На изреку: О да бисте мало претрпели

БЕСЕДА ДВАДЕСЕТ СЕДМА

На апостолску изреку: О, да бисте мало претрпели безумље моје! (2Кор 11,1)[1]

Волим све свете, а понајвише блаженога Павла, тај сасуд изабрани, ту трубу небеску, тога невестоводитеља Христовога. А то казах и на среду изнесох коју жудњу према њему имам да и вас учиним заједничарима те омаме. Они који жуде пожудом телесном с разлогом се стиде (јавно је) признати, будући да и сами себе срамоте, а и онима који слушају шкоде, а они (који жуде пожудом) духовном никада је не престају исповедати, јер и сами себи и слушаоцима доносе корист лепим тим исповедањем. Јер онај ерос је за прекор, а овај за похвалу; онај је омражена страст душе, а овај радовање душе, накит (њен) и украс најлепши, онај уводи рат у душу оних што жуде (једно за другим), а овај и постојећи рат избацује и оне који (њиме) жуде ставља у мир многи. И од онога никакве користи не бива, него губитак новаца многих, трошак некакав безуман, изокретање живота и пропаст читавих домова, а овде обиље много добрих дела и богатство много врлине. А осим реченог, они што жуде за телима згодних (жена) и који зевају у лепа лица, ако су сами ружни и незграпни, од те своје пожуде не добијају ништа на измену властите ружноће, него људи о њима суде да су још ружнији и грднији, а код ове пожуде све супротно. Јер који жуди за душом светом, благоликом, светлом, прекрасном, макар сам био ружан и грдан, макарбио најружнији од свих људи, остајући у жудњи за светим (душама) брзо ће постати исти такав као што је онај за којим жуди. Па и то је дело човекољубља Божијега, то да се тело неугледно и осакаћено не може исправити, а душа ружна и грдна се може учинити светлом и прекрасном. Јер од благоликости тела не бива никакве користи, а од лепоте душе могуће је побрати онолика добра, колика доликује да је стекао онај што Бога има за пријатеља[2]. Певајући о тој благоликости Давид у Псалмима каже: Чуј, кћери, и види, и приклони ухо твоје и заборави народ твој и дом оца твојега, и пожелеће цар лепоту твоју (Пс 44,11-12), лепотом називајући овде ону по души, која се прибавља кроз врлину и благочестије.

2. Будући, дакле, да је толика корист онима што заједничаре са светима, заједничарите и ви са мном у тој жудњи, да заволимо овог светог (човека) у обиљу многом. Јер кад та пожуда уђе у душу нашу и запали (тамо) пламен блистав, ако у помислима нашим нађе трње, (ако нађе) што окамењено, тврдо и неосетљиво, оно прво уништивши а ово друго смекшавши, од наше душе направиће некакву дубоко поорану и добру њиву, погодну за сетву божанскога семена. И немој неко да ми говори: „Павле сад није ту, нити је видљив нашим очима, како је могуће волети онога који није видљив?“ јер тој жудњи ништа не бива препрека, могуће је, наиме, волети и умрлога, и невидљивога љубити, а понајвише онда када свакога дана гледамо толике и такве споменике врлине његове: цркве по свој икумени, изокретање неблагочестија, промену неваљалога живота на боље, ослобођење од лутања, срушене (паганске) жртвенике, затворене (паганске) храмове, ћутање демона. Јер све те и такве ствари оборила је сила језика Павловога надахнута благодаћу Божијом, и свуда по икумени запалила пламен благочестија. А заједно са тим ваљаним делима његовим имамо и свете посланице његове које нам тачно оцртавају одликујуће црте блажене оне душе. Дакле, као да разговарамо са самим Павлом, присутним и (овде) приспелим, тако да се са усрђем повинујемо написаноме, да размотримо унутра казано, да познамо шта заправо значи оно што је данас завапио говорећи: О, да бисте мало потрпели безумље моје! Но и трпите ме; јер ревнујем за вас Божијом ревношћу (2Кор 11,1-2). Шта то, о Павле, говориш? Ти који ученицима заповедаш у мудрости се опходити са онима изван (Цркве), који говориш: Реч ваша да бива свагда у благодати, сољу зачињена, да знате како треба свакоме одговорити (Кол 4,6), који се за све молиш да се испуне мудрости духовне (Кол 1,9), ти сам говориш: О, да бисте мало потрпели безумље моје! Није ти било довољно узвикнути ту реченицу безумља, него још то и ученицима износиш? И не износиш то само ученицима, него и преко Посланице (Коринћанима) објављујеш свим људима који ће доћи после? Видите ли да не треба тек тако протрчати мимо казанога, него да треба сваку (реч) тачно размотрити? Кад се то напросто прочита збуњује слушаоце, а када се протумачи показује мудрост многу Павлову, велику савест и неизрециво старање.

3. Шта, дакле, значи то о чему говори? Многи су код Коринћана били лажни апостоли који су их кварили, оптуживали Павла, поткопавали славу коју је имао код ученика омаловажавајући га, оптужујући као разметљивца. Показује се да на многим местима у Посланици он на њих одапиње стрелице. Јер и када говори: Нисмо као остали који тргују на мало речју Божијом (уп. 2Кор 2,17), и опет када је казао: Сачувах себе да вам не будем на терету, и обећавајући да ће за свагда то правило сачувати непомичним: Као што је, вели, истина Христова у мени, тако се и хвала ова неће одузети од мене у пределима Ахеје (2Кор 11,9-10) у навођењу криваца (за то) наговестио је те сквернике, овако казавши: Зашто? Зато ли што вас не љубим? Бог зна. Али оно што чиним, то ћу и чинити да уклоним повод онима који траже повода да би се у ономе што хвале нашли као ми (2Кор 11,11-12); а пре тога моли ученике да га не доведу у изнудицу да им покаже властиту силу, овако говорећи: Молим, пак, кад будем код вас, да ми не буде потребе да будем онако слободан као што мислим да смем против неких који мисле за нас да по телу живимо (2Кор 10,2). Исти ти, наиме, о којима ово каже, омаловажавајући га, овако су говорили: Посланице Павлове носе гомилу многу и безумље речи, а он сам је ништаван, прост и одбачен. Када би он, наиме, дошао овде, показало би се да није вредан (једне) речи; исто то објављујући он је говорио: А да се не покажем да вас плашим посланицама, јер су му посланице, вели, тешке и јаке, а кад је телом присутан слаб је, и реч му је ништавна (2Кор 10,9-10). А затим пребацујући самим Коринћанима, онима који су се дали завести, каже: Или грех учиних што понизих себе да се ви узвисите? (2Кор 11,7). Па скидајући са себе исту ону осуду опет говори: Какви смо у посланицама кад смо одсутни, такви смо делом кад смо присутни (2Кор 10,11). Пошто је, дакле, код њих било много лажних апостола које он назива лукави посленици, овако говорећи: Јер су такви лажни апостоли, лукави посленици, који се претварају да су апостоли Христови. И никакво чудо, јер се сам сатана претвара у анђела светлости. Није, дакле, ништа велико ако се и слуге његове претварају да су слуге праведности (2Кор 11,13-15). Пошто су, дакле, они изналазећи небројене сплетке против њега наносили штету ученицима, убеђујући их да имају мишљење о њему које му не приличи, он је на крају приморан да западне у приповедање сопствених похвалa, јер надаље ћутати није било безбедно. Будући, дакле, да намерава приповедати нам властите подвиге, откривења која је видео и муке које је отрпео, и хотећи свима да покаже да то чини невољно и присиљен (на то), и видећи да постоји принуда, он ипак ту ствар назива безумље, овако казавши: О, да бисте мало потрпели безумље моје! Намеравам, вели, ствар безумну чинити: величати себе и хвалити, но нисам ја кривац за то, него они што ме убацише у ту изнудицу, зато вас молим потрпите, а кривицу њима урачунајте.

Наставак у штампаном издању.

 


[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ες τ ποστολικν ητν, φελον νεχεσθ μου μικρν τ φροσν. Њен латински назив је: In hoc apostoli dictum, utinam sustineretis modicum quid insipientiae meae (2.Cor 11,1), или скраћено: In illud: Utinam sustineretis modicum. Грчки текст PG 51, 301-310.

[2] Заправо, дословно стоји „за љубавника“.