О милостињи

БЕСЕДА ДВАДЕСЕТ ТРЕЋА

О милостињи[1].

Казана пошто је у зимско време пролазио (градом) и видео сиромахе и просјаке остављене и одбачене (од свих) на тргу.

Са посланством некаквим праведним, корисним и вама потребним стадох данас пред вас, нико други ме на њега није изабрао до просајци који настањују наш град, не речима, гласањем или одлуком градског савета, него призорима јадним и најпечалнијим. Пролазећи, наиме, преко трга и кроз уске улице и хитајући на сабрање ваше, а затим гледајући многе одбачене на сред улицa како једни одсечених руку, други ископаних очију, трећи пуни чирева и рана неизлечивих понајвише истурају напред оне удове које би неопходно било покривати због гноја што лежи по њима, помислих да је ствар нечовечности крајње не говорити вашој љубави о њима, а понајвише када нас заједно са казаним на то гура још и време. Вазда је, наиме, неопходно казивати беседе о милостињи, будући да и ми сами потребујемо милост многу од Господара који нас је створио, а понајвише у ово време, када је студен велика. Лети, наиме, сиромаси имају велику утеху од тога (годишњег) доба, јер је (тада) безопасно ићи и го, уместо огртача довољан им је зрак сунчев, (могу) једноставно седети на земљи и безбедно ноћевати под ведрим небом, и немају толику потребу ни за обућом, ни за пијењем вина, ни обилном храном, него су им довољни извори водa, и једни се задовољавају лошијим поврћем, други са мало сувога семења, пошто им доба године нуди спремну трпезу. А лети имају и другу, ништа мању утеху: лакоћу (долажења до) посла; јер они што граде куће, који земљу обрађују и они што плове по мору понајвише тада потребују сарадњу њихову. Оно што су богатима њиве, куће и други приходи, то је њима тело и сав приход им (долази) од руку (њихових), ниоткуда друго. Због тога они летом уживају некакву утеху, а у зимско време – са свих страна рат многи и двострука опсада: од глади што им изнутра изједа утробу, а студен споља кочи тело и чини га мртвим. Зато им с једне стране треба више хране, а са друге топлији огртач, и кров, и постеља, и обућа и много шта другог. А оно што је одиста од свега најтеже: нема им прилике за посао, јер не допушта доба године. Пошто, дакле, имају потребу за више најнужнијих ствари, а одузета им је (могућност) да раде – нико не унајмљује јаднике, нити их зове у службу – хајде да уведемо у службу руке милостивих уместо најамника, узевши за сарадника у том посланству истинског заштитника и заступника људи у сиромаштву – Павла. Јер он чини промисао многи о тој ствари, колики нико други. Управо због тога разделивши ученике са Петром, предстојатељство сиромашнима није разделио (са њим), него је казавши: дадоше мени и Варнави деснице заједништва, да идемо незнабошцима, а они обрезанима, придодао је: само да се опомињемо сиромашних, што се и старах да тако чиним (Гал 2,9-10). Јер свуда у Посланицама он уводи беседу о њима и не може се наћи ниједна посланица да у њој не постоји та опомена. Знао је, наиме, знао је колика је снага те ствари, због тога као красан кров на грађевину поставивши је на остале опомене и савете, уводи поуку о сиромасима. Што је, наиме, и овде учинио, одржавши беседу о васкрсењу и исправивши све друго, говор је завршио са милостињом, овако казавши: А што се тиче прикупљања за свете, као што уредих по Црквама галатијским, тако чините и ви, првог дана недеље сваки од вас (уп. 1Кор 16,1-2). Пази памет апостолску, како се благовремено дотаче тога наговора. Будући да се, наиме, присетио будућега Суда и страшнога онога Седишта судијскога, и славе у коју би требало да се обуку они што исправно чине, и вечнога живота, тек тада, на крају убацује беседу о њима, како би је слушалац надахнувши се добрим надама и лакши поставши прихватио са већим усрђем, имајући у себи цветајући страх од Суда и душу што се пропиње очекивањима предстојећих добара. Јер онај који је кадар философирати о васкрсењу и себе свега окренути ка тамошњем животу, сматраће да постојеће није ништа: ни богатство, ни благостање, ни злато, ни сребро, ни обиље хаљина, ни храна, ни богата трпеза, нити ишта друго од тих ствари, а ко мисли да те ствари нису ништа, тај ће се лакше прихватити заштитништва над сиромашнима. Због тога је и Павле, добро им унапред припремивши размишљање философијом о васкрсењу, тада увео тај наговор. И није казао: „А што се тиче прикупљања за просјаке“, нити: „за сиромашне“, него: што се тиче прикупљања за свете, поучавајући слушаоце дивити се онима који су у сиромаштву, када су благочестиви, а пљувати на оне у богатству када презиру врлину. Зна он, наиме, и цара звати скверним и базаконим, када је непријатељ Божији, и просјаке светима, када су исправни и смерни. Нерона назива тајном безакоња, говорећи: Јер тајна безакоња већ дејствује (2Сол 2,7), а оне који немају ни неопходну храну, него се хране од прошње, назвао је светима. Но уједно је и оне1) прикривено поучио не мислити високо (о себи), нити узносити се код добијања такве заповести, као да каквим простим и презреним људима нуде, него да јасно знају и да убеде себе како највећу част уживају када се удостоје заједничарити у тескобама њиховим.

2. А вреди испитати и ово: који су ови свети, јер он се не присећа њих само овде, него опет и на другом месту, овако говорећи: А сада идем у Јерусалим слућежи светима (Рм 15,25). И Лука у Делима, кад се очекивала глад велика, присећајући се истих тих светих вели: А ученици одлучише да сваки од њих, колико који могаше, пошаље сиромашнима међу светима у Јерусалим (уп. ДАп 11,29). И опет, на шта и претходно указах: само да се опомињемо сиромашних, што се и старах да тако чиним (Гал 2,10). А пошто се разделисмо, те сам ја (узео) Јелине, а Патар Јудеје, заједничком мишљу закључисмо, вели, да међу сиромашнима нема те поделе. Када су, наиме, проповедали, један је проповедао Јудејима, а други Јелинима, а када су заступали сиромашне, није више било тако да један заступа само сиромашне Јудеје, а други само сиромашне Јелине, него је сваки од њих чинио старање мого и о просјацима код Јудеја. Зато је (Павле) и говорио: само да се опомињемо сиромашних, што се и старах да тако чиним. Који су, дакле, ови о којима говори и овде, и у Посланици Римљанима, и у оној Галатима, за које је и Македонце замолио? Сиромашни Јудеји што седе у Јерусалиму. А због чега показује толико старање о њима? Није ли, наиме, у свакоме граду било просјака и сиромаха? Како то да он њима шаље и за њих све моли? Не тек онако, нити случајно, нити по некаквој пристрасности, него ваљано и на корист. Но, неопходно је беседу вратити мало напред.

 Наставак у штампаном издању.


[1] Наслов беседе на грчком гласи: Περ λεημοσνης, κφωνηθες ν τ παριναι ατν χειμνος ρ, κα δεν τος πνητας κα πτωχος νεπιμελτους ἐῤῥιμμνους κατ τν γορν, превод види уз беседу. Њен латински наслов је: De eleemosyna sermo, habitus cum hiemis tempore pertransiisset, et pauperes mendicosque neglectos vidisset in foro jacentes, или скраћено: De eleemosyna. Грчки текст PG 51: 261-272. Није нам познато да постоји критичко издање.