БЕСЕДА
СВЕТИМ МУЧЕНИЦИМА
Када је Епископ отишао на село да саврши (помен на) дан Мученикâ
казана у граду, о Мученицима и о скрушености и милостињи.[1]
Јуче дан Мученикâ али и данас дан Мученикâ – е да нам је стално савршавати дан Мученикâ Јер ако се они који су залуђени јавним приредбама и зевају у коњске трке никада не засите тих неумесних призора, много више треба ми да се тако држимо према празницима светих. Тамо попма ђаволска, овде празник хришћански, тамо демони поскакују, овде анђели коло играју, тамо погибија душа овде спасење свих који су се сабрали. Него (кажеш ти), и оне ствари доносе неко задовољство. Али, не толико колико ове. Које је, наиме, задовољство гледати коње како улудо трче? А овде не гледаш двојац бесловесних (животиња), него миријаде колесница са Мученицима и Бога који се на њих поставио и гони их путем ка небу. А да су душе светих колеснице Божије, чуј од Пророка који говори: Колесница Божија десетохиљадита, хиљаде управљајућих (Пс 67,18). Јер оно што је (Бог) даровао силама вишњим, исто то је даровао и нашој природи. Он седи на Херувимима, као што псалам каже: Уседе на Херувиме и полете (Пс 17,11), и опет: Који седи на Херувимима (в. Јез 10,2) и гледа бездане. Исто то је и нама дао – на онима седи, а у нама станује: Уселићу се у вас и ходаћу међу вама (уп. 2Кор 6,16; Лев 26,12). Они су постали колеснице, а ми да постанемо храмови (Његови). Виде ли сродство части? Виде ли како је увео мир и горе и доле? Због тога нас ништа не раставља од анђелâ (само) ако хоћемо.
Но, као што почињући (беседу) рекох, јуче дан Мученикâ данас дан Мученикâ не оних овдашњих, него оних на селу, или још боље – и они су овдашњи. Град и село се, наиме, разликују по животним приликама, а по благочестију заједничаре и уједињују се. И немој гледати на варварски језик њихов[2],него на мудрољубиви разум њихов. Јер каква ми је корист од истости језика када су намере воље различите? А каква ми је штета од различитости језика када су поступци вере уједињени? У том погледу село није ништа простије од града, јер и село и град имају исту част у главном од (свих) добара. Због тога Господ наш Исус Христос није време проводио у градовима а села остављао празна и пуста, него: Прохођаше по градовима и селима проповедајући еванђеље и исцељујући сваку болест и сваку слабост (уп. Мт 9,35). Управо то опонашајући и заједнички наш пастир и учитељ[3]оставио је нас и отпутовао к њима, или још боље, није нас оставио к њима отишавши, јер је браћи нашој отишао. И као што се када се савршава празник Макавеја сво село сјати у град, тако и када је празник тамошњих Мученикâ сада би сав град требало да се пресели к њима. Због тога, наиме, Бог Мученике није засадио само у граду, него и на самом селу, како бисмо под претпоставком празника имали нужан повод за узајамно друговање, и то више (је Мученикâ по селима него у граду. Јер Бог је већу част дао ономе који заостаје, тај (део) је, наиме, слабији, због тога је добио бољу негу. Они који настањују градове уживају непрекидну поуку, а они који живе на селу, не учествују у толиком обиљу. Дакле, тешећи недостатак у поуци обиљем у Мученицима, Бог је удесио да већина Мученика буде код њих сахрањена. Они не слушају непрекидно језик учитељâ но глас Мученика њима говори из гроба, а он има већу снагу. Какобисте научили да Мученици и док нам се ћутећи обраћају имају већу снагу, (пазите не ово): многи разговарајући често са многима о врлини, ништа нису постигли, а други су и ћутећи постигли велике ствари по блиставости (начина) живота, а много више то чине Мученици, не што су пустили глас са језика, него онај посредством поступака њихових, много узвишенији од онога са језика, којим (гласом они) разговарају са свом природом људском, ове речи говорећи: „Погледајте на нас, колике страхоте смо претрпели. А како смо то пострадали осуђени на смрт, а живот непрекидни нашавши? Удостојисмо се разоденути тела Христа ради, а да их нисмо оставили сада због Христа, мало касније морали бисмо их и невољни одложити, онда када одемо из овог привременог живота. Да их није Мучеништво наишавши узело, уништила би их заједничка (свој) природи смрт када наиђе. Због тога не престајемо благодарити Богу што нас је удостојио да смрт којој смо свакако дужни послужи на спасење душа наших, и што је неизбежан дуг од нас примио као (наш) дар (Њему), и то са највећом чашћу. Мучења јесу тешка и мучна. Али у једном кратком одсечку времена, а спокој после њих у непролазне еоне, или још боље, онима који гледају у будуће (векове) и у Судију (на борилишту) она нису тешка и мучна ни у том кратком одсечку времена. Па и блажени Стефан, када је очима вере видео Христа, због тога није видео кишу каменица, него је уместо њих бројао бојне награде и венце (ДАп 7,55). Па и ти, дакле, пренеси поглед са постојећих ствари на будућност и нећеш имати ни онај кратак осећај страхота“.
Наставак беседе у штампаном издању.
[1]Пун наслов треће беседе на грчком гласи: Ἀπελθόντος τοῦ ἐπισκόπου μαρτύρων ἡμέραν ἐν τῇ χώρᾳ ἐπιτελέσαι, ἐλέχθη ἡ ὁμιλία ἐν τῇ πόλει εἰς μάρτυρας, καὶ περὶ κατανύξεως καὶ ἐλεημοσύνης (превод види горе). Њен латински назив је: Cum episcopusmartyrum diem ruri celebratum abiisset, habitus est in urbe sermo in martyres, etde compunctione cordis et eleemosyna, или скраћено: De sanctis martyribus. Грчкитекст у PG 50, 645-654. Казана је после беседе Макавејима.
[2]У околини Антиохије, на селу, говорило се сиријским језиком, у самом граду грчким.
[3]Епископ Флавијан.