БЕСЕДА ПЕТА
Где су сада они што криве смрт и говоре како им је ово страдално и трулежно тело сметња врлини? Нека чују о делима Павловим и ослободе се тога неваљалства ђаволскога. Како је то смрт нанела штету роду нашему? А пропадивост, како је она засметала врлини? Замисли Павла и видећеш да нам је то што смо смртни било од највеће користи. Јер да он није био смртан не би могао казати, или још боље не би се могао доказати у ономе што је на делима показао: Свакога дана умирем, тако ми ваше похвале коју имам у Христу Исусу (1Кор 15,31). Свуда нам, наиме, треба душа и усрђе, никаква препрека није то што смо подређени смртности и пропадивости. Није ли он био смртан? Није ли био обичан човек? Није ли био сиромах, од оних што свакодневним радом стичу храну? Није ли имао тело подложно свим природним принудама? И шта га је спречило да постане такав какав је постао? Ништа! Дакле, ниједан сиромах нек’ се не жалости, ниједан обичан човек нека се не зловољи, нико од људи простих нека не тугује, него једино они који имају душу млитаву и разум раслабљен. Јер једино то је сметња врлини – неваљалство душе и слабост воље, а осим тога, ништа од других ствари. Па и то је очигледно по блаженом овом (човеку) који нас је сада сабрао. Јер као што њему те ствари нису засметале, тако онима изван (Цркве) није било од користи ништа супротно – ни умење са речима, ни мноштво пара, ни блиставост рода, ни величина славе, ни то што су били на власти.
[5.2] И што говорим о људима? Или боље, докле да беседу задржавам на земљи, могао бих и на вишње Силе указати – Начела, Власти, и владаре таме века овога? Јер, како је њима било од користи то што су добили такву природу? Неће ли доћи све те Силе да им суди Павле и они са њим? Не знате ли, вели он, да ћемо анђелима судити, а камо ли у стварима животним? (1Кор 6,3). Немојмо, дакле, да тугујемо ни због чега другог, него једино због неваљалства, нити да се другоме чему радујемо и веселимо, него једино врлини. Ако за њу ревнујемо, ништа нам није сметња да постанемо као Павле.
[5.3] Јер он није постао такав само благодаћу (Божијом), него властитим усрђем, и то благодаћу управо зато што је и властитим усрђем. У изобиљу је, наиме, имао и једно и друго, надахнули су га дарови Божији, а покренуо је и дела властитог избора воље. Хоћеш ли да упознаш дарове Божије? Хаљина његових демони су се плашили. Но, ја се не дивим томе, као ни томе што су болести бежале од сенке Петрове, него се дивим чуду пре благодати, и што се он јавио чинећи то од самог почетка и самих уводних (догађаја), наиме, немајући такву моћ, не примивши (још увек) рукоположење, он се тако ревношћу везао за Христа да је против себе дигао сав народ Јудејски. Видевши како је у толиким опасностима да је град био окружен (ДАп 9,24-25; 2Кор 11,32), у корпи биспуштен низ зидине (градске), и спустивши се не паде у оклевање, нити у кукавичлук и страх, него из тога задоби још веће усрђе, уклањајући се пред опасностима због домостроја, а не одступајући од поуке ни пред чим, него је дограбивши наново крст, следио (Христа), премда још пред собом имајући пример са (архиђаконом) Стефаном и гледајући Јудеје како на њега понајвише од свих (других) одишу убиством и сами жуде да окусе тело његово. Дакле, нити је нештедимице упадао у опасности, нити је опет, избегавајући их бивао млитавији. Он је веома волео овај постојећи живот због користи која настаје из њега, и веома га је презирао због мудрољубља које се у њему рађало од тога презира, или зато што је тискао да оде Исусу.
[5.4] Оно што увек говорим о њему, и никада нећу престати да говорим, то је (следеће): нико се није тако, западајући у ствари узајамно супротстављене, и у једнима и у другима извежбао до тачности; никоме, ни од оних који веома воле сопствени живот, овај живот није тако био на срцу, и (истовремено) нико га, ни од оних који веома чезну за смрћу, није тако презирао. Он је тако био чист од сваке пожуде и страшћу није био везан ни за једну од постојећих ствари, него је у свему своју жељу растварао у вољи Божијој, те час вели да је живот неопходнији и од дружења и саобраћања са Христом, а час (да је) тако тежак и мучан да стење и тиска ка разрешењу (од њега). Јер он је жудео једино за оним стварима које му доносе корист по Богу, па ако би се десило и да су супротна претходним (поступцима његовим). Јер он је био човек разноврстан и разнолик, не што је лицемеран – не било! – него што је постајао све што је захтевала потреба проповеди и спасења људи, е да би и у томе опонашао Господара својега.
[5.5] Јер Бог се јави и као човек, када је требало то да се јави, и давно у ватри, када је време то захтевало, и сад у облику тешко наоружанога ратника и војника, сад у виду старца а сад у ветру, сад као путник намерник, а сад као сâм човек, па и да умре није одбио. А када кажем ово: „када је требало то да се јави“, нико да не помисли да је то била принуда Логосу, него је то једино ствар Његовога човекољубља. Те некад седи на престолу, некад на Херувимима. А све је то радио због предстојећега домостроја. Зато је кроз Пророка говорио: Умножих виђења и уподобих се у руци пророкâ.