БЕСЕДА ПРВА
О Светим МАКАВЕЈИМА,
и Мајци њиховој[1]
Како нам је град светао и радостан, данашњи дан је од читаве године блиставији, не зато што је сунце данас ка земљи пустило зрак сјајнији од уобичајенога, него је светлост светих мученикâ осветлила град наш од сваке муње боље, јер они су блиставији од миријада сунаца и сјајнији од великих светила (небеских). Због њих је данас земља часнија од неба. И немој ми указати на прах, не рачунај на пепео нити на зубом времена нагрижене кости (њихове), него отвори очи вере и гледај силу Божију са њима сједињену, благодат Духа (Светога) која их окружује, славу светлости небеске која их краси. Ови зраци (што долазе) из круга сунчевога не иду ка земљи тако како блистања и сјај која излазе из ових тела помрачују поглед ђаволу. Јер као што вође разбојника и пљачкаши гробница, када где виде положену опрему царску: оклоп, штит и кацигу, а све блиста од злата, одмах одскачу одатле и не усуђују се ни прићи ни дотаћи се (тих ствари) подозревајући велику опасност ако би се на то дрзнули, управо тако и демони, истински вођи разбојнички, где год да виде положена тела мученикâ одмах одскачу и хватају маглу. Јер они не гледају на природу њихову, за сада смртну, него на неизрециво достојанствоХриста које се у њима открива. Ту опрему, наиме, не мећу на себе ни Анђели, ни Арханђели, нити друга нека створена сила, него сâм Господар Анђелâ И као што Павле вапи, говорећи: Тражите ли да искушате Христа који у мени говори? (уп. 2Кор 13,3). Тако и ови могу викати и говорити: Тражите ли да искушате Христа који се у нама подвизавао? Драгоцена су то, наиме, тела будући да су рану примила за властитога Господара, будући да жигове носе због Христа. И као што царска дијадема са свих страна украшена скупоценим камењем показује различите одблеске, управо тако се и тела светих Мученикâ ранама за Христа као драгим камењем жигосана, од сваке царске дијадеме показују скупоценија и часнија. Ванцрквене бојне судије, када постављају борбе, сматрају да је највећа част (за њих) када на борилишта и у борбе уведу младе борце у пуној снази, тако да они и пре доказа на самим захватима код гледалаца изазову дивљење и самом грађом удова (својих), а овде није тако, него све супротно. Христос, наиме, не поставља борбу такву као они, него страшну и страхом испуњену, јер се не ради о рвању људи са људима, него о борби људи са демонима, наметнувши нам, дакле, такву борбу Он на борилишта није извео младе борце у пуној снази, него управо момчиће, и са њима старца, онога Елеазара, и поред њих још и остарелу жену, мајку оних момчића. Па како то, Господару? Изводиш на борилишта узраст неприкладан за борбе? Ко је још чуо да се жена икада борила у старости толикој? Нико није чуо, но ја ћу вас, вели, на делима уверити у то што је необично, ново и никада чувено. Јер ја нисам такав бојни судија да све препуштам снази бораца, него стојим уз своје подвижнике, помажем и руку им пружам, те већина дела њихових бива по моме заступању. Дакле, када видиш жену која се тресе, остарелу, којој је штап потребан, како ступа у борбу и стишава лудило тираниново, надвладава силе бестелесне, лако савладава ђавола, са слободом многом туче држање његово, задиви се дару бојнога судије, зачуди се сили Христовој. Те атлете нису телом у пуној снази, не-го су у пуној снази вером, природа им је слаба, али је благодат која их је помазала (за борбу) моћна, тела су им клонула од старости, али су им мисли оснажене чежњом за благочестијем. Та борба није чулна, немој дакле те борце да цениш по спољашњости, него мишљу проникни у благоустројство душе њихове, познај снагу вере њихове како би научио да онај који се туче са демонима нема потребу за огртачем телесне снаге, нити за мужевним узрастом, него и ако је веома млад, ако је дотерао до старости крајње, а има душу племениту и крепку, од свог узраста неће имати никакве штете.
2. И зашто говорим о старцу и младићу, када су се и жене разоденуле за такве борбе и блиставе венце добиле? Јер на ванцрквеним борбама, пошто испитају и узраст, и природу и достојанство, бране улаз (на њих) и робовима, и женама, и старцима, и момчићима, а овде је и сваком сталежу, и сваком узрасту, и обема природама гледалиште отворено без икакве бојазни, е да би ти познао и обиље и неизрециву силу Онога који је ту борбу поставио, и на делима видео потврду апостолске изреке да се сила Његова у слабости показује савршена (2Кор 12,9). Јер када су деца и старци у стању учинити ствари изнад природе, онда се у свему томе јасно показује благодат Божија која преко њих дела. А да би научио да слабост тих подвижника, она спољашња, чини да постану још блиставији носиоци венаца, хајде да оставивши по страни старца и децу, изведемо на среду још слабију од њих – жену, старицу, мајку седморо синова, ни порођајни болови, наиме, нису мала препрека тим рвањима. Чему се, дакле, код ње најпре вреди задивити? Слабости природе, поодмаклим годинама или трпљењу у (материнском) саосећању? Велике су, наиме, и то препреке на путу који потребује толику истрајност.
Наставак беседе у штампаном издању.
[1]Све три беседе о Макавејима казане су у Антиохији, не може се, међутим, са поуздањем рећи када. О Макавејима види у: Књиге Макавејске, превод, уводи и коментари Еп. Атанасије (Јевтић), Требиње-Врњци 1999, 2002.
Заједнички наслов све три беседе на грчком гласи: Εἰς τοὺς ἁγίους μακκαβαίους κα ὶεἰς τὴν μητέρα αὐτῶ, дакле: О Светим Макавејима и мајци њиховој. Њихов латински назив је: In sanctos Maccabaeos, et in matrem eorum, или скраћено: De Maccabeis (homiliae 1-3). Грчки тест у PG 50, I617-624; II623-626; III625-628; дакле у 50. тому серије посвећене грчким Оцима (Patrologia graeca), колоне како горе стоји за сваку поједину беседу.