БЕСЕДА ТРИДЕСЕТ ПРВА
О уживању будућих (добара),и о безвредности постојећих[1]
Жестока врућина и тешка суша, но спремност ваша није усахла, нити се жудња за слушањем угасила. Такав је, наиме, ватрени и будни слушалац: напет љубављу за слушањем, све лако поднесе, само да задовољи лепу ту и духовну жељу, те га ни хладноћа, ни суша, ни хрпа (свакодневних) послова, ни мноштво брига, нити друго што од таквих ствари не може спречити, као што и онога који (воли да) да се изврне и лежи на леђима не би подигло ни благорастворење ваздуха, ни доколица и сигурност, ни лакоћа и опуштеност, него тај остаје спавајући некаквим сном достојним осуде многе. Ви, међутим, нисте такви, него сте бољи од оних што настањују град наш. Јер глава (овога) града сте ви, тако напети и трезвени, ви који вазда са строгошћу следите речи (беседе). Тај призор мени је величанственији од царских аула. Јер ствари што се тамо дају, ма какве да су, нестају заједно са овим постојећим животом, пуне су метежа и испуњене пометњом, а овде нема ничега од тога, него (је овде) сва сигурност, поштовање ослобођено пометње, и (овдашње) власти краја немају, нити се самом смрћу прекидају, него тада још сигурније постају. И немој ми указати на онога што седи на колима, што је обрве подигао и копљоносце многе (око себе) има, ни на појас (његов) и вику гласника, немој ми архонта тиме карактерисати, него (га карактериши) према стању душевном, ако влада страстима својим, ако савладава болести (душе), на пример: ако влада пожудом за парама, ако је подредио (разуму) ненасити ерос телесни, ако га не изједа завист, ако га не мучи тешка страст сујете, ако се не боји и не стрепи од сиромаштва, од промене на горе, ако не умире у страху од тога. Таквога ми покажи првака, јер то је власт. А ако он с једне стране влада људима, а са друге робује страстима, ја бих за њега казао да је од свих људи више роб. И као што би код онога који у дубини (тела) има сакривену упалу, макар се на површини тела ништа не показивало, лекари свакако казали да има упалу, ако обични људи то и не виде, управо тако бих и ја за онога који има душу ропску, који је заробљеник страсти, макар му спољашњи изглед ништа од тога не показивао, него све насупрот, казао да је највише роб од свих људи, јер такав у дубини има пожар зала и тиранију страсти која се учврстила у самој души, а прваком и човеком слободним и царственијим од царева, (назвао бих човека) макар он и у прње био оденут, макар у тамници живео, макар оковима окован био, њега који је ту такву тиранију збацио, те нити је захваћен неваљалим страстима, нити има бесмислену бојазан од сиромаштва и немања поштовања (у друштву), нити страхује и стрепи од оних ствари које се у овоме животу сматрају мучним.
2. Те власти се не купују за паре, нити носе са собом завидљивце, за њу не зна језик тужиоца, ни око оговорачa, (она не зна) за подметања сплеткароша, него живећи као у неком простору азила мудрољубља, за стално остаје несавладива и не само да не уступа другим животним околностима, него ни самој кончини. То доказују мученици, којих су се тела распала и постала прах и пепео, а власт (њихова) свакога дана живи и делује, демоне изгонећи и болести спремајући на бекство, сав град соколећи и народ овде доводећи. И толика је сила те власти не само док су носиоци њени живи, него и кад скончају, да сви ту[2] улазе без икакве принуде, него с вољом и жељом која се временом не гаси. Видите ли да нисам залуд казао да је призор овај величанственији од аула царских? Тамошње прилике налик су лишћу што вене и сенкама што пролазе, а оно што се овде даје опонаша железо жежено, или боље: и од њега је чвршће, пошто су то ствари бесмртне, непокретне, што никада не уступају никаквој промени, и онима који их љубе долазе без бојазни, ослобођене свађе и надметања, зависти и судницa, сплетки и потказивања. Јер животна добра доносе многе завидљивце, а духовна, колико у веће мноштво уђу, толико више показују богатство своје. И то вам је могуће сазнати по беседи. Јер беседу коју изливам на све, ако бих је задржао у дому, за себе, оскуднији бивам, а ако је на све (вас) излијем, као бацајући семе на њиху очишћену, увећавам благостање своје, све вас чинећи богатијима, а сам у томе нимало сиромашнији не постајући, него још и богатији, што код новца не може бити, него све насупрот. Јер ако бих се, имајући злато положено (у ризници), подухватио тога да га разделим на све, више не бих имао да делим претходно богатство, пошто се оно од тог дељења умањује.
