам пропасти. Јер као што путник који иде дугимпутем и жури ка својој отаџбини, шта год да остави у гостионици, то ће свакако изгубити и (од тог губитка) штету претрпети, управо тако и ми, када одемо шта год од наших ствари да оставимо, све смо изгубили; е зато једне треба (понети) са собом, а друге пре нас одаслати тамо. Јер овај постојећи живот је пут, и нема (на њему) ништа постојано, него пролазимо мимо и болних и корисних ствари. И управо због тога ја од свих (других) понајвише волим ово место, што долазећи почесто овде, не само у сабрању, него и без сабрања, увек се сетим оних речи док ми очи у миру многом и са спокојем гледају гробове и окрећу душу према упокојенима и тамошњем стању (њиховом).

Наставак беседе у штампаном издању

 


[1]Наслов беседе на грчком гласи: γκμιον ες τν γίαν μεγαλομάρτυρα Δροσίδα, κα ες τ μεμνσθαι θανάτου (превод види горе). Њен латински називје: Laudatio magnae et sanctae martyris Drosidis, et de memoria mortis. Грчки тексту PG 50, 683-694.

[2]У Књизи Сираховој стоји: делима!