БЕСЕДА ДВАДЕСЕТ ПРВА
На апостолску изреку: Нећу да не знате, браћо, да оци наши сви под облаком бејаху и сви кроз море прођоше (1Кор 10,1)[1].
Морнари понајвише воле онај део мо а у коме су луке и острва чести. Јер море без пристаништa, макар било мирно, у онима који по њему плове буди зебњу многу, а овако, ако има пристаништa, превлакa и пешчаних жала, они плове са сигурношћу многом. Јер ако би видели да ће се море за кратко време узбуркати, имајући ту близу прибежиште, биће у стању да пронађу брзо и лако ослобођење од предстојећих зала. Управо због тога, не само када броде близу луке, него и када су подаље (од ње), они од самог погледа на њу добијају утеху. Душе њихове, наиме, обично не мало опоравља и када се у даљини појаве високе планине, и дим који се диже (у висину), и стада оваца што пасу у подножју планина. А када уђу у само пристаниште, тада убирају пуну радост. Тада остављају држала весала и тела своја од морске соли (готово) балзамована спирају водом питком и изашавши на обалу голим телима се мало ваљају по земљи одлажући са себе сву муку пловидбе по мору. Дакле, као што њих понајвише привлачи тај део мора због тих честих и непрестаних починака, управо тако и ја понајвише волим ово доба (године), не зато што се ослободисмо зиме, нити зато што уживамо у лету док ћарлија зефир, него зато што непрекидно имамо духовна пристаништа која нас једно за другим прихватају, о празницима светих мученикa говорим. Не опорављају људе са брода пристаништа тако као што празници светих ових људи обично обнове људе верујуће. Пристаништа оне прве ослобађају налета морских таласа и дуге пловидбе, а ове што долазе на светковину мученикa, спомен на њих обично избавља штете настале у души од духова злих и нечистих, и помисли неумесних. Ако човек уђе (у Цркву) вукући за собом нерасположење некакво, било од општих, било од домаћих послова, одложивши га свега са себе, тако одлази, и постаје лакши и крилатији, не што је одложио весло, нити што је устао од кормила, него скидајући са себе оно тешко носиво и шаролико бреме животне муке и прихватајући у душу радост многу. Сведоци свега тога сте ви који сте се јуче обрадовали бојним наградама блаженога Варлаама, заиграли у пристаништу његовом без икакве бојазни, спрали са себе со животнох брига и удаљили се кући (својој) лаки од приповести о њему. Али, гле, опет нам долази празник других мученикa. Дакле, док у њихово пристаниште не стигнемо, хајде да опонашамо људе са брода, те као што они док плове по пучини поју, блажећи песмом напор (пловидбе), управо тако и ми, док не стигнемо у луку њихову, да покренемо духовне беседе једни са другима, блаженога Павла начинивши вођом тога лепога дружења, и онај (пут) који он заповеди, тај да следимо. А који он пут заповеда следити? Онај кроз пустињу, пут чудa која су се тамо десила! Јер чусте га данас како говори: Нећу да не знате, браћо, да оци наши сви под облаком бејаху, и сви прођоше кроз море, и сви се у Мојсија крстише, и сви исто јело духовно једоше, и сви исто пиће духовно пише. Јер пили су из духовне стене која их је следила, а стена беше Христос. Али већина од њих не беше по Божијој вољи, јер бише побијени у пустињи. А ово бише примери нама, да не желимо зла као што они пожелеше, нити бивајте идолопоклоници, као неки од њих, као што је написано: Седенарод да једе и устадоше да играју. Нити да блудничимо, као што неки од њих блудничише, и паде их у један дан двадесет три хиљаде. