ПОХВАЛНА БЕСЕДА
Светом Мученику ВАРЛААМУ[1]
Блажени Варлаам нас је сазвао на свети овај празник и сабор, не да га похвалимо, него да пођемо за њим, не да будемо слушаоци похвала, него да постанемо опонашаоци његових дела. Код овосветских послова они који се успињу ка високим положајима никада не би прихватили да виде друге како учествују у истом првенству, јер тамо завист и оговарање раскидају љубав, а код духовних (ствари) није тако, него све супротно, јер Мученици добијају осећај властите части понајвише онда када себи сличне слуге виде како предњаче ка заједничарењу у њиховим добрима. Тако да ако човек хоће славити Мученике, нека их опонаша; ако хоће хвалити те атлете благочестија, нека следи труд њихов, Мученицима ће то бити задовољство ништа мање од њихових добрих дела. А како би научио да они властита добра понајвише осећају онда када виде да смо ми на безбедном, и да ту ствар сматрају највећом почасти, чуј од Павала који говори: Сада смо живи, кад ви чврсто стојите у Господу (1Сол 3,8). И Мојсије је пре тога Богу говорио: Ако им опростиш грех, опрости, а ако ли не, и мене избриши из књиге коју си написао (2Мојс 32,32), не осећам, вели он, због несреће њихове вишњу почаст, јер је пуноћа верујућих целина тела, каква је корист овенчати главу код пребијених ногу? А како је, кажеш, могуће сада опонашати Мученике? Јер сада није време прогона? Видим и ја, време прогона није, али време мучеништва јесте, време таквих борби није, али јесте време венаца, (сада) не прогоне људи, него прогоне демони, не гони тиранин, него гони ђаво, од свакога тиранина гори, не видиш пред собом жеравицу, али видиш како се диже пламен пожуде. Они су згазили ужарено угљевље, згази и ти пожар природе (своје), они су се рукама борили против звери, ти зауздај гнев, ту дивљу и неукротиву звер, они су устали на болове несносне, ти савладај неумесне и неваљале помисли што клијају у срцу твојему, тако опонашај Мученике. Јер сада нам рвање није против крви и тела, него против поглаварстава, власти и господара таме света овога, против духова злобе (Еф 6,12). Пожуда природе је ватра, ватра неугасива и непрекидна, пас је то бесан и манит, макар га небројено пута одбио од себе, исто толико пута кидише и не одустаје; ужарено угљевље је грозна ватра, но ова је страшнија, ова од пожуде, ми никада немамо прекид непријатељстава у том рату, никада у овоме животу немамо примирје, него непрекидну борбу, е да и венац буде блистав. Због тога нас Павле увек наоружава, будући да је увек време рата, будући да је непријатељ увек будан. Хоћеш ли познати да пожуда пали ништа мање од пламена? Чуј то од Соломона који говори: Како ће проћи човек по жеравици, а да ноге не сагори? Тако и онај што одлази жени ближњега, свако који је се дотакне, неће бити без кривице (Приче 6,28-29). Видиш ли да се природа пожуде надмеће са природом ватре? Јер као што је немогуће дотакавши се ветре не добити опекотину, тако и гледање лепих лица горе од ватре захвата душу која гледа неуздржано, и то што је дрво пламену, то су згодна тела очима људи похотљивих. Зато ватри пожуде не треба додавати храну – спољашње гледање, него је треба са свих страна оградити и загасити благочестивим мислима, обуздавајаући унапред пожар који се шири и не допуштајући јој да уништи чврстину нашега разума. А и свако задовољство у време надвладавања страсти, обично од ватре жешће пали душу, ако се неко храбро и са трпљењем и вером не супротстави свакој појединој од страсти, што је и блажени и племенити атлета Христов Варлаам учинио са својом руком, читав пожар у десници својој трпећи, а не препустивши се болу, него владајући се бестрасније од статууа, или још боље, осећао је бол, и трпео, јер тело је било оно што подлежи, а не гвожђе, али осећајући бол и страдајући, он је у смртноме телу показао мудрољубље бестелесних Сила.
