БЕСЕДА ДВАДЕСЕТ ДРУГА
На апостолску изреку која говори: А треба и подвајања да буду међу вама, да се покажу који су постојани (1Кор 11,19)[1].
Прилично нам се загреја духовно ово гледалиште ономад када вам беседом уведох (овде) Јерусалим што нариче и властите објављује несреће. Јер видех тада очи ваше како тугујући потоке суза лију, видех, по ономе што доживех, душу свакога како се пуни и облива јауцима. Зато, осетивши то, брзо окончах (приказ) те трагедије, беседу прекинух, тако да унапред задржах јаук што је намеравао отргнути се из срца сваког појединачно. Јер душа захваћена тугом не може ни казати, ни слушати ишта здраво. Али због чега вас сада подсетих на то? Јер су ствари о којима ће се данас говорити сродне оним тада казаним. Као што су нам оне сузбијале безбрижност у животу и исправљале лакомисленост у погледу онога што треба урадити, тако би нас и ове које ће сада бити речене о строгоме чувању догматa могле учинити безбеднијим, тако да иза свега тога будемо заокружени у човека савршена, стигавши у меру раста (Еф 4,13) по божанскоме Апостолу. Тада вам понеговасмо тело, а сада вам лечимо главу, тада Јеремијиним речима, а сада Павловим изрекама. Које су, дакле, те Павлове изреке којима нам данас предстоји бавити се? А треба, вели он, међу вама да буду и подвајања[2], да се покажу који су посто1јани међу вама (1Кор 11,19). Није мало ово што испитујемо. Јер ако Павле саветујући говори: а треба и подвајања да буде, онда су они што та подвајања уводе недужни. Али није тако, није! Јер то није реченица која саветује, него предсказује будућност. Као што лекар, гледајући како се болесник држи преједања, пијанства и других забрањених ствари каже да та неуредност треба да изродити температуру, не уводећи то као правило, нити саветујући, него са зналачким посматрањем постојећег предсказујући будуће; и земљоделац опет, или кормилар, гледајући нагомилане облаке како се проламају громовима са муњама каже да ти облаци треба да изроде жестоку кишу и пљусак, ни он (не каже то) зазивајући, него проричући оно што ће доћи, тако је и Павле уметнуо то: треба. Неретко, наиме, и ми гледајући људе како започињу свађу и засипају један другога тешким погрдама говоримо: „Треба да се потуку и да их стрпају у тамницу“, ни ми не наговарајући их – како бисмо (могли)? – него по постојећем погађајући будуће. Управо тако и Павле, не казује саветујући: треба међу вама подвајања да буду, него предсказујући и проричући шта ће бити у будућности. А да не саветује да буде јереси, (види се по томе) што је он тај који говори: Ако би вам и анђео проповедао евнађеље мимо онога што сте примили, нека је анатема (уп. Гал 1,8). Он је тај који одбацује обрезање, будући да је неблаговремено прихватано и наносило штету чистоти проповеди, говорећи: ако се обрезујете, Христос вам ништа неће користити (Гал 5,2). А како то да је, кажеш ти, и узрок придодао казавши: да се покажу који су постојани? То „да“[3] у Писмима често не казује узрок, него исход ствари. На пример, Христос дође и учини да слепи прогледа, он му се поклони, а Јудеји, пошто је овај био излечен, све су чинили да баце у сенку то чудо и Христа прогонили. Он тада, дакле, каже: За суд дођоху овај свет, да виде који не виде, и који виде да постану слепи (Јн 9,39). Зар је, дакле, због тога дошао да они постану слепи? Није због тога дошао, но то се десило, и Он је исход метнуо у облик узрочне речи. Опет, закон је био дат да спречи напредовање грехова, да оне што га прихватају учини исправнијим. Но деси се супротно по лакомислености њиховој, јер сагрешења се увећаше, и Павле каже: А закон уз то дође да се умножи преступ (Рм 5,20), а он никако није због тога дошао, него да се умањи преступ. Но оно се десило по неразмности оних који су закон прихватили. Управо тако и овде, ово „да“ није узрочна реч, него исход. Да је, наиме, нешто друго узрок јереси, и да јереси не настају због тога да се покажу који су постојани, него да су претпоставке добили са друге стране, чуј од Христа који нам ту ствар чини јасном: Царство небеско је, каже, као човек који посеја семе на њиви својој, а кад људи поспаше, дође човек непријатељ и посеја кукољ (Мт 13,24-25). Видиш ли да су јереси због тога што људи поспаше, што постадоше безбрижни? Зато што нису са строгошћу пазили на оно што се говори. Да неко не би говорио: „Због чега је Христос то допустио?“, Павле каже: то допуштење ништа ти не штети, ако си доказан, бићеш још познатији (као такав). Јер није исто стајати при правој вери док нико не саплиће и не наводи саблазни, и непомичан и непоколебив остајати док ударају небројени таласи. Као што, наиме, удари ветрова са свих страна ударајући дрвета чине снажнијим, ако су добро и са строгошћу укорењена, управо тако душе које су се утврдиле на темељу праве вере, које год јереси да навале, не обарају, него их чине снажнијим. А шта, кажеш, бива са оним слабијим које се лако поводе и саплићу? Ни оне не страдају због навале јереси, него због властите немоћи. Не говорим о природној немоћи, него оној која долази од слободног избора воље, оној која је достојна осудa, која подлеже казни и одмазди и над којом смо власни исправити је. Затосмо када је исправљамо за похвалу, а када је не исправљамо – за казну.
2. А како би научио да буднима ништа не може нанети штету, покушаћу да ти исто то и са друге стране докажем. Шта је неваљалије од ђавола, шта скверније? Па ипак, тај неваљалац и злочинац, снагу многу имајући, када је напао на Јова свим својим средствима, сав свој тоболац испразнивши на дом и тело праведника, не само да га није преокренуо, него га је блиставијим учинио. И Јов тада од ђавола никакву штету није претрпео; а Јуда, пошто је био небрижан и лакомислен, никакву корист од дружења са Христом није имао, него остаде издајник после многих оних препорукa и савета. А узрок? Што Бог човека који неће нити приморава, нити присиљава, као што није ни онога. Тако и ми, ако смо будни, ни ђаво нам неће моћи нашкодити, а ако нисмо, него смо безбрижни, никада нећемо извући корист ни из ствари корисних, него ћемо још претрпети и штету крајњу. Толико је зло лакомисленост. Јудеји, наиме, не само да нису извукли корист када је Христос дошао, него су и штету претрпели, али не због Христа, него због властите лакомислености и неразумности. Па и то чуј од самога Христа који говори: Да нисам, вели, дошао и говорио им, не би греха имали; а сад изговора немају за грех свој (Јн 15,22). Видиш ли да их је долазак Његов лишио саосећања (са њима), и сасекао им одбрану? Толико зло је не спремити се, нити управљати својим поступцима како треба. Исто то може се видети како се дешава и код телa, онога који болује на очима и сaмо сунце обично помрачи, а здравоме ни мрак не може нанети штете. Ја не дужим беседу о овоме тек онако, него будући да многи пропустивши да окриве сопствену лакомисленост, да исправе безосећајност своју и неразумност, не чине то, него иду около тражећи за себе празна оправдања говорећи: „Да није било ђавола, не бисмо погинули, да није било закона, не бисмо грешили, да није било јереси, не бисмо се саплели“. Исприке су то и изговори, човече, јер будноме ништа и никада не штети, као што и ономе који спава, који је лакомислен и не брине се о сопственом спасењу, ниште не користи. Исто то загонетно наговештавајући и Павле је говорио: да се покажу који су постојани међу вама, то јест: не узнемиравајте се, нити страхујте, јереси вам не могу нашкодити. Дакле, ако и јесте било речи о јересима, да казано ни тако не носи са собом (никакву потребу за) истраживањем, из овога је јасно. Јер то је пророштво, а не савет; предсказање, а не наговор; и оно „да“ је исход (ствари), а не узрочна реч.
Наставак у штампаном издању
[1] Наслов беседе на грчком гласи: Εἰς τὸ ἀποστολικὸν ῥητον, τὸ λέγον· «δεῖ δὲ καὶ αἱρέσεις εἶναι ἐν ὑμῖν, ἵνα οἱ δόκιμοι φανεροὶ γένωνται», превод види уз беседу. Њен латински наслов је: In dictum illud apostoli, oportet et haereses esse in vobis, ut qui probati sunt, manifesti fiant (1Cor 11,19), или скраћено: In dictum Pauli: Oportet haereses esse. Грчки текст PG 51: 251-260. Није нам познато да постоји критичко издање.
[2] У грчком дословно стоји јереси, но код Павла се из контекста види да се не ради о ономе што ми данас подразумевамо под тим термином. Отуда у Комисијином преводу Новог Завета стоји подвајања, како смо и ми овде превели. На неким местима, међутим, Златоусти ту реч употребаљава у смислу у коме је и ми данас употребљавамо. На тим местима смо остављали израз јерес.
[3] Грч.: ἵνα.