Опет на изреку: Имајући исти дух вере

БЕСЕДА ДВАДЕСЕТ ШЕСТА

Опет на исту изреку: Имајући исти Дух вере као што је написано, и зашто сви заједно уживају добра, и о милостињи[1].

На претходном сабрању, и на оном пре њега, узевши једну изреку Апостола (Павла) сву беседу утрошисмо на њено тумачење, па и данас хитамо позабавити се њоме, а чинимо то хотимице на корист љубави вашој, не због показивања нашега. Не прихватам се ове беседе како бих се показао као какав силан и много уман (човек), него како бих вам открио мудрост Павлову и пробудио усрђе ваше. Дубина памети његове више се показује када нам из једне изреке (његове) потеку толики потоци мисли, а ви познавши да се и из једне апостолске реченице може убрати неизрециво богатство мудрољубља, нећете тек онако протрчати кроз Посланице, него ћете надама храњени кренути даље, и сваком од ту положених изрека бавићете се са ревношћу многом. Јер ако нам је једна реченица изродила тродневни разговор, колико благо ће нам потећи када са строгошћу сагледамо читав одељак? Немојмо, дакле, да клонемо док све не исцрпемо. Јер ако они што у рудницима копају злато, колико год отуда извадили богатства не одустају пре но узму сво злато, много пре ми треба да се користимо већим усрђем и ревношћу трагајући за божанским речима. Јер и ми ископавамо злато, не чулно, него духовно, и радимо не у рудницима земним, него у рудницима Духа (Светога). Посланице Павлове су рудници и извори Духа, рудници јер нам нуде богатство од сваког злата драгоценије, а извори јер се никада не исцрпе, него колико год да црпеш отуда, толико и много више опет истиче. Јасан доказ тога могло би бити сво претходно време. Од када се Павле родио прошло је већ пет стотина година и све то време многи писци, а и многи учитељи и тумачи отуда су често и много тога црпили, а тамо положено богатство нису исцрпели. Јер то благо није чулно, због тога се не троши од мноштва руку што копају, него расте и увећава се. И што говорим о онима пре? Колико њих ће после нас говорити, и други после њих, а богатство неће престати да извире, нити ће ти рудници бити затворени, духовно је то богатство и није настало да једном буде потрошено. Која је, дакле, то апостолска изрека о којој сам и пре неки дан говорио љубави вашој? Имајући исти Дух вере као што је написано: Веровах, зато и говорих (2Кор 4,13).

2. Тада смо, дакле, истраживали због чега је казао: исти Дух вере; један узрок смо за сада казали, а то је: да покаже да је Стари Завет сагласан са Новим. Јер када се покаже да је исти Дух вере онај који је покренуо језик Давидов што говори: Веровах, зато говорих, као и онај који је дејствовао на душу Павлову, очигледно је да постоји велико сродство пророкa и апостолa и да је сагласје Старога и Новога (Завета) нужност многа. Али да вам опет не бисмо досадили исте ствари започињући, хајде да кажемо и други узрок због кога је казао: исти, јер и онда вам се обавезасмо казати вам и други узрок те изреке. Али разбудите се, јер то је мисао дубока, оно што намеравам говорити љубави вашој тражи разум најоштроумнији и душу проницљиву, зато вас молим да са строгошћу следите оно што ће бити казано. Јер ако труд и јесте мој, добит је ваша, или боље, ни труд није мој, него је дар благодати Духа (Светога), а кад Он открива, ни говорник ни слушаоци се не умарају, јер лакоћа откривења је многа. Пазимо, дакле, са строгошћу, јер ако већи део (казанога) будете пратили, а мали део одремате, нећепознати целину те лепоте, јер ће се надаље след (ствари) прекинути. И као што они који не познају пут и имају потребу за другима да их воде, ако би велики део (пута) прошли идући за овима, а на кратко не пазивши изгубе водича, никакве користи им неће бити од претходног идења за њим, него ће на крају стати не знајући где поћи, тако и они што следе говорника, ако пазећи током читаве поуке на кратко буду лакомислени, изгубивши сав след, неће више моћи да дођу до краја мисли. Да не бисте, дакле, то доживели, кроз све што ће бити речено покажите ми исту ревност, све док не дођемо до самога краја.

3. Због чега је, наиме, казао: имајући исти Дух вере, и (због чега) хита показати да је и у Старом и у Новом (Завету) вера мајка добара, на то је неопходно указати (започевши) мало од раније, јер тако ће вам узрок бити још више очигледан. Који је, дакле, то узрок? Рат многи је био окружио верне док је (Павле) ово говорио, рат тежак и ненајављен. Јер и градови и читави народи беху са свих страна устали на њих, сви тирани лукавства смишљали, цареви се спремали, опсадне справе покретали, мачеве оштрили, војску у поредак уводили, сваки вид кажњавања и одмазде смишљали: отимање и заплена имовине, пресељења и свакодневне смрти, мучења, тамнице, огањ, железо, звери, кладе, точак (за мучење), понори, стрмине, покренуто је све што је икада смишљено на погибију верујућих, па ни на томе се рат не заустави. Јер и није се распламсао само код непријатељa, него се и природа сама по себи подели. Очеви су ратовали са синовима, кћери замрзоше оне што су их у утроби носиле, пријатељи се окретаху од пријатеља, рат тај пузећи је ушао међу сроднике и у домове, немир беше многи по свој икумени. И као што брод док се дижу таласи, навлаче облаци, грме громови, а лађу са свих страна окружује тама, море дивља, звери морске устају, пирати нападају, морнари се буне, не може избећи опасност ако рука одозго, снажна и силна, не одстрани напад, и разрешивши буру не постави путнике (на броду) у мирно море, управотако је било и тада, на почетку проповеди. Јер бура није ударила само споља, него су неретко и они унутра устајали једни на друге. Ко то каже? Сaм Павле, пишући: Споља борбе, унутра страховања (2Кор 7,5). А да је то истина и да су и учитеље и ученике окружила небројена зла и да је рат све пустошио, (и за то) опет наводим сведочанство истога Павла. А ви држите у памћењу све што говори, како бисте када познате опасности, искушења, небројена зла која су они који су тада веровали поднели, за то још више благодарили Богу који је разрешио све те страхоте и увео дубоки мир, одагнао рат и припремио спокој многи, како сада нико не би, безбрижан будући, сматрао да избегава казну, нити се узносио добро чинећи.

Наставак у штампаном издању

 


[1] Наслов беседе на грчком гласи: Πλιν ες τν ατν ῥῆσιν «χοντες δ τ ατ Πνεμα τς πστεως, κατ τ γεγραμμνον» κα δι τ κοιν πντες πολαμβνουσι τ γαθ, κα περ λεημοςνης. Превод види уз беседу. Њен латински назив је: De eisdem verbis, habentes autem eumdem spiritum fidei, sicut scriptum est (2Cor 4,13) et qua de causa rebus bonis omnes ex aequo fruantur, et de eleemosyna, или скраћено: In illud: Habentes eundem spiritum (homiliae 1-3). Грчки тест у PG 51, 289-302. Није нам познато да постоји критичко издање.