БЕСЕДА ДРУГА
Светим МАКАВЕЈИМА
Све свете Мученике похвалити једним језиком није могуће, него и да небројена уста имамо и исто толико језика, недостало би нам похвала; гледајући на јуначка дела седморице Мученика осећам исто што и човек који воли паре када би се, ставши уз извор који на седам уста злато точи, подухватио тога да га свега исцрпи, па после многога и неизрецивога напора отишао већи део оставивши. Јер извор, колико год да га црпиш, већи део остаје. И шта? Пошто не можемо принети (похвалу) према вредности (њиховој) – ћутаћемо? Никако! Јер ти који примају дарове су Мученици, а они опонашају Господара својега при суду таквога частољубља. А шта Он чини? Када Му неко принесе дарове, Он узвратне дарове одмерава не пазећи на величину приноса, него на усрђе онога који Му приноси. Тако је учинио код оне удовице, та жена је дала два обола, а дочекала част већу од оних што су много дали (Лк 21,2-4), јер Бог није гледао незнатност пара, него драгоценост намере (њене), паре – два овола, али намера њена – вреднија од миријаде таланата злата. Прихватимо се, дакле, смело похвала, и оно што јуче учинисмо, ако је по вољи, нека то и сада буде (учињено); јуче, наиме, узевши мајку саму, сву беседу на њу утрошисмо, а то смо чинили не хотећи да је одвојимо од хора (њене) деце, него да нам то богатство буде сигурније одложено, а управо то ћемо и сада учинити, издвојивши једнога од синова, о њему ћемо нешто мало казати: страхујем, наиме, да ми похвале седморици мученика, када се као седам река сједине уједно, не потопе беседу. Нећемо, дакле, узевши једнога од младића, њега одвојити од хора браће, него начинити себи бреме лакшим – јер када се један хвали, биће то заједнички венац и осталима, будући да су сви они учествовали у истим подвизима. А и данас ће нам и мати (њихова) свакако доћи, макар се ње и не дотицали, јер сâм ток речи њу ће свакако привући, и она неће себи допустити да остави децу, јер ако се није одвојила од њих у подвизима, ни у похвалама се од њих неће удаљити. Којега, дакле, од ове седморице бораца хоћете да узмемо? Да ли првога, или другога, или трећега, или последњега? Или још боље, ниједан међу њима није последњи, јер они су хор, а код хора се не показује ни почетак ни крај, но да бисмо онога којега ћемо похвалити учинили гласовитијим, говорићемо о последњем по узрасту. Рвања су им братска, па и дела су им сродна, а тамо где је сродство подвиг тамо не постоји први и други. Да узмемо, дакле, последњега по узрасту, а вршњака памећу, вршњака не само са браћом својом, него и са самим старцем[1].Овај је једини од браће одведен на мучења одвезан, није, наиме, чекао руке џелатâ него је сопственом спремношћу предупредио окрутност њихову и био одведен (на мучење) одвезан. И ниједнога од браће није имао за гледаоца, јер сви беху скончали, него је имао гледалиште часније од браће – очи мајчине. Нисам ли вам рекао да ће и да се не трудимо мати свакако доћи к нама? И гле, след беседе је уведе. И тај призор беше тако частан и велики, да је (ту био) и сâм народ ангелски, или још боље, и браћа су га гледала, али не више са земље, него са небеса. Јер они овенчани заседоше, као судије на Олимпијским играма, не судећи рвачима, него тискајући се да овенчанога дочекају. Он, дакле, стаде одвезан и узвикујући речи мудрољубља пуне, хтео је, наиме, да тиранина обрати ка властитом благочестију, а како није успео, учинио је оно што је до њега, и себе предао на кажњавање. Тиранин је жалио његов узраст, а овај је опла-као неблагочестије његово, јер тиранин и Мученик нису гледали на исте ствари, обојица су, наиме, имали исте очи, али оне телесне, а очи вере им већ нису биле исте, него је тиранин гледао на постојећи живот, а овај је гледао на онај будући, ка коме је намеравао полетети, и тиранин је видео котао, а Мученик је видео геену у коју га је тиранин намеравао убацити. Па ако се дивимо Исааку што када га је отац везао није побегао са жртвеника, нити је скочио са њега гледајући нож како креће ка њему, много пре се треба дивити овоме што не беше ни свезан, нити је имао потребу за принудом везâ нити је чекао руке крвникâ него је сам себи постао и жртва, и свештеник, и жртвеник. Погледавши, наиме, около и не видевши ту ниједнога од браће, он се узнемири те навали журити и тискати да некако не буде одвојен од доброга тога хора. Због тога није чекао руке џелатâуплашио се, наиме, поштеде тиранинове, да га сажаливши се не издвоји из заједнице браће, због тога је себе унапред уграбио испред суровога човекољубља. Јер много тога беше кадро одвратити тиранина: узраст младића, одмазда толиком броју браће која је била довољна да дивљу звер засити – но он се не засити – старост матере, то што ништа није имао од претходних казни.
Наставак беседе у штампаном издању.
[1] Тј. са Елеазаром.