ПОХВАЛНА БЕСЕДА
Светом Мученику РОМАНУ, прва[1]
Опет помен мученикâ и опет празник и светковина духовна. Они су се мучили а ми се радујемо, они су се рвали а ми се веселимо, њихов је венац а дика заједничка, или још боље, слава (припада) свој Цркви. И, каже (неко), како то? Јер мученици су делови и удови наши. И ако страда један уд, с њим страдају сви удови, а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови (1Кор 12,26). Глава се ованчава, а и остало тело се весели, један бива олимпијски победник, а сав народ се радује и прихвата га са одобравањем многим. А ако код Олимпијских надметања и они који нимало нису допринели напорима учесника имају толико задовољство, много пре би то могло да буде код бораца за благочестије. Ми смо ноге, мученици су глава, али глава не може казати ногама: Не требате ми (1Кор 12,21). Славни су то делови[2],но то обиље славе не производи отуђење од везе са осталим деловима, јер они понајвише том везом и постају славни, онда када се веза са нама не прекида, будући да и око, као блиставије од свега осталог тела, управо тада чува своју славу када се не отргне од остатка тела. Јер ако се Господар њихов није постидео тога да постане главанаша, много пре се они неће постидети да буду удови наши, јер они имају укорењену (у себи) љубав, а љубав обично спаја и повезује раздвојено и не бави се много достојанством. Дакле, као што они саосећају са гресима нашим, тако се и ми радујемо делима њиховим. А тако је и Павле заповедио да се чини, говорећи: Радујте се са радоснима, и плачите са онима који плачу (Рм 12,15). Но, лако је плакати са онима који плачу, а радовати се са радоснима није толико лако, јер лакше је саосећати са онима који су запали у несреће него осећати задовољство са онима који су изашли на добар глас. Јер тамо је и сама природа несреће довољна да и камен натера на саосећање, а овде код успеха, ономе који није веома мудрољубив завист и оговарање не допуштају да постане заједничар у задовољству. Јер као што љубав саставља и повезује раздвојене, тако и оговарање раздваја уједињене. Зато вас позивам, потрудимо се радовати се заједно са онима који су изашли на добар глас како бисмо душу очистили од зависти и оговарања, јер ништа тако не одбија ту тешку болест као везати се са онима који живе у врлини. Послушај, наиме, како Павле високо стоји у другим таквим стварима: Ко, вели, ослаби, а да и ја не ослабим? Ко се саблажњава а да и ја не горим? (2Кор 11,29). Није казао: а да је не тугујем, него: а да ја не горим, глаголом горети хотећи да нам представи сав напон бола. И опет, другима пишући: Без нас се зацаристе, каже, и камо среће да се зацаристе да се и ми с вама зацаримо (1Кор 4,8), и опет: Сада живимо, кад ви чврсто стојите у Господу (1Сол 3,8). Гледај како му је добар глас браће био нешто око чега се трудио, њему који није сматрао ни да живи ако се они не спасавају. Човек који је био уграбљен на треће небо, и однет у рај, који је заједничарио у тајинствима неизрецивим, толику слободу пред Богом добивши он није имао снажан осећај свих тих добара ако браћу није видео да се спасавају заједно са њим. Јер знао је, добро је знао да ништа није ни веће ни једнако
љубави, ни сâмо мучеништво које је глава свих добара, а чуј и како. Љубав и без мучеништва (човека) чини учени-ком Христовим, а мучеништво без љубави није кадро то учинити. Откуда је то очигледно? Из самих речи Христових, јер Он је ученицима говорио: По томе ће сви познати да сте ученици моји, ако будете имали љубави међу собом (Јн 13,35). Гле, љубав без мучеништва чини (људе) ученицима. А да мучеништво без љубави не само да (човека) не чини учеником, него да ништа и не користи ономе који га је поднео, чуј од Павла који говори: Ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи (1Кор 13,3).
2. Овога светитеља који нас је данас сабрао, блаженога Романа, ја понајвише због тога и волим што је заједно са мучеништвом показао и љубав многу, а због тога му је одсечен свети језик. Па и ово је, наиме, вредно испитати: како то да га ђаво није одвео на мучења, кажњавања и одмазду, него му је одсекао језик, и није то учинио тек онако, него са неваљалством многим, јер подла је то звер и све чини и покреће против нашега спасења. Хајде, дакле, да истражимо како то да је отишао на одсецање језика, беседу започевши мало поиздаље, јер тако ћемо познати и човекољубље Божије, и трпљење Мучениково, и лупештво ђаволово, па увидевши човекољубље Божије – заблагодарићемо Богу, упознавши трпљење Мучениково – опонашаћемо тога слугу нама сличнога, а познавши лупештво ђаволово – одбићемо непријатеља. Јер Бог је нама због тога и дао увидети лукавство његово, како бисмо га омрзнувши га још више, лакше савладали. А да је могуће сазнати намере његове, чуј шта Павле вели о блуднику, јер пишући Посланицу Коринћанима овако некако каже: Потврдите љубав према њему, да нас преваром не савлада сатана, јер нам намере његове нису непознате (2Кор 2,8.11). Шта је, дакле, узрок због кога му је (ђаво) одсекао језик? Дозволите ми да приповедање започнем од почетка.
Наставак беседе у штампаном издању.
[1]Свети Роман је родом био из Кесарије. Мученички је страдао 303. или 304. године када је римски цар Галерије боравио у Антиохији. Св. Роман је био пред њега изведан, а овај је заповедио да му ишчупају језик. Беседа је казана после похвалне беседе Св. Евстатију, на дан помена Светога, 18. новембра (?).
Пун наслов прве беседе Св. Роману на грчком гласи: Ἐγκώμιον εἰς τὸν ἅγιον μάρτυρα Ῥωμανὸν, дакле: Похвала Светом Мученику Роману, а друге: Εἰς τὸν ἅγιον μάρτυρα Ῥωμανὸν. Λόγοςβ΄, тј.: Светом Мученику Роману, беседа друга. Латински назив прве је: Laudatio 1 sancti martyris Romani, а друге: De sancto martyre Romano. Oratio 2. Грчки текст, прва PG 50, 605-612, друга 50, 611-618. Није нам познато да постоје критичка издања ових беседа.
[2]Мученици.