БЕСЕДА
О УГАЂАЊУ
Да је и за оне који говоре и за слушаоце опасно
јавно говорити на угађање, и да је корисно и највећа праведност
осуђивати властите грехове[1].
Довољно вас, мислим, пре неки дан изгрдисмо и дубљу рану зададосмо, а данас је неопходно залечити, и најблаже мелеме (на рану) метнути. Јер ово је најбољи начин лечења: ране не само засецати, него их и превијати; а ово је диван закон поуке: не само корити, него и блажити и тешити. Тако је и Павле заповедио: Обличи, запрети, утеши (2Тим 4,2). Ако човек све време теши, тај слушаоце чини лакомисленијим, ако пак само кори, чини их тврђим, не будући, наиме, у стању носити бреме непрекидних обличења, одмах ће одскочити (од њега). Зато начин поуке треба да је шаролик. Будући, дакле, да је беседа претходнога (дана) жестоко ујела за душу свакога (од вас), данас нам је потребна блажа поука, на убоје који су настали од обличењ・неопходно је, као уље, накапати благост беседе, пошто се претходно подсетите самих прекора. Прочитасмо вам пре неки дан правило Павлово о причешћивању Тајнама које стоји пред свима посвећеним (у њих). А то правило је следеће, ништа нас, наиме, не пречи да га наново прочитамо: Нека свако испита себе и тако једе од хлеба и пије из чаше (уп. 1Кор 11,28). Они кој су посвећени знају ко је хлеб, а шта је чаша. Који једе и пије, вели, недостојно Господа, биће крив Телу и Крви Господњој (уп. 1Кор 11,27). Тај смо вам закон прочитали, а указали смо и на смисао реченога. Казали смо шта значи: Биће крив Телу и Крви Господњој, да ће тај добити исту казну колику ће одмазду (добити) они који су разапели Христа. Јер, каже, као што су они када су убили Тело постали криви крви, тако су то и ови који се недостојно причешћују тајнама, јер то значи: Биће крив Телу и Крви Господњој. Изгледало је да казано носи са собом преувеличавање много, да је претња несносна, а придодали смо и заључак из примера који опет носи са собом доследност многу. Казано је, наиме, да као што било да неко поцепа царску порфиру, било да је укаља блатом, једнако је увредио и њоме огрну тога цара, управо тако и овде, и они који су убили Тело Господње, и они који Га прихватају са нечистим размишљањем, и једни и други сличну увреду наносе Царској одежди[2].Јер с једне стране њу су подерали Јудеји на Крсту, а каља је онај који је прихвата нечистом душом, тако да ако безакоња и јесу различита, последице увреде су исте. То је многе погодило, то је многе узнемирило, угризло савест слушалаца, или још боље, не само слушалаца, него и моју који вам говорим још и пре него вашу, јер поука је заједничка, и ране су заједничке, због тога намећем исте лекове. Беше то дело човекољубља Божијега, то да и говорник и слушаоци подлеже истим законима, да учествују у истој природи, да је сваки поједини (од нас) слично одговоран када направи преступ. Зашто? Како би (беседник) са мером чинио прекор, како би био попустиљив према грешницима, како присећајући се властите слабости обличење (другога) не би учинио несносним. Због тога Бог није свео анђеле са небеса да их постави за учитеље човечанској природи, како не би по надмоћи (своје) природе и по непознавању људске слабости епитимије нама чинили беспоштедно, него је смртне људе дао за учитеље и свештенике, људе огрнуте у слабост, како би управо то исто – то да су и говорник и слушаоци одговорни за исте ствари – учинило да језик говорника буде зауздан, не допуштајући му да оптужбе наводи преко мере. А да је ово истина, сам Павле, поставивши оно правило, поучио нас је и узроку, овако казавши: Јер сваки првосвештеник који се узима између људи поставља се за људе, који може да саосећа са онима који су у незнању и заблуди. Откуда то и зашто? Пошто је и сам подложан слабости (Јевр 5,1-2). Видиш ли да слабост постаје претпоставка саосећања, и да сродство природе не пушта онога који намеће епитимије да било када западне у неумереност, макар се он веома прсио (да то учини)? А због чега сам ово казао? Да не бисте говорили: „Ти, пошто си чист од грехова, ослобођен муке, оне због епитимије, са великом влашћу наносиш нам дубљи рез“. Ја први, наиме, осећам муку, будући да сам и см одговоран за сагрешења. Сви смо, наиме, под епитимијама (Сир 8,6), и: Нико се неће похвалити да има чисто срце (в. Приче 20,9). Тако да сам она обличења учинио не правећи се паметан у туђим злима, нити из некакве нечовечности, него из старања многога. Јер код лекара за тела, онај који чини рез нема никакав осећај бола, а онај којега секу, тај је једини који се кида у боловима, а код оних који негују душе није тако – ако се што не варам просуђујући о (искуствима) осталих по сопственом – него ја см који говорим, ја први осећам бол док корим друге. Јер ми не осећамо тако муку док нас други обличују, као док обличујемо друге за сагрешења за која смо одговорни. Савест говорника одмах навали, и то да онај којему предстоји достојанство поуке запада у иста сагрешења као и ученици, и да има потребу са истим обличењима, то говорнику муку чини гором.
Наставак у штампаном издању.
[1] Пун наслов беседе на грчком гласи: Ὅτι ἐπικίνδυνον καὶ τοῖς λέγουσι, καὶτοῖς ἀκούουσι τὸ πρὸς χάριν δημηγορεῖν, καὶὅτι χρήσιμον καὶ δικαιοσύνη μεγίστη τὸκατηγορεῖν τῶν οἰκείων ἁμαρτημάτων (превод види уз беседу). Њен латински назив је:Rem esse periculi plenam cum iis qui dicunt, tum iis qui audiunt, ad gratiam concionari:atque utile esse, et justitiam maximam propria incusare peccata, или скраћено: Nonesse ad gratiam concionandum. Грчки текст у PG 50, 653-662.
[2] Тј. Телу Христовом.