БЕСЕДА ДВАДЕСЕТ ПРВА

На апостолску изреку: Нећу да не знате, браћо, да оци наши сви под облаком бејаху и сви кроз море прођоше (1Кор 10,1)[1].

Морнари понајвише воле онај део мо а у коме су луке и острва чести. Јер море без пристаништa, макар било мирно, у онима који по њему плове буди зебњу многу, а овако, ако има пристаништa, превлакa и пешчаних жала, они плове са сигурношћу многом. Јер ако би видели да ће се море за кратко време узбуркати, имајући ту близу прибежиште, биће у стању да пронађу брзо и лако ослобођење од предстојећих зала. Управо због тога, не само када броде близу луке, него и када су подаље (од ње), они од самог погледа на њу добијају утеху. Душе њихове, наиме, обично не мало опоравља и када се у даљини појаве високе планине, и дим који се диже (у висину), и стада оваца што пасу у подножју планина. А када уђу у само пристаниште, тада убирају пуну радост. Тада остављају држала весала и тела своја од морске соли (готово) балзамована спирају водом питком и изашавши на обалу голим телима се мало ваљају по земљи одлажући са себе сву муку пловидбе по мору. Дакле, као што њих понајвише привлачи тај део мора због тих честих и непрестаних починака, управо тако и ја понајвише волим ово доба (године), не зато што се ослободисмо зиме, нити зато што уживамо у лету док ћарлија зефир, него зато што непрекидно имамо духовна пристаништа која нас једно за другим прихватају, о празницима светих мученикa говорим. Не опорављају људе са брода пристаништа тако као што празници светих ових људи обично обнове људе верујуће. Пристаништа оне прве ослобађају налета морских таласа и дуге пловидбе, а ове што долазе на светковину мученикa, спомен на њих обично избавља штете настале у души од духова злих и нечистих, и помисли неумесних. Ако човек уђе (у Цркву) вукући за собом нерасположење некакво, било од општих, било од домаћих послова, одложивши га свега са себе, тако одлази, и постаје лакши и крилатији, не што је одложио весло, нити што је устао од кормила, него скидајући са себе оно тешко носиво и шаролико бреме животне муке и прихватајући у душу радост многу. Сведоци свега тога сте ви који сте се јуче обрадовали бојним наградама блаженога Варлаама, заиграли у пристаништу његовом без икакве бојазни, спрали са себе со животнох брига и удаљили се кући (својој) лаки од приповести о њему. Али, гле, опет нам долази празник других мученикa. Дакле, док у њихово пристаниште не стигнемо, хајде да опонашамо људе са брода, те као што они док плове по пучини поју, блажећи песмом напор (пловидбе), управо тако и ми, док не стигнемо у луку њихову, да покренемо духовне беседе једни са другима, блаженога Павла начинивши вођом тога лепога дружења, и онај (пут) који он заповеди, тај да следимо. А који он пут заповеда следити? Онај кроз пустињу, пут чудa која су се тамо десила! Јер чусте га данас како говори: Нећу да не знате, браћо, да оци наши сви под облаком бејаху, и сви прођоше кроз море, и сви се у Мојсија крстише, и сви исто јело духовно једоше, и сви исто пиће духовно пише. Јер пили су из духовне стене која их је следила, а стена беше Христос. Али већина од њих не беше по Божијој вољи, јер бише побијени у пустињи. А ово бише примери нама, да не желимо зла као што они пожелеше, нити бивајте идолопоклоници, као неки од њих, као што је написано: Седенарод да једе и устадоше да играју. Нити да блудничимо, као што неки од њих блудничише, и паде их у један дан двадесет три хиљаде. Нити да кушамо Христа, као што неки од њих кушаше, и од змија изгибоше. Нити да ропћемо, као што неки од њих узропташе и изгибоше од истребитеља (1Кор.10,1-10). Чини се да је то о чему се говори јасно, но онима који пазе нуди не случајну недоумицу. Најпре вреди истражити због чега се присетио древних повести, по ком трагу је говорећи о остацима жртвених животиња дошао до те приповести износећи на среду догађаје у пустињи. Јер блажени тај човек не говори тек онако, нити случајно него увек са доследношћу многом и чувајући строго сагласје ствари о којима говори. Због чега је, дакле, и откуда то да је дошао на ту повест? Пребацивао је онима који тек онако и без размишљања приступају идолима кушајући (јела) скверне трпезе и дотичући се остатака идолских жртава, те показавши како од те ствари трпе штету двоструку: збуњујући оне слабије, а сами постајући заједничари демонима, те смиривши им довољно мисли претходно казаним, и поучивши их да верујући човек не треба да гледа само на себе, него и на мноштво, хотећи да им увећа страх, подсећа их на древне приповести. Пошто су, наиме, они о себи високо мислили, као људи верујући који су се ослободили заблуде и удостојили знања, који узевши учешћа у неизрецивим тајинствима беху позвани у Царство небеско, хотећи да покаже да никакве користи од тога нема ако толикој благодати не приступи и сагласан са њом начин живота, он их томе поучава из древних повести.

