ПОХВАЛНА БЕСЕДА
Светој Мученици
ПЕЛАГИЈИ Антиохијској[1]
Благословен Бог! Ево се и жене поигравају смрћу, девојке се подсмевају кончини, девице сасвим младе и неискусобрачне коло играју у самом средишту ада и не трпе ништа страшно. И заиста, сва та добра нам и настадоше кроз Христа, од Дјеве рођенога, јер после блажених оних болова порођајних, и страшнога Рођења, Он покида жиле смрти, ослаби силу ђаволову, те надаље не само мужевима, него и женама постаде лако презрети га, и не само женама, него и девојкама. И као што кад ухвати лава који му плаши марву и сво стадо злоставља, најбољи пастир, повадивши му зубе, одсекавши канџе и остригавши гриву, од њега начини биће за презир и подсмех, те га (таквога) даје дечацима и девојчицама пастирским да се даље поигравају (са њим), управо тако је и Христос, када је ухватио смрт, нашој природи грозну, њу која у страх баца род наш, разрешивши све (људе) страха од ње, оставио ју је тако, да се и девице са њом поигравају. Због тога је и света Пелагија њој притрчала са толиким задовољством, да нити је сачекала руке џелатâ нити је ушла у судницу, него је обиљем властите спремности (да пострада) предупредила њихову суровост. При-премила се, наиме, она и за мучења, и за кажњавања и за сваки вид одмазде, али је била у страху да не буде лишена венца девичанства. А како би ти познао да се она бојала похоте неблагочестивх (људи), она то предупређује и себе унапред избавља те ружне увреде, ниједан муж се никада није таквог нечег подухватио, него су сви били прослеђени у судницу и тамо показали мужевност, а жене, зато што им је лакше повредити природу, за себе су смислиле овај начин кончине. Јер да је било могуће сачувати девичанство и постићи венац мучеништва, она не би одбила одлазак у судницу, но будући да је (тамо свакако било) нужно једно одбацити, мислила је да је за њу, кад може остварити и једну и другу победу, безумље крајње да одавде оде напола овенчана. Због тога није хтела отићи у судницу, нити постати призор очима неуздржаним, нити дати похотљивим погледима да се хране гледањем њенога лица и понизе свето тело, него је из своје собе и женске одаје отишла у другу одају – небо. Велика је ствар видети џелате како стоје около и бију по ребрима, но ни ово није мање од тога. Јер кад чувство отупи од разноврсних мучења онда се смрт већ не јавља као нешто страшно, него као ослобођење и одмор од предстојећих страхота; а оној која никада још није претрпела ништа такво, него још има тело недирнуто, која још никада није осетила никакав бол, њој је потребна некаква велика и храбра памет ако намерава себе насилном смрћу извести из овога живота. Тако да када се дивиш постојаности оних првих, задиви се и њеној храбрости, када те они запање трпљењем, зачуди се и њој због мужевне памети, што се усудила на такву кончину. И немој тек тако да прођеш мимо тога што се десило, него помисли у каквом је, с правом, расположењу била та нежна девојка која није знала ни за шта више осим своје одаје, када су одједном дошли војници и стали пред њена врата позивајући је у судницу, вукући је на трг за такве и толике ствари. Отац не беше унутра, не беше ту ни мајка, не беше хранитеља, ни слушкиње, ни суседа, ни пријатељице, него она сама остављенамеђу оним крвницима. То да је смогла снаге изаћи и одговорити оним крвницима војничким, да је отворила уста и пустила глс, да је гледала, да је стала и удахнула (ваздух), како да то није достојно чуђења и дивљења? То не беше ствар људске природе, већи део тога је био на миг Божији. Није, дакле, ни она сама тада стала не чинећи ништа, него је све што је било до ње показала: спремност, памет, храброст, вољу, предузимљивост, ревност, ужурбаност, а то да је све то дошло до краја, то је било ствар помоћи Божије и ствар вишњега благомислија, тако да јој се ваља и зачудити и блаженом је сматрати; блаженом јер је Бога за саборца имала, а задивити јој се због спремности њене. Ко се, наиме, не би запрепастио кад чује да је у једном (кратком) одсечку времена тако (велику) одлуку смислила, донела и у дело спровела? Сви ви, дабоме, знате да ми често, дуго времена се бавећи (замислима) својим, када дође време које од нас захтева предузимљивост, време које нам мисли захвати малим страхом, све те замисли излијемо из себе одједном се уплашивши незнања. А она је мисао тако грозну и страшну у једном мигу и прихватила, и одлучила се на њу и имала снаге на делима је испунити, и ни страх од присутних (војника), ни кратко време, ни одсуство саветодаваца, ни то што је сама затечена у дому, нити ишта друго такво не збуни блажену ону (девојку), него као да су ту пријатељи и њој знани људи, тако је, без икаквог страха све чинила – и спуним правом. Јер она и не беше сама у дому, него је имала саветника – Исуса, Он беше код ње, Он се дотаче срца њенога, Он јој душу осоколи, Он см је страх избацио (из ње). А то није чинио тек онако, него зато што је претходно сама мученица себе учинила достојном Његове помоћи.
Наставак у штампаном издању.
[1]Ову Свету Мученицу не треба мешати са Светом Пелагијом Антиохијском која је пострадала 457. године. Света Пелагија о којој је овде реч пострадала је највероватније 302. године, током Диоклецијановога прогона хришћана.
Пун наслов прве беседе Св. Пелагији на грчком гласи: Ὁμιλία ἐγκωμιαστικὴ εἰς τὴν ἁγίαν μάρτυρα Πελαγίαν τὴν ἐν Ἀντιοχείᾳ, дакле: Похвална беседа Светој Мученици Пелагији Антиохијској, а друге: Τοῦ αὐτοῦ ἐγκώμιον εἰς τὴν αὐτὴν ἁγίαν μάρτυρα Πελαγίαν, тј.: Од истога, похвала истој светој мученици Пелагији. Латински назив прве је: Homilia encomiasticains. martyrem Pelagiam Antiochenam, или: De sancta Pelagia virgine et martyre, а друге: Homilia 2 ins. Pelagiam. Грчки текст, прва PG 50, 579-584, друга 50, 585-586.