Да не треба разглашавати сагрешења браће

БЕСЕДА ТРИДЕСЕТ ДРУГА

О томе да не треба разглашавати сагрешења браће, нити се молити за зло непријатељима[1].

Блаженом држим, љубљени, ту вашу ревност са којом се стичете у Дом отачки. Код те ревности, наиме, имам поуздања у погледу здравља нашега, оног душевног, јер црквено училиште је чудесно лечичиште, лечилиште не за тела, него за душе. Духовно је, наиме, и не поправља ране телесне, него сагрешења размишљања, а лек за та сагрешења и те ране је беседа. Тај лек се не справља од трава земних, него од речи што су са неба (сишле), њега нису припремиле руке лекарa, него језици Пророкa. Због тога и јесте трајан, те нити од многога времена слаби, нити узмиче пред силом болести. Лекови које лекари справљају имају оба те недостатка, јер када су свежи, они показују своју снагу, а када прође време много, као остарела тела и они постају слабији, неретко их и сама тежина болести разобличи, људски су, наиме, а лек божански није такав, него и када прође време много он (и даље) има сву своју снагу. Од кад се Мојсије родио – од њега је, наиме, почетак Писама – (тај лек је) толике људе излечио, а властиту силу није изгубио, него га ниједа болест никада не надјача. Тај лек човек не може узети тако што дa сребра, него који покаже слободни избог воље и право расположење, тај оде свега га имајући. Збот тога тај лек подједнако уживају и богати и сиромаси. Тамо, наиме, где је неопходно извадити новац, ту богати има користи, а сиромах почесто одлази лишивши се користи, приход му, наиме, није довољан за припрему лека. А овде, будући да не треба положити сребро, него ваља показати веру и слободну вољу, онај који те ствари покаже са усрђем, тај понајвише убира користи, будући да су те ствари плата за лечење. И богати и сиромах једнако учествују у користи (од лечења), или боље: не да подједнако учествују у лечењу, него неретко сиромах одлази више је добивши. Како? Јер богаташ заузет многим мислима, обузет охолошћу и надменошћу од благостања (свога), живећи у лакомислености и немању брига, ни лек слушања Писама не прима са строгошћу и ревношћу многом, а сиромах, ослобођен преједања и лакомислености, сво време трошећи у раду руку својих и праведним напорима, сабирајући овде души (својој) мудрољубље много, бива пажљивији и спремнији, те на речи пази са већом строгошћу, стога већу плату давши, оде и већу корист убравши.

2. Нисам ово казао просто оптужујући оне што се богате, нити просто хвалећи сиромахе, јер није богатство зло, него (је зло) користити богатство на зло, нити је сиромаштво зло, него је зло користити сиромаштво на зло. Онај богаташ (у причи) о Лазару кажњаван је не зато што је био богат, него што је био суров и нечовечан. А онај сиромах који је у наручју Авраамовом, био је хваљен не зато што је био сиромашан, него зато што је (своје) сиромаштво поднео са благодарношћу. Јер од ствари – пазите са строгошћу на ову беседу, јер моћи ће уметнути у вас довољно мудрољубље, сваку покварену помисао избацити, и учинити да о постојећим стварима имате суд исправан – од ствари, дакле, једне су природом добре, друге супротно, а треће нити су добре, нити зле, него постоји неки средњи ред. Добро природом је благочестије, зло – неблагочестије, врлина је добро, неваљалство је зло, а богатство и сиромаштво сами по себи нити су оно прво, нити ово последње, него постају једни или друго по слободном избору воље оних који се њима служе. Ако, наиме, богатство искористиш на човекољубље, та ствар ти је постала претпоставка добра, а ако (гаискористиш) на грабеж, похлепу и вређање (других), употребу његову окренуо си на супротно; али кривац није богатство, него онај који се њиме служи на вређање (других).

Тако се може казати и за сиромаштво: јер ако га храбро поднесеш благодарећи Господару, та ствар ти је постала повод и претпоставка победничких венаца, а ако због њега хулиш на Творца и оптужујеш Промисао Његов, ту ствар си на зло искористио. Али као што тамо није богатство узрок похлепе, него онај који се зло служи богатством, тако и овде нећемо сиромаштво окривити за ту хулу, него онога који ту ствар није хтео разумно подносити. Јер похвала и прекор у свему зависи од наше одлуке и слободног избора воље. Добро је богатство, али не напросто, него ономе којему (не послужи) на грех, и опет, зло је сиромаштво, али не напросто, него у устима човека неблагочестивога, пошто се зловољи, хули, пошто оптужује (за њега) Творца.

 

Наставак у штампаном издању.

 


[1] Наслов беседе на грчком гласи: Περ τς τν μελλντων πολασεως, κα τς τν παρντων εύτελεας. Латински назив је: De futurorum deliciis, et de praesentium vilitate, или скраћено: De futurae vitae deliciis. Грчки текст у PG 51, 347-354.