БЕСЕДА СЕДМА
Када они који носе знамења царска улазе у градове и пред њима одјекује труба и прати их мноштво војника, обично сав народ дотрчи да чује ехо (трубе) и види високо подигнуто знамење и мужевност онога који га носи. Пошто и Павле данас улази, не у град, него у икумену, сви да дотрчимо. Јер и он носи знамење, не цара доњега, него Крст вишњега Христа, и не прате га људи, него ангели, ношеноме на част, носиоцу на сигурност. Јер ако су онима који изграђују властити живот и не раде ништа од (послова) општих, од Господа свих дати ангели чувари, као што и Јаков вели: Анђео који ме избавља од младости моје (уп. 1Мојс 48,16), вишње Силе су много пре уз оне којима је у руке предата икумена и који носе толико бреме дарова. Дакле, они који су се код људи мирских удостојили такве части огрћу се (сјајним) огртачима, око врата стављају украс златан, и блистају са свих страна, а овај, уместо златом, ланцима окован носи Крст, он гоњен, он бичеван и глађу мучен.
[7.2] Но, немој се озловољити, мили мој. Јер тај накит је од онога много бољи и блиставији, и Богу мио, зато се он и није уморио носећи га. То, наиме, и јесте оно што је чудесно, то да је он са ланцима и шибама био блиставији од оних што носе порфиру и круну. А да је блиставији, и да ово што је казано није празна прича, то су објавиле хаљине његове. Јер ако на болесника ставиш небројене круне (царске) и исто толико порфирних огртача, нећеш моћи ни мало умањити упалу, а прегача његова здружена са телима болесника чини да свака болест одмагли – и с правом. Јер ако се разбојници, када виде знак онај[1],не усуђују напасти, него беже не осврћући се, много пре беже болести и демони када виде знак овај[2].И (Павле) је њега носио не да би га он сâм носио, него да све (људе) учини таквим и поучи их носити (крст), због тога је и говорио: Угледајте се на мене … као што нас имате за пример (Флп 3,17), и опет: Што чусте и видесте на мени, то чините (Флп 4,9), и опет: Нама је даровано, не само веровати у Њега, него и пострадати за Њега (уп. Флп 1,29). Јер вредности овога живота чине се још већим онда када је само један (човек) њима окружен, а код (вредности) духовних је супротно, оно што је ту за поштовање понајвише онда блиста када има многе заједничаре тога првенства, и када онај који у томе учествује није један, него када има многих који уживају то исто. Видиш, дакле, све (хришћане) како носе знамење, и свакога где носи име Његово пред народима и царевима, а и њега[3](како Га носи) пред гееном, и пред кажњавањем. Но, он није казао тако, јер они не би могли носити.
[7.3] Виде ли колику је врлину наша природа кадра да прими? (Виде ли) да од човека ништа није драгоценије и кад смртан остаје? На шта ми веће од њега имаш указати? На шта њему равно? Коликих Анђела, коликих Арханђела није достојан онај који је казао ту реченицу? Јер он који је у смртноме и трошноме телу за Христа дао све над чим је био властан, или још боље, не над чим је био – јер он је унапред дао и ствари садашње, и оне будуће, и висину и дубину и другу творевину – он, дакле, да је био у природи бестелесној, шта онда не би казао? Шта не би учинио? Јер ја се анђелима и дивим због тога што су се удостојили такве части, а не зато што су бестелесни; па и ђаво је бестелесан и невидљив, а ипак јаднији је од свих (бића) јер је на БогаТворца ударио. Према томе и за људе кажемо да су јадни, не када их видимо како су у плот огрнути, него када се њоме не служе како треба, пошто је и Павле био у плот огрнут. И откуда то да је он био такав? И сâм од себе, и по Богу, и управо због тога по Богу што је био сам од себе, јер Бог није лицемер. А ако би неко говорио: „Како је могуће њега опонашати?“, чуј шта он вели: Угледајте се на мене, као и ја на Христа (1Кор 11,1). Он се угледао на Христа, а ти ни на раба себи сличнога? Он је опонашао Господара, а ти ни слугу? И какво ћеш имати оправдање?
[7.4] А како Га је, кажеш, опонашао? Пази од почетка и од самих уводних поступака. Пошто је он, наиме, из божанских врела[4]изашао имајући толики огањ да учитеља није ни чекао, јер он није сачекао Петра, нити је отишао к Јакову, нити икоме другом, него је наоружавши се усрђем, запалио (својом проповеди) град[5]тако да се на њега подигао рат тежак; а док је био Јудеј чинио је ствари изнад достојанства, бацајући (хришћане) у окове, одводећи их, пленећи им имовину. Тако је и Мојсије, нико га није поставио на то, а он је спречио неправду варварâ ону против сународника (својих). Такве ствари су доказ племените душе и слободне воље, (душе) која не трпи да у ћутању подноси зла других, макар је нико на то није поставио. А да је он[6]с правом прискочио том заступништву, Бог је показао поставивши га касније (на заступништво), што је и код Павла учинио. Јер и он је добро учинио прихвативши се тада беседе и поуке, и то је Бог објавио, убрзо га узвевши до достојанства учитељâ.
Наставак у штампаном издању.
[1] Царско знамење.
[2] Крст.
[3] Павла.
[4]Златоусти алудира на Крштење Павлово.
[5] Јерусалим.
[6] Мојсије.