БЕСЕДА ТРЕЋА
Блажени Павле, показујући снагу усрђа људскога и да ми можемо окрилатити за (лет) к смом небу, оставивши (по страни) Анђеле, Арханђеле и друге Силе (небеске), некад (људе) позива да буду подражаваоци његовога (угледања на) Христа, говорећи: Угледајте се на мене, као ја на Христа (1Кор 11,1), а некад их и без (позивања) на себе, уздиже к самоме Богу, говорећи: Угледајте се, дакле, на Бога као деца вољена (Еф 5,1). А затим, показавши да ништа тако не производи то опонашање као живети на корист заједнице и гледати на оно што је свакоме корисно, придодао је: Живите у љубави (Еф 5,2). Због тога, казавши: Угледајте се на мене, он одмах говори о љубави, показавши да је то врлина која понајвише чини да (човек) буде близу Бога, а да (све) остале за њом заостају, и да се све оне срећу међу људима; на пример борба са пожудом, рат око стомака, сврставање у бојни поредак против среброљубља, рвање са гневом, а волети, то је заједеничко нама и Богу. Због тога је и Христос говорио: Молите се за оне који вас вређају, како бисте постали слични Оцу вашему који је на небесима (уп. Мт 5,44-45).
[3.2] Павле, дакле, знајући да је она главно од (свих) добара, показао се (у њој) са строгошћу многом. Нико, наиме, није тако заволео непријатеље, нико тако чинио доброчинства сплеткарима (против себе), нико није толико пострадао за оне који су га ожалостили, јер он није гледао на то како је пострадао, него је имао на уму оно што је заједничко природи, и што су они више дивљали, толико ви-ше је сажаљевао манију њихову. И беше доспео у стање некога оца према детету обузетом лудилом – јер што теже га болесник вређа и удара, толико више га овај жали и оплакује – тако и он, по обиљу демонâ оних који су те ствари наводили на њега просуђујући и болест, он се предавао већој бризи (о њима).
[3.3] Чуј га, наиме, како нам кротко, како нам са састрадањем говори о њима, о њима који су га пет пута шибали, који су га камнеовали, везивали, о њима жедним крви његове, који су свакога дана жудели да га растргну. Јер им сведочим, вели, да имају ревност за Бога, али не не по разуму (Рм 10,2). И опет, кострешећи се од оних који су нападали на њих, говорио је: Не узноси се, него се бој, јер ако Бог није природне изданке поштедео, неће можда ни тебе поштедети (Рм 11,20-21). Када је, наиме, видео суд Господњи како наилази на њих, оно над чим је био властан, то је и чинио: непрекидно је сузе над њима лио, туговао, онима који су хтели навалити, њих је спречавао, и настојао је да из онога што је допуштено за њих изнађе (макар) и сенку извињења. Будући да речју није могао да их убеди због недоказивости и тврдоће њихове, окретао се непрекидним молитвама, говорећи: Браћо, жеља моја и молитва моја, она к Богу, је за њих, на спасење (уп. Рм 10,1). А и њима обећава добре наде, говорећи: Јер Бог се неће раскајати за своје дарове и призвање (Рм 11,29), е да коначно не западну у очајање и погину, што је све било ствар његове бриге и жестоког горења за њих, као и то када говори: Доћи ће са Сиона Избавитељ, и одвратиће безбожност од Јакова (Рм 11,26). Јер он се жестоко кидао и гризао гледаући их како пропадају. Зато је себи смишљао утехе за ту муку, некад говорећи: Доћи ће Избавитељ и одвратиће безбожност од Јакова, а некад: Тако се и они не покорише вашему помиловању, да и сами буду помиловани (Рм 11, 31).
[3.4] Па и Јеремија тако чини кад присиљава себе и настоји да нађе некакво оправдање за грешнике, сад говорећи: Ако су се грехови наши испречили пред нас, учини (Господе, милост) себе ради (Јер 14,7), а сад опет: Није до човека путњегов, нити ће човек покренути и завршити ход свој (Јер10,23), а на другом месту опет (каже се): Сети се да прах јесмо (Пс 102,14). Јер онима који се моле за грешнике обичај је да када немају казати ништа благословено, смисле некакву сенку оправдањâ не таквих да тачно расправе (ствар), нити кадрих да се увуку у догмате, па ипак оправдања која носе утеху онима који се жалосте над грешницима. Немојмо, дакле, ни ми строго да испитујемо таква оправдања, него држаћи на уму да су она својствена души жалосној, души која иште да каже нешто у корист грешника, тако да примамо казано.