Међу Светима Оца нашега Јована,
Константинопољскога, Златоустога,
Похвалне Беседе[1]
СВЕТОМ АПОСТОЛУ ПАВЛУ
БЕСЕДА ПРВА
Човек не би (нимало) погрешио ако би Павлову душу назвао лугом врлинâ и вртом духовним, толико је он обилно цветао благодаћу, а мудрољубље душе (његове) показивао достојним те благодати. Пошто је, наиме, постаосасуд избрања и себе добро очистио, на њега се изли обиландар Духа (Светога). Отуда нам породи реке чудесне, не самооне четири из извора рајскога[2],него много бројније, којесвакога дана теку, не натапајући земљу, него душе људскепобуђујући на рађање плодова врлине. И која ће то беседабити кадра (да искаже) добра дела његова? Или какав ћејезик бити у стању да досегне похвале њему? Јер кад једнадуша има (у себи) сабрана сва добра људска, и сва у изобиљу,и не само људска, него и ангелска, како ћемо савладативеличину похвалâ Но због тога никако нећемо заћутати,него ћемо управо због тога понајпре говорити. Јер и то јевид највеће похвале – то када величина добрих дела са свимобиљем побеђује лакоћу беседе, те нам је тај пораз блиставијиод миријаде награда победних.
[1.2] И одакле ћемо се прихватити похвала? Одакледруго него од онога што је прво, (а то је) показати га какоима добра свих (светих). Јер било да су се Пророци доказали у чему племенитоме, било Патријарси, било Праведници, било Апостоли, било Мученици, кад се све то заједносабере, он то има у толиком обиљу у коликом нема ниједанод ових, што је сваки поједини (од њих) имао добро – и онје стекао.
[1.3] Пази! Авељ је принео жртву (1Мојс 4,4) и од онда сепроповеда (о њему). Али ако изведеш на среду Павловужртву, она се од ове (Авељеве) показује толико бољом, колико и небо од земље. На коју, дакле, (жртву) хоћете да вамукажем? Јер не постоји само једна. Он је себе приносио на
жртву свакога дана, а тиме је, опет, принос чинио двоструким: једно умирући свакога дана, а друго носећи умирање(Христово) у телу своме (в. 1Кор 15,31; 2Кор 4,10). Јер непрекидносе сврставао у бојни ред пред опасностима, умирао слободним избором воље, а природу тела је тако умртвио даније био ни у шта бољем стању од закланих (животиња) жртвених,него још и горем. Он, наиме, није приносио на жртвуволове и овце, него је себе двоструко жртвовао свакога дана. Због тога је и смео казати: Јер ја већ изливам (жртву леваницу) (уп. 2Тим 4,6), жртвом леваницом назвавши крв своју.
[1.4] И нису му биле довољне такве жртве, него је, пошто је себе ваљано посветио, и сву икумену принео (Богу): и земљу и море, и Еладу и (земљу) варварску, и напросто сву земљу што је Сунце гледа, њу је као да је крилат сву облетео, не просто путујући, него чупајући трње грехова, сејући беседу благочестија, прогонећи заблуду, враћајући поново истину, од људи анђеле чинећи, или још боље, од демона – људе анђеле. Због тога је спремајући се да оде (из овога света) после напора многих и честих трофеја победних, тешећи ученике говорио: Ако се и приносим на жртву и службу вере ваше, радујем се и са свима вама се радујем, зато се и ви радујте и будите радосни са мном (Флп 2,17-18). И шта би то било равно тој жртви коју је принео мач духов-ни потржући, коју је претходно увео у жртвеник, онај наднебески? Каин је, међутим, Авеља уклонио убивши га на превару, те је овај (велиш) тиме постао блиставији. А ја теби набројих небројене смрти, и толико (на броју) колико је дана блажени овај (муж) поживео проповедајући. А ако хоћеш сазнати и заклање које је дошло у самом искуству – онај је пао од (руке) братовљеве не учинивши му ишта криво или добро, а овога су убили они које је он хитао да уграби од небројених зала, и због којих је пострадао од свих оних ствари од којих је пострадао.
[1.5] А праведни Ноје, савршен у поколењу своме, једини је био такав међу свим људима (в. 1Мојс 6,9)! Па и Павле је међу свим људима једини такав. И онај се спасао (један) једини са децом својом, а овај, када је земљу захватио много тежи потоп, не тако што је отесао даске и направио ковчег, него уместо дасака Посланице саставивши, он није двоје, троје или петоро сродника, него читаву икумену која је требало да буде потопљена из таласа отргао. Нити је (његов) ковчег био такав да плута на једном месту, него је захватио крајеве икумене, и од та доба он у тај кивот уводи ево све до сада. Уредивши (да кивот буде) у сразмери са множином оних који се спасавају, прихватајући (људе) од бесловесних бића безумније, чини да постану такмаци силама вишњим, тиме побеђујући онај (Нојев) кивот. Јер он примивши (у себе) гаврана, опет из себе одашиље гаврана (в. 1Мојс 8,7), и када је прихватио вука, није му изменио зверску (нарав), а овај (кивот, не чини) тако, него примивши (у себе) вукове, прави од њих овце, и примивши (у себе) јастребове и чавке, покаже их голубовима, те избацивши из људске природе сваку бесловесност и сличност зверима, увео је кротост Духа (Светога), и кивот тај све до сада остаје да плови, и не распада се. Ни бура неваљалства, наиме, није успела да нашкоди његовим даскама, него је он препловивши (ту буру) пре смирио жестину олује, и с пуним правом, јер даске његове нису намазане асфалтом и смолом, него Духом Светим.
Наставак у штампаном издању.
[1]Заједнички наслов свих седам беседа на грчком гласи: Εἰς τὸν ἅγιον άπόστολον Παῦλον, дакле: О Светом Апостолу Павлу. Не зна се тачно када су држане, највероватније током 387. Њихов латински назив је: De laudibus sancti Pauli apostoli (homiliae 1-7). Грчки тест у PG 50, I 473-478; II 477-484; III 483-488; IV 487-496; V 495-502; VI 501-508; VII 507-514; дакле у 50. тому серије посвећене грчким Оцима (Patrologia graeca), колоне како горе стоји за сваку поједину беседу. Критичко издање A. Piéagnel, SCh 300.
[2] Види 1Мојс.2,10-14.