БЕСЕДА ДВАДЕСЕТ ОСМА
Онима који се не користе како треба апостолском изреком која говори: било притворно, било истински, Христос се проповеда (Флп 1,18), и о смиреноумљу[1].
Присетивши се пре неки дан фарисеја и цариника[2], и упрегнувши у беседи две запреге, у (једну) врлину, а у (другу) злоћу, за сваку показасмо колика је корист од смиреноумља, а колика штета од гордости. Јер једна је и када је сједињена са праведношћу, постовима и (давањем) десетка заостала, а друга је и упрегнута заједно са грехом стигла пре фарисејеве запреге, премда је и кочијаша имала лошег. Шта је, наиме, горе од цариника? Па ипак, он будући да је скрушио душу (своју) и себе казвао грешником – што је и био – надмашио је фарисеја који је имао да укаже на постове и десетке и који је био слободан од сваке злоће. Због чега и зашто? Зато што, ако се и био ослободио похлепе и грабљења, имао је укорењену у души (својој) мајку свих зала: сујету и гордост. Због тога Павле моли и говори: Сваки нека испита дело своје, и тада ће сам у себи имати похвалу, а не у другоме (Гал 6,4). А онај је сву икумену прошавши, (изашао) на среду као тужилац (њен), и за себе је казао да је од свих бољи. Премда, и да је дао себи предност пред само десет, пет, два, да је пред једним, ни то не би било допустиво, а овако он не само да је себе ставио испред (све) икумене, него је и све оптужио. Због тога је заостао на путу. И као што брод који је пребродио небројене таласе и избегао многе олује, а затим пред самим улазом у луку нишавши на какву подводну стену изгуби сва блага које је носио, управо тако је и фарисеј овај, подневши напоре поста и све остале врлине, пошто није овладао језиком, у самом пристаништу претрпео је тежак бродолом. Јер после молитве из које је требало корист побрати, удаљити се толике штете имајући, то није ништа друго него претрпети бродолом у пристаништу.
2. Знајући то, дакле, мили моји, ако бисмо се и на сам врх врлине попели, себе да сматрамо последњим од свих научивши да охолост онога који не пази може снети са самих небесa, а смиреноумље онога који се уме довести у меру из самог амбиса сагрешењa изнети на висину. Оно је, наиме, цариника ставило испред фарисеја, а она је – о гордости говорим и охолости – надјачала и бестелесну силу ђаволову, а смуреноумље и познање властитих сагрешења је разбојника увело у рај пре апостолa. Па ако они што исповедају властите грехе себи готове толику слободу, они који код себе знају добра многа, а смирују душу своју, колике они неће освојити венце? Јер када је грех спојен са смиреноумљем, он трчи са таквом лакоћом да прелази и претиче праведност која је (спојена) са гордошћу. А ако би смиреноумље спојио са праведношћу, где не би стигла? Колика небеса неће прећи? Свакако ће стати код самог престола Божијег, горе међу анђелима, са слободом многом. А опет, ако је гордост упрегнута заједно са праведношћу вукући доле обиљем властите злоће и тежином надвладала слободу (праведности), ако би била састављена са грехом, у колику геену неће моћи стрмоглавити онога који је поседује? Ово говорим не зато де се не бринемо о праведности, него да избегавамо гордост, не да бисмо грешили, него да се умеримо. Смиреноумље је темељ нашега мудрољубља. Ако одозго назидаш небројено много: милостињу, молитве, пост, сву врлину, ако претходно не поставиш доле смиреноумље, све то зидаш залуд и улудо и лако пада, попут оне грађевине постављене на песку. Не постоји, наиме, ниједно од наших дела које не потребује смиреноумље, не постоји ништа што ће моћи стајати без њега. Него ако кажеш целомудреност, девственост, презир новца, ако кажеш било шта друго, све је то нечисто, клето и гадно кад нема смиреноумља. Свуда, дакле, њега да узимамо: у речи, у дела, у замисли и са њим све да градимо.
3. Но, о смирноумљу је довољно казано, не спрам достојанства тога дела – нико га, наиме, неће моћи опевати по вредности (његовој) – него спрам савести љубави ваше. Јер добро знам да ћете и од ово мало казанога њу пригрлити са ревношћу многом. А пошто је неопходно и апостолску изреку која је данас прочитана, а која изгледа као да нам пружа повод за лакомисленост, учинити јасном и очитом, да понеки не би прибављајући себи из ње некакво хладно оправдање били безбрижни у погледу властитога спасења, хајде да беседу наведемо и на њу. Која је, дакле, то изрека? Било притворно, било истински, Христос се проповеда (Флп1,18). Многи то просто понављају тек онако, не читајући ни оно што претходи, ни оно што следи, него је одсекавши је од следа осталих делова (изреке) потурају лакомисленијима на погибију сопствение душе. Јер прихватају се тога да их одводе од здраве вере, а затим гледајући их како страхују и стрепе као да није безопасно то чинити, и хотећи да им уклоне страх, они наводе ту апостолску изреку говорећи: „Павле је то допустио када је казао: Било притворно, било истински, нека се Христос проповеда“. Али није то, није. Јер најпре, он није казао: нека се проповеда, него: проповеда се, а велика је разлика између тога и онога. Јер казати: нека се проповеда, то је својствено законодавцу, а казати: проповеда се, то је својствено ономе који објављује. А да Павле не поставља као правило то да буде јереси, него да (од њих) одвраћа све који пазе на оно (што говори), чуј шта вели: Ако вам неко проповеда еванђеље мимо онога што примисте, нека је анатема, био то ја, био анђео небески (уп. Гал 1,8-9). Не би он анатемисао и себе и анђела (небеског) да је та ствар треба__ло да буде безопасна. И опет: Ревнујем за вас ревношћу Божијом, каже, јер вас обручих мужу једноме, да девојку доведем чисту. Али се бојим да као што змија превари Еву лукавством својим, да се тако и мисли ваше не одврате од простодушности која је у Христу (2Кор 11,2-3). Гле, једноставност је метнуо, а оправдање није дао. Јер да је било оправдања, опасности не би било, а да није било опасности, Павле се не би уплашио, а и Христос не би заповедио спалити кукољ да је било свеједно пазити и на овога и на онога, и напросто на све.
Наставак у штампаном издању
[1] Наслов беседе на грчком гласи: Πρὸς τοὺς οὐκ εἰς δέον χρωμένους τῷ ἀποστολικῷ ῥητῷ τῷ λέγοντι, «Εἴτε προφάσει, εἴτε ἀληθείᾳ Χριστὸς καταγγέλλεται» καὶ περὶ ταπεινοφροσύνης. Латински назив је: In eos, qui male utuntur hoc apostoli dicto, sive per occasionem, sive per veritatem, Christus annuntiatur (Philipp 1,18); et de humilitate, или скраћено: De profectu evangelii. Грчки текст у PG 51, 311-320.
[2] Беседа је казана неколико дана после пете беседе Против аномејa (в. Том II, стр. 199-215), тј. крајем 386. године.