2. Но и то је опет пуно (потребе за) истраживањем многим. Због чега им не говори Христовим речима, оним у Еванђељу положеним, нити их подсећа на геену, таму најкрајњу, црв отровни и окове вечне, огањ припремљен ђаволу и анђелима његовим, шкргут зуба и друге неизбежне казне? Ако их је, наиме, хтео уплашити, требало је да то учини већим стварима, а не оним (које су се десиле) у пустињи. Јер они, ако су и били кажњени, ипак су (кажњени) блаже и привремено, у једноме дану, а ове ће одмазде бити вечне и теже. Због чега их је, дакле, уплашио са оне стране и није их подсетио на речи Христове? Могао им је, наиме, говорити: „Нећу да не знате, браћо, које је законе Христос поставио за оне који имају вере, а не показују живот најбољи. Јер Он је људе који су чуда учинили и пророштва казали избацио из Царства небеског говорећи: Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли твојим именом демоне изгонили, и у твоје име пророковали, и многа чудеса творили? И тада ћу им јавно казати: идите од мене ви који безакоње чините, не познајем вас (Мт 7,22-23). А и девојкама оним није забравио брачну ложницу пребацујући им због вере и догматa, него због живота искваренога, нечовености и окрутности; и онога оденутога у прљаве хаљине, свезанога је избацио не због тога што није имао исправна учења, него зато што је имао живот прљав и нечист; и оне што је заповедио да буду одведени у огањ припремљен ђаволу и анђелима његовим, није послао тамо зато што су отпали од вере, него зато што никада и ни према коме нису (показали) милост. На све то и томе слично могао је подсетити их и казати: „Нећу да не знате, браћо, да су сви ови били крштени, заједничарили у тајинствима, веру многу показали и знање заокружено имали, но будући да нису понудили живот сагласан са вером, беху избачени из Царства и предати огњу“. Због чега, дакле, није то казао, него оставивши све то по страни овако некако каже: Нећу да не знате, браћо, да оци наши сви под обалком бејаху, подсећајући их на догађаје са Мојсијем а прећутавши за сада ствари благодати? Не чини то тек онако, нити без неког разлога, јер беше испуњен мудрошћу многом. Али што и због чега? Због две ствари: хотећи да их силније дирне и у исто време покаже како постоји сродство много Старога Завета са Новим.

Наставак у штампаном издању

 


[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ες τ ποστολικν ητον, ο θλω μς γνοεν, δελφο, τι ο πατρες μν πντες π τν νεφλην σαν, κα πντες δι τς θαλσσης διλθον, превод види уз беседу. Њен латински наслов је: In apostolicum dictum, nolo vos ignorare, fratres, quod patres nostri omnes sub nube fuerunt, et omnes per mare transierunt (1Cor 10,1), или скраћено: In dictum Pauli: Nolo vos ignorare. Грчки текст PG 51: 241-252. Није нам познато да постоји критичко издање.