ПОХВАЛА
Светом Мученику ЈУЛИЈАНУ[1]
Ако су на земљи овакве почасти Мученицима, после одласка одавде, на небесима, какви ли се (тамо) венци плету за свете њихове главе? Ако је слава (њихова) пре Васкрсења толика, колики ли ће бити сјај после Васкрсења? Ако они код слугу њима сличних уживају толико дворење, колико благоволеније ће их затећи код Бога? Ако ми зли знамо одати почаст и дивити се онима од нама сличних слугу који добро чине јер су се подвизавали за Христа, колико ће пре Отац наш небески небројена добра дати онима који су за Њега мучење поднели? (в. Мт 7,11). Јер Он је штедар и човекољубив; но њих не чекају велике почасти због тога, него и зато што је Он дужник њихов. Мученици нису побијени због нас, а ипак, ми се стичемо у част њихову. А ако се ми, због којих они нису побијени, стичемо (код њих), Христос, због којега су им главе одрубљене, шта тек Он неће учинити? Ако је (Бог) онима којима ништа није дужан дао толика добра, њима, којима је дужник, коликим тек њима неће узвратити добрима? Ништа пре тога није дуговао икумени, јер сви сагрешише, вели Павле, и лишени су славе Божије (Рм 3,23), или још боље: дуговао им је казну и одмазду; па ипак, дугујући нам казну и одмазду, Он нам подари живот вечни. Ако је, дакле, онима којима је дуговао казну дао Царство, онда шта тек неће дати онима којима дугује живот вечни? И коликим ће их почастима почаствовати? Ако је распет и крв пролио због оних који га мрзе, шта неће учинити за оне који су своју крв пролили због исповедања (вере) у Њега? Ако је оне који су се одвратили и одмакли (од Њега) тако заволео да умире за њих, оне који су Га заволели мером највећом – јер: Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн 15,13) – са коликим ће њих прихватити благоволенијем и негом? Атлете у ванцрквеним борбама се на истом борилишту и боре, и побеђују, и проглашавају (за победнике), и овенчавају, а ове атлете благочестија не тако, него се рву у овоме животу, а овенчавају у оном будућем, овде су се потукли са ђаволом и надјачали, а проглашавају се победницима тамо. А како бисте знали да је то истина и да се њима венци не дају овде, него их сви дарови очекују тамо, чујте то од Павла који говори: Добар рат ратовах, трку заврших, веру одржах, даље ме чека венац правде, где и када? Који ће ми у Дан онај дати Господ, праведни судија (2Тим 4,7-8). Овде је трчао, тамо се овенчава, овде је победио, тамо се проглашава победником. А и данас га чусте где вапи и говори: У вери помреше сви ови, не дочекавши остварење обећања, али их видеше издалека и поздравише (Јевр 11,13). Због чега су, дакле, ванцрквеним атлетама истовремено и победе и венци, а атлетама благочестија победе и венци не (падају) у исто време, него после толиког временског размака? Ознојише се, намучише се овде, поднеше ране небројене, а (Бог) да их не овенчава одмах? Не, каже (Апостол), јер природа постојећег живота не прихвата величину те части, привремен је век овај и кратак, а онај неомеђен, бескрајан и нескончив, због тога је (Бог) овом кратком и привременом веку у наслеђе дао напоре, а венце је уризничио у оном нестарећем и бесмртном, како би се с једне стране сасекао терет напорâ смањујући се краткоћом времена, а са друге уживање у венцима остало трајно и нескончиво, продужујући се бесмртношћу оних бескрајних еона. Хотећи, дакле, да их у већој мери почасти, (Бог) је одложио даривање, и не само због тога, него и да би они на крају имали чисто задовољство. Јер као што онај који претходно живи раскалашнои ужива опуштеност, када га после тога нешто притисне, не осећа ту постојећу раскош у очекивању будућих страхота, тако и онај који се претходно туче, бори и подноси небројена зла, после тога, када треба да се овеча, више не осећа постојеће страхоте, обнављајући се надом у будућа добра. И није им постојећи напор (Бог) олакшао само надом у будуће, него и редоследом, уредивши да пре опуштања буде мука, како се под постојећим страхотама не би преко мере напрегли гледајући у њих. Тако и они који се туку спремно прихватају убоје обазирући се не на болове, него на победнички венац, тако и морнари подносе небројене опасности, буре, рат некакав тежак, супротставајући се и дивљим зверма и разбојницима морским, и ништа од тога не рачунају, него гледају на пристаништа и богатство од трговине, исто тако и Мученици, пострадавши од небројених страхота, тела измрцварена различитим мучењима, нису се обазирали ни на шта од тога, него су гледали ка небесима и на добра тамошња. А како бисте научили да оне ствари које су по природи тешке и несносне, да исте оне у нади на будуће постају лаке и подносиве, чујте од предстојника тих таквих добара који говори: Јер наша пролазна мала невоља припрема нам преизобилно и неизмерно вечно богатство славе. Реци ми како? Нама, који не гледамо на ово што се види, него на оно што се не види (2Кор 4,17-18).
