Да нико не треба да очајава

БЕСЕДА ТРИДЕСЕТ ТРЕЋА

О томе да нико не треба да очајава, нити се ваља молити (Богу) за зло непријатељима, нити клонути ако се не добије тражено, и мужевима о миру са женама[1].

 

Многу вам благодарност дугујем што речи о молитви прихватисте са усрђем многим, што ме блаженим учинисте. Блажен је, наиме, који говори у уши слушалаца (Сир 25, 12). Уверих се у то не само по аплаузима и похвалама, него и по ономе што видех да чините. Јер када вас опомињах да се не молите Богу за зло непријатељима и говорих да то чинећи љутимо Бога и уводимо правило супротно Његовом – јер Он је казао: Молите се за непријатеље (в. Мт 5,44), а ми, молећи се против непријатељa тражимо од Њега да укине тај свој закон – када сам, дакле, те и такве ствари говорио, видех многе међу вама како се ударају у лице и груди горко уздишући и опроштај тражећи за такве (своје) молитве. А тада и ја, подигавши очи к небу, заблагодарих Богу што нам реч поуке тако брзо донесе плод. Таква је, наиме, духовна сетва, не потребује године, нити дане, него ако је прими душа благородна, она одмах показује бујан и зрео клас, што се и јуче код вас зби. Посејах беседу скрушености, а ниче уздах исповедања, уздах што доноси много богатство добара. Јер ако је онај цариник, кад је бијући се у груди казао: Милостив буди мени грешноме (Лк 18,13), отишао оправдан више од фарисеја, онда колику, с правом, ви стекосте слободу у краткоме времену толику скрушеност пока-завши? Премда, ништа горе од цариника нема, јер он је граница крајњега зла; исто то најављујући Христос непрекидно за пример крајњих зала изводи блуднице и царинике. Он је ослобођено насиље, некажњено отимање, нарав похлепна и бестидна, занимање која смисла нема, трговина безочна, па ипак, тј који живи у толиким злима голим речима је успео да збаци са себе погрде и добије више но што је и затражио. Помолио се, наиме, говорећи: Милостив буди мени грешноме, а Бог не само да је био милостив, него га је и опредао, више него фарисеја. Због тога и Павле каже исто то: Ономе који може неупоредиво више учинити од онога што ми иштемо или мислимо (Еф 3,20). И премда се фарисеј помоли, у храму стаде и истога Бога зазва, више речи каза и на почетку молитве учини благодарење. Откуд, дакле, то да он сва добра која је имао изгуби, а онај на себе привуче слободу који није имао? Јер то не беше исти начин молитве. Једна се, наиме, пунио разметљивошћу, надувеношћу и гордошћу, а други благоволенијем многим, због тога је овај имајући (на себи) небројене несносне грехе све њих одложи (са себе) и доби оправдање, а онај и пун брод добрих дела довезавши (у храм): милостињу и пост, као на какву хрид налетевши на осећај (сопствене) сујете и гордости, у самом пристаништу претрпе бродолом, јер на молитви штету доживети, то значи претрпети бродолом у пристаништу. То се, међутим, није десило због природе молитве, него због слободног избора воље његовог.

2. Видиш ли како нам за спасење молитва није довољна, ако јој не приступи и ово: помолити се по законима које је Христос поставио? А које је законе Он поставио? Молити се за непријатеље, макар нам они много тога нажао чинили. Ако то не чинимо, свакако ћемо погинути, што се види из примера са фарисејем. Јер ако је он, не зато што се помолио на зло непријатељима (својим), него једино због сујете, толику казну добио, која одмазда чека оне који против непријатеља својих развлаче дуге и многе беседе? И шта то чиниш, човече? Стао си тражећи опроштај сагрешења (својих), а душу пуниш срџбом!? Онда када ваља од свих кроткији бити, са Господаром разговарајући, за властита прегрешења молећи Га, тражићи (од Њега) милост, човекољубље и опроштај, ми тада дивљамо, падамо у јарост и уста горчином пунимо? И као ћемо моћи, реци ми, задобити спасење, у обличје слугу стављајући се, а речи гордости износећи, и против самих себе Господара љутећи? Дошао си да залечиш властите ране, а не да ране ближњега начиниш тежим, време је мирења, време молитве и уздахa, а не гнева; сузa, а не срџбе; скрушености, а не зловоље. Што реметиш поредак? Што против себе ратујеш? Што грађевину своју рушиш? Онај који се моли пре свега другог треба да има кротко размишљање, ум смирен, срце скрушено, а који вапи против непријтељa, никада неће моћи то имати, јер је испуњен гневом, и нема размишљање онакво какво треба да има. Немојмо, дакле, да се молимо против непријатеља, али немојмо и да се (на молитви) присећамо властитих добрих дела, да не бисмо претрпели оно што је фарисеј (претрпео). Јер као што је сећати се сагрешења – добро, тако је добро и прикрити добра дела (своја). Због чега? Зато што нас сећање на добра дела подстиче на разметљивост, а сећање на сагрешења нам душу спушта доле и смирује, и оно прво нас чини лакомисленијим, а ово друго ревноснијим. Јер они који сматрају да немају (код себе) ништа добро, спремнији бивају за стицање добара, а који држе да код себе имају робу многу, поуздање имајући од тога имања неће показати ревност многу да се са још више окруже.