2. Али исприповедаћу о том мучеништву од почетка, тако да прича буде јаснија, а ти обрати пажњу на лукавство ђаволово. Неке од светих он је увео у ватру, неке је бацио у котлове који су кипели од огња жешће, некима је плећа (гвожђем) разгребао, неке у мору утопио, неке дивљим зверима предао, неке у пећ бацио, некима је удове раздробио, некима док су још још живи кожу одрао, некима је под окрваљена тела ужарено угљевље подметнуо, па су варнице падајући на ране уједале од сваке звери љуће, другима је, пак, смислио друге одмазде. А када је видео да су све те ствари исмејане, и њих који то трпе како их савладавају у обиљу многом, те да постају претпоставка највеће смелости за оне који после њих долазе на иста рвања, шта он чини? Смишља нови начин напада, како би неочекиваност и необичност одмазде оборила одлучност Мученика. Јер оно за шта се чуло и о чему се размишљало, макар било неподносиво, бригом у очекивању постаје сношљивије, а неочекивано, макар било лако, несносније је од свега. Нека буде, дакле, нови начин борбе, нека буде чудно средство како би се атлета, збунивши се новином и необичношћу, лако саплео. Шта, дакле, он чини? Изводи светога из тамнице везанога. Јер и то је била ствар злочинства његовога, то што не наводи одмах и од почетка тешка средства, нити наводи грозне одмазде, него се издалека најпре баца лакшим. А зашто? Како би, ако подвижници буду савладани, њихов пораз постао сраман, јер нису одстојали ни мала (искушења), а ако их савладају и победе, истрошивши снагу на тим малим, буду лако савладани већим. Због тога је најпре увео мања, како и ако их зграби и ако их не зграби не би промашио; јер ако их зграбим, каже, исмејао сам их, а ако их не зграбим ослабио сам их за оно што ће доћи. Изводи га, дакле, из тамнице – а он је (из ње) излазио као храбри атлета који се дуго времена увежбавао – на борилиште, јер је тамница Мученику била борилиште, и он је тамо насамо разговарајући са Богом, од Њега научио све захвате, јер где су такви ланци, тамо је присутан и Христос. Излазио је, дакле, снажнији поставши тим дугим боравком у тамници, а када је изашао (из тамнице) ђаво извевши га на среду посредством служитеља безакоња свога, није га везао за дрво, нити окружио џелатима, јер је видео да он жуди за тим и да се одавно на то спремио, него једно необично, ново и неочекивано средство примењује против тога пирга (духовнога), кадро да лако доведе до пада, јер то је оно око чега се трудио: у свим стварима саплести, пре него нанети бол светима. Које је, дакле, то лукавство? Заповедивши му да испружи руку окренуту (шаком) на горе изнад жртвеника, ставили би му жар и тамјан у шаку, како би кад осети бол и окрене шаку ту ствар урачунали као приношење жртве и преступ[2].Виде ли како је ђаво злобан? Али гледај и како је: Онај који хвата мудре у њиховом лукавству (1Кор 3,19) то његово лукавство учинио безвредним и ту натегнуту сплетку и то шаренило злобе уредио да буде на увећање славе Мученику. Јер када се противник, пошто учини небројена злодела, удаљи побеђен, тада атлета благочестија постаје сјајнији, што се и овде десило. Јер блажени Варлаам је стајао држећи руку непоколебиво и не окренувши је, као да му је од гвожђа била, премда, и да је окренуо шаку, ни то не би било на осуду Мученику.
Наставак беседе у штампаном издању
[1]Наслов беседе на грчком гласи: Ἐγκώμιον εἰς τὸν ἅγιον μάρτυρα Βαρλαάμ. Њен латински назив је: Laudatio sancti martyris Barlaam. Грчки текст у PG 50, 675-682.
[2]Мисли се: преступ према хришћанству, тј. одрицање од хришћанства.