О ИЛИЈИ И УДОВИЦИ
и о милостињи[1]
У дане у које смо сви постили, неретко се подухвативши тога да покренем беседе о милостињи, бејах задржан док је вече (већ) освајало и прекидало нам ток беседе. А то се може бити збило пошто је Бог тако, на корист, уређивао и одлагао тај наговор за данашњи дан, да вам не би тако расејанима по Цркви била постављена трпеза милостиње; не зато што вам имамо казати нешто велико и племенито, него зато што је сила милостиње велика и племенита. Многа је, наиме, слобода те ствари пред Богом, и као каква царица нашега начина живљења, тако, без икаве бојазни обично ступа на сводове небеске, а силе којима су поверене капије небеске, ако виде милостињу где ступа, са поштовањем многим због ње отварају она врата и другим врлинама, а ако их виде где долазе без милостиње, онда им врата закључавају. То је очигледно по оним девојкама којима је свештена ложница остала закључана пошто нису непрекидно имале уља у лампама. И запази разлику. Милостиња без девствености је оне који су се њоме хранили узвела на небо, а девственост без милостиње то није успела. Будући, дакле, да је моћ те ствари толика, прихватимо се са свом ревношћу беседе о њој. А најбољи и скраћени наговор на ту ствар био би ако бих вас одвео к удовици у Сарефту Сидонску. Веродостојнији су, наиме, они учитељи који поучавају делима, од оних који саветују речима, зато нека нам удовица буде најбољи учитељ у тој ствари. Ми, наиме, наговарамо речју, а она ће вас моћи делима подучити, имајући са собом у (истом) јарму и (другу удовицу), себи равну. Јер две су удовице, једна у Новоме (Завету) која је две лепте дала, а друга у Староме, која се удостојила Пророка примити, и обе су доспеле до исте врлине мудрољубља, и показале исту љубазност указујући нам сличношћу добрих дела (својих) на сродство Заветa. Јер као какве високе куле које затварају (улаз у) луку, које обично називају светионицима, и које имајући током читаве ноћи ватру неугасиву, оне који лутају по пучини светљењем светлости (своје) воде у безбедност луке, тако и ове две, као какве луке љубазност затварајући, светлом властите великодушности су људе у најдубљој ноћи – јер живот нам није ништа бољи од ноћи, као што и Павле каже: Ноћ поодмаче, а дан се приближи (Рм 13,12) – дакле, оне који у најдубљој ноћи лутају по пучини среброљубља и што ће бити будући утопљеници, позивају у сопствену безбености, за стално имајући упаљену ватру човекољубља, и чувајући неугасиву светлост милостиње.
2. Али о оној у друго неко време, а данас ћу вам казивати о оној у Староме Завету. Јер и ову последњу хвалећи, на сваки начин плетемо венце похвалa и оној првој: којима су, наиме, добра дела иста, за њих су и речи похвала заједничке. Би, дакле, у времена она тешка глад, и није земља уморивши се одбила да рођа, него су греси људски ускратили тај дар Божији. Настаде, дакле, глад тешка, од свих глади гора, а ту глад навео је (на земљу) велики Илија, позвавши је као некога страшнога слугу да уразуми њему сличне слуге што су Господара увредиле, или боље: позвали су је греси јудејски, а довела је уста Пророка: Да је жив, вели он, Господ Бог, ако ће бити кише, осим кроз уста моја (1Цар 17,1). Беше, дакле, зло то неподносиво, јер тај страшни глас пророчки није само утробу земље учинио неплодном, него је зауставио и саме токове речне, сви потоци тада пресушише. И као што жестока и силна врућица запавши у природу тела не сасушује само његову површину, него продревши у саму дубину његову сагорева и саму природу костију, тако и суша која тада настаде, не само да сагоре лице земље, него ушавши у сама недра њена, извуче сву влагу одоздо. И шта (рече) Бог Пророку? Устани, вели, и иди у Сарефту Сидонску, тамо ћу наложити жени удовици да те прехрани (1Сам 17,9). Шта је сад то? У домовини није уживао љубазност, те га у туђину шаљеш, жени удовици? Јер и да је она била добростојећа, да је најбогатија била, да је жена самога цара, да је имала ризницу пуну плодова многих, не би ли и тада страх од глади вољу њену сасушио више и од саме земље? Да не би, дакле, Пророк то говорио, нити тако у себи размишљао, због тога га је најпре преко гавранa прехранио, и тим што се дешавало само што није говорио: „Ако уредих да те бесловесна природа угости, много пре ћу убедити ону словесну да то учини“.
3. Због тога, после гавранова – удовица. И могао се видети Пророк што је зависан од жене постао, небеска она и божанска душа, племенити и узвишени Илија, као каква скитница и просјак долази на врата удовице, она уста која су небо закључала, та уста пуштау гласове просјацима (својствене): „Дај ми хлеба, дај ми воде“, како би ти научио да ништа није тако угодно као дом жене удовице, и колиба сиромаштвом испуњена и ослобођена богатства и зала (што долазе) од богатства. Тај простор је, наиме, очишћен од јурњаве, испуњен мудрољубљем сваким и мирнији од сваке луке. Управо таква места траже душе светих. Оде, дакле, Пророк к удовици која ће бити осуда јудејскога негостољубља, оде удовици све нас тиме поучавајући да Јудеји с правом подносе казну ону.1) Јер када Бог намерава казнити некога, он не наводи одмазду тек онако, нити се задовољава властитим судом, него се на делима оправдава (осталим) људима, као да износи суд у општој судници уз подозрења мноштва. И као што судије, када намеравају кога одвести на пут смрти, посадивши се најпре на висину судијскога трона и заповедивши да се скупе завесе и сав град распоредивши около, тако, као у каквом јавном театру судећи, и оптуженоме постављајући питања да сви чују и свима пред очима, и заповедајући да (јавно) буду прочитани записници делa на која су се дрзнули, и самога одговорнога за њих спремајући да постне тужилац тога на шта се дрзнуо, тек тада изричу пресуду, тако и Бог, као на узвишени трон посадивши се на проповед (Светих) Писамa, и сву икумену поставивши уоколо, пред очима и да сви чују чини испитивање сагрешењa, не заповедајући да буду прочитани записници, нити изводећи на среду списе, него постављајући пред нас сaма сагрешења оптужених.
Наставак у штампаном издању.
[1] Наслов беседе на грчком гласи: Εἰς τὸν Ἠλίαν, καὶ εἰς τὴν χήραν, καὶ περὶ ἐλεημοσύνης. Њен латински назив је: In Heliam, et in viduam, et de eleemosyna, или скраћено: In Heliam et viduam. Грчки текст у PG 51, 337-348.