3. Немој се, дакле, сећати добрих дела (својих), е да их се Бог сети. Говори први, вели (Писмо), грехе своје, како би се оправдао (Ис 43,26). И опет: Никако не запамтим безакоња твоја, вели (Господ), а ти их запамти (Ис 43,26). Али због чега је Бог тако брзо услишио онога цариника, а Исака је оставио да Га за жену своју моли и заива двадесет година, и тек тада се приклони молитвама тога праведника? Неопходно је, наиме, отплатити вам и остатак јучерање поуке. Због чега је, дакле, то било? Да би ти из догађаја са цариником познао човекољубље Господара који га је одмах услишио, а из оних са Исаком трпљење слуге, који је касно добио (тражено), а није одустао од молења, и да не би, ако си грешник, пао у очај, али и да се не би узнео, ако си праведник. Не требају здрави лекара, него болесни (Мт 9,12). Цариник беше болестан, због тога му је (Бог) одмах пружи руку, а Исак беше здрав, и због тога га је оставио, е да му трпељење ојача. О томе смо обилно говорили. Но неопходно је казати због чега је жена (његова) била нероткиња; да када видиш да Девица постаје мати, не би не веровао; да би када ти Јудеј каже: „Како је Марија родила?“ Ти њему казао: „А како је Сара родила, и Ревека, и Рахиља?“ Јер када ће нешто чудесно и велико настати, многи праузори му претходе. И као што када долази цар испред њега иду војници, да појавивши се изненада цар не буде дочекан неспремно, тако и када ће настати чудо необично, њему претходе праузори, да нас јавивши се изненада неприпремљене не запрепасте, нити избезуме необичношћу тога што бива. Тако је и код смрти. Јона унапред истрча и оголи нам размишљање. Јер као што је њега кит избљувао после три дана не нашавши у њему своју и себи одговарајућу храну – њена и њој одговарајућа храна смрти је природа греха, ту се она родила, ту се укоренила и ту се и храни – и као што, наиме, и код нас (бива), када не видевши прогутамо камен, тада се сила желуца подухвата најпре тога да га свари, а када нађе да је то њему туђа храна, пошто када се придруживши јој већа сила варења камен не свари, него желудац своју силу ослаби, и стога није у стању ни осталу храну прихватити, он ослабивши, и њу заједно са каменом избаци са болом многим, е исто тако се збило и код смрти. Прогута Камен крајеугаони[2] и не могаде Га сварити, и сва сила њена ослаби, због тога заједно са Њим избљува и остатак хране који је имала у себи, избљувавши и природу људску. Јер није је могла надаље држати до краја. Због тога су и нероткиње претходиле, да би се поверовало у порођај (Дјеве Марије), или боље: не само да би се поверовало у то рођење, него ако тачно испитамо, наћи ћемо да је јаловост праузор саме смрти.

 Наставак у штампаном издању.

 


[1] Наслов беседе на грчком гласи: Περὶ τοῦ μὴ ἀπογινώσκειν τινὰς ἑαυτῶν, μηδὲ κατεύχεσθαι τῶν ἐχθρῶν, μηδὲ ἀπαγορεύειν ἐν τῷ μὴ λαμβάνειν αἰτοῦντας· καὶ πρὸς ἄνδρας περὶ τῆς πρὸς τὰς γυναῖκας εἰρήνης. Превод види уз беседу. Латински назив је: Non oportere quemquam de seipso desperare, aut preces contra inimicos fundere aut animo deficere, quamvis petens non accipiat; et ad maritow de pace erga uxores conservanda, или скраћено: Non esse desperandum. Грчки текст у PG 51, 363-372.

[2] Исуса Христа.