2. Ово нисам казао тек онако, него због вас, да када видите некога где живи раскалашно и ужива опуштност у овоме животу, а тамо ће бити кажњен, таквога не сматрате срећним због привремене раскалашности, него да будете потиштени због будућеге казне (њему). А опет, када видите некога од оних што ће тамо уживати част многу, да је у муци, тескоби и небројеним злима у овом привременом животу, да га не оплакујете због постојећих страхота, него сматрате блаженим и мислите да му ваља завидети због предстојећих венаца у бескначним оним еонима.
Овога, дакле, светога (човека) дао је народ Киликијаца, (народ) који је и Павла дао, био је, наиме, суграђанин његов, и оба служитеља Цркве отуда нам дођоше. Пошто стадион благочестија биотворен а време га је позивало на мегдане, он допада тешкој звери која је тада делила правду. И пазите лукавство. Видевши да му је воља чврста и да жестином одмазде није могуће сломити напон спремности (његове), баца га у чекање и одуговлачење, непрестано га уводећи (к себи) и изводећи. Јер он му није, саслушавши га у једном дану одсекао главу, како му та збијеност одмазде пут не би учинила лакшим, него га је свакога дана уводио (к себи) и изводио, испитивао, претио небројеним мучењима, мамио га ласкавим речима, свако лукавство покренуо подухватајући се тога да поколеба темељ непоколебиви, и читаве године га је водао свуда около по Киликији срамотећи га, или боље – а да није ни намеравао – показујући га сјајнијим; а Мученик је вапио и см са Павлом појао: Хвала Богу који нам свагда даје победу у Христу Исусу и кроз нас јавља мирис познања на сваком месту (2Кор 2,14). Јер као што, док миро лежи на једном месту само тај ваздух испуњава благоуханијем, а када се пренесе у многе просторе, оно их све испуњава својом врлином, управо тако се дешавало и тада са Мучеником. Вођен је около у намери да буде извргнут сраму, а испало је супротно – атлета је тим опходом постао блиставији, и све становнике земље киликијске учинио је ревнитељима властите врлине. Вођен је свуда около како они не би само по чувењу познали рвања (његова), него и да га гледаоци виде овенчанога; и колико му је (судија) тркалиште чинио дужим, толико су му све те трке бивале блиставије, колико му је наметао већа борилишта, толико чудеснијим је јављао (његова) рвања, колико му је муку развукао у времену, толико је трпљење његово учинио опробанијим.
Наставак беседе у штампаном издању.
[1]Наслов беседе на грчком гласи: Ἐγκώμιον εἰς τὸν ἅγιον μάρτυρα Ἰουλιανόν. Њен латински назив је: Laudatio sancti martyris Juliani. Грчки текст у PG 50, 665-676.