ПОХВАЛНА БЕСЕДА
Истој Светој Мученици
ПЕЛАГИЈИ[1]
Требало је Пелагији бројније гледалиште да буде, јер велико је борилиште ове девојке, достојно многољуднијег гледалишта. Па ипак, уместо свега света њој је довољан и Христос, присутан на празнику ове девице, јер тамо где је присутан Христос, тамо се налази и хор свих ангела Наиме, сваки мученик који показује да му је тело јаче од мачева и мучења ђаволу приређује велики изазов, бестелеснога телом побеђујући, телом се са железом надмећући; но кад видим девојке где у мукама рађају кончину за (Христа) Распетога, онда још и више исмевам дрскост ђавола, који, измисливши мноштво места за пророчишта – да на њима будућност предсказује – није данас предвидео властиту поругу подсмеха многог достојну. Шта би, наиме, човек могао наћи смешније од поруге коју је ђаво сада претрпео? Јер он, држећи девицу у мрежи, испусти плен; уграбивши то чедо, није га задржао, као да је сенку, а не њу ухватио.
Девојка је, наиме, смешала у себи безазленост голуба са мудрошћу змије (в. Мт 10,1), ухваћена као безазлени голуб, исклизнула му је (из руку) као мудра змија. Ухваћена, она није изгубила наду у победу, нити је клонула телом и духом, него је смислила лукавство којим је исмејала дрскост оних који су је ухватили. А које је то? Претвара се како се каје, доживљавајући бродолом у толикој бури, своме лицу налаже да буде ведро. А они[2],заведени том сликом и обманути ведрином девојке, осетише нешто човекољубиво према њој, те када је затражила да се обуче како приличи младој жени, они јој дају ту слободу, (мислили су) да ће тиме не само учинити услугу девојци, него да ће и судији изгледати бољи ако му девојче приведу украшено. Она, пак, пошто јој се посрећи то (њено) умење, одмах стави на себе накит истински, опасавши се смелошћу и огрнувши се надом у васкрсење, отрчавши на сам врх крова баца се одатле доле и – побеђује у оном виду борбе који се, као велику ствар, ђаво некада дрзнуо предложити самом Господу, говорећи Му: Ако си ти Син Божији, скочи доле (Мт 4,6). Задивљен сам срчаношћу вере ове девојке. Шта све (друга) не би сама у себи помислила? „Жртвујем се присиљена да скочим (одавде) јер се бојим блуда, ваљана (је то) намера ако ми пад буде окончан смрћу, јер ако би се иживљавалали нада мном мртвом, нећу осетити, али ако ударивши о земљу поломим удове телесне, а душа остане да борави у њима, тугујући над обогаљеним телом, оно чега сам се бојала то ћу доживети када будем приведена судији. Обогаљенога тела, кад ме предају блуду, отпустиће ме обешчашћену, те ћу тако претрпети двоструко зло: и падом наневши штету телесним удовима и лишивши се девичанства“. Такве мисли би збуниле другу девојку, а ова је као да јој је неко јамчио какав ће исход бити, тако је хитала бацити се одозго. Девојка те савлада, ђаволе, победи те смелост девице! Оно што си ти некада предлагао Господу њеноме, на то те изазива девојче, слушкиња Његова, и до врха крова дотрчавши баца се доле! Не слуша те кад је преко судије пози-ваш, не прихвата ту наметнуту борбу, јер препознаје замисао твоје подмуклости – почесто позиваш девојке к судијама, тобоже на шибе, па их у без борбе избациш из борбе, још горе савладане. А ако ову девојку уистину изазиваш у отворену борбу, или на бојно поље, ухвати се у коштац са њом док се баца са крова, издржи док пада одатле. Стани и окушај се у рвању, употреби лукавство које хоћеш, имаш земљу уместо бојнога поља, зариј мач смрти у њу, задај смртоносан ударац, припреми јој погибију док пада (са крова). Јер она ће падајућу прескочити све твоје (подводне) спиље као питома купалишта. И више од тога, она од Бога не тржи оно што је записано: Ангелима својим заповеди за мене, о Господе, да се не спотакнем о камен ногом својом (в. Лк 4,10-11), него да заповеди души да по паду изађе из тела. О, ти која си створена у роду женском, а доказала памет мушку! О, ти око које се отимају јата девственица и хорови мученика! О, ти која неуздражноме судији не допусти насладити се ни изгледом твојим! Да следимо и ми памет ове девојке, да подигнемо трофеј победни против задовољстава наших, да сломимо налет неуздржања и утегнемо душу за благочестије, саме судије да избавимо из искушењâ а у право време да покажимо смелост, умртвимо удове своје на земљи, како би Господ претопио тело смиреноумља нашега, да оно постане подобно телу Његовом, Којему нека је слава и держава у векове. Амин.
[1]Ова Беседа у Мињовој Патрологији наводи се само у латинском преводу. Грчки текст издао је P. Franchide’ Cavalieri тек 1935. године, са ког текста смо је и ми овде превели. У недостатку грчког оригинала ранији издавачи сврстали су је међу аутентичне Златоустове Беседе. Нама се, пак, на основу вокабулара и стила пре чини да је ову Беседу написао (или исказао) неко други, очигледно под утицајем читања Златоустових Беседа.
[2]Војници, послати по њу да је приведу судији.