3. Будући, дакле, да су изузетности духовних ствари толике, и да имају лакоћу многу, пошто се свима који их хоће на дар дају, више њих да љубимо оставиши по страни оне сенке и не јурећи на стрмине и хриди. Да би, наиме, Бог ту љубав увећао, и пре кончине човека који је животна добра стекао, Он је њима смрт доделио. Ево о чему говорим: те ствари не скончавају онда када сконча онај који их је стекао, него се још док он живи већ гасе и нестају, како би та трошност њихова оне који их жестоко љубе и за њима манитају одвратила од тога тешкога лудила, преваспитавајући природу њихову и поучавајући их на искуству да су од сенке крхкије, и ту такву љубав уништавајући. На пример: богатство не напушта богаташа само на кончини (његовој), него одступи од њега још живога. Младост се код онога који је има (не гаси) само када овај умре, него одлази остављајући га док још дише, гасећи се на животном путу зрелога доба и уступајући место старости. Лепота и уједно благоликост оконча се док жена још живи и измени се у безобличје; слава и власт опет – исто, почасти су пролазне и привремене, умиру брже од људи који их уживају, и као што се могу видети свакодневне телесне смрти, тако и смрти ствари (земаљских). А то бива како бисмо презирући постојеће (ствари) хтели да имамо будуће, и да се закачимо за уживање њих, те да и по земљи ходајући чежњом време проводимо на небесима. Бог је, наиме, начинио два века: овај постојећи, а и онај будући, овај видљиви, а и онај невидљиви, овај чувствени, а и онај умствени, овај што телесно опуштање има, а и онај бестелесно, овај у искуству, а онај у вери, овај у руци, а онај у нади, и заповедио је да овај буде стадион, а онај бојна награда, и овоме је доделио попришта, напоре и знојења, а ономе венце, награде и накнаде, овоме пучину, а ономе пристаништа, овај је краткотрајан, а онај нестарећи и бесмртан. Па будући да су многи људи више ценили чулне ствари од умних, чулним добрима је доделио трошност и привременост, како би тиме одводећи људе од ствари постојећих, са строгошћу многом их љубављу привезао за оне будуће. И затим, будући да су она била невидљива и умска, и у вери и нади, гледај шта Он чини. Дошавши овде и узевши плот нашу и устројивши чудесни онај Домострој, то будуће изводи пред очи, тиме испуњавајући грубље[3] разуме. Будући, наиме, да је дошао доносећи ангелски начин живљења и земљу небом чинећи, налажући ствари које оне што их врше чине сличним силама бестелесним, од људи је Ангеле начинио, на наде, оне вишње, позивао, мала попришта је увећао, на већој висини заповедио летети, попети се до самих сводова небеских, разоденути се (за борбу) са демонима и сврстати се у бојни поредак против све фаланге ђаволске, (заповедио је) тело имајући, и у плот уплетен, то телесно умртвљавати, немир страсти ограничавати, и просто (речено) у плот огрнут бити, а надметање са силама бестелеснима појачавати.
Наставак у штампаном издању.
[1] Наслов беседе на грчком гласи: Περὶ τῆς τῶν μελλόντων ἀπολαύσεως, καὶ τῆς τῶν παρόντων εύτελείας. Латински назив је: De futurorum deliciis, et de praesentium vilitate, или скраћено: De futurae vitae deliciis. Грчки текст у PG 51, 347-354.
[2] Мисли се тамо где су кивоти Мученикa.
[3] Златоусти дословно каже: дебље, масније.