БЕСЕДА ЧЕТВРТА
Блажени Павле који нас је данас сабрао и икумену просветлио, једном је, у тренутку позвања – ослепео, но тослепило постаде просветљење икумене. Пошто је, наиме,гледао злокобно, Бог га је добро ослепео, тако да нановопрогледа на корист, нудећи му тако уједно, са једне странедоказ сопствене моћи, а са друге, у том страдању унапредму указујући на будуће (догађаје) и поучавајући га начинупроповедања, те да му ваља све то одбацивши и омрзнувши(чак) и очи, у свему следовати Њему1). Зато је и он сâм вапио исто то објављујући: Ако неко међу вама мисли да је мудар,нека буде луд, како би постао мудар (уп. 1Кор 3,18), јер ион није могао добро да прогледа да претходно није доброослепео, одбацио своје сопствене помисли које су га збуњивалеи сав се окренуо вери.
[4.2] Но, слушаући ово немој нико да помисли како јеонај призив био принудан, он је, наиме, могао наново да севрати (тамо) одакле је иступио. Јер многи су се, пошто сувидели друга, већа чуда, опет враћали (на старо), и у Новоми у Старом (Завету) – Јуда на пример, Навуходоносор, Елима маг, Симон, Ананија и Сапфира, сав народ Јудејски – алине и Павле. Него је, кад је погледао ка Светлости непомешаној,трк појачао и ка небу полетео. А ако истражујешзбог чега је ослепео, слушај њега који (о томе) говори: Јерсте чули за моје живљење у јудејству, да одвећ гоних Црквуи пустоших је, и напредовах у јудејству више од многих врсникасвојих у роду своме, будући одвише ревнитељ за својаотачка предања (Гал 1,13-14). Будући, дакле, да је био тако жестоки неприступан, њему је требала и жешћа узда, како неби, поводећи се за жестином (свога) усрђа, пречуо оно штосе говори. И заиста, смирујући тиме лудило његово, (Христос) најпре слепилом умирује таласе плаховитога оногабеса (његовог), затим разговара са њим, показавши својунеприступну мудрост и обиље знања, а све како би (Павле)познао да Онога са којим ратује не може поднети не самокада га кажњава, него и када му добро чини. Јер њега нијеослепио мрак, него га је помрачило изобиље светлости.
[4.3] А зашто се то, велиш, није (одмах) на почетку збило? То не истражуј, нити се радознало распитуј (о томе),него правоременост тренутка препусти непојамном Промислу Божијем. Јер и см Павле то чини, говорећи: А кадблаговоли Бог који ме изабра од утробе матере моје, и призваблагодаћу својом, да објави Сина својега у мени (Гал 1,15-16). Нити, дакле, немој тражити ништа више, кад већ и Павле тоговори. Тада, тада је помогло када су саблазни укидане. Накрају, научимо из тога да нико ни на који начин, ни од онихпре њега, а ни он см, није см од себе открио (Христа),него је Христос себе објавио. Због тога је (Христос) говорио:Не изабрасте ви мене, него ја вас изабрах (Јн 15,16). А збогчега (Павле) није поверовао гледајући како именом Његовим(људи) устају из мртвих? Јер гледајући хромога какохода, демоне где беже, одузете како се усправљају, он се одтога ништа не окористи – а није, наиме, (могао) бити у незнањуо томе онај који се тако распитивао о апостолима. Икада је (архиђакон) Стефан каменован био је присутан, ивидевши лице његово као лице анђела (ДАп 6,15) ништа изтога не извуче. Дакле, како из тога (свега) није извукао ништа?Зато што још не беше призван.
[4.4] А ти, док слушаш о томе немој мислити да је призив био принудан, јер Бог не приморава, него оставља даслободни избор воље буде властан и после (Његовог) призива. И Јудејима је, наиме, себе открио када је требало, ноони Га не хтедоше прихватити због славе људске (в. Јн 12,43). А ако би неко од неверујућих рекао: „Откуд је (уопште) јасно да је Павле призван са неба, и да је (онда) поверовао? А што нисам ја призван?“ Њему ћемо казати ово: „Верујеш ли, реци ми, уопште у то, о човече? Није ли ти, дакле, ако верујеш и то довољан знак? Јер ако не верујеш да је призван са неба, како онда говориш: А што ја нисам призван? А ако верујеш да је призван, довољно ти је и то као знак. Веруј, дакле, јер (Христос) и тебе, ако имаш благохотну душу, зове са неба, као што ако си неблагохотан и изопачен, онда ти ни глас са неба неће бити довољан за спасење“.
[4.5] Колико пута су Јудеји чули глас који је долазио са неба, и не повероваше? Колико чуда су видели, и у Новом и у Старом (Завету), и не постадоше бољи? Него у Старом они после небројених чуда направише теле (златно), а она блудница јерихонска,2) не видевши ништа од свега тога, показа веру чудесну пред уходама. И они први док су у Земљи обећаној настајала чуда остадоше безосећанији од каменова, а Ниневљани, само видевши Јону, повероваху и покајаше се, и одбише од себе гнев Божији. У Новом (Завету), у самом присуству Христовом, разбојник видевши Га распетога, помили Му се, а ови видевши и мртве како устају, везаху (Га) и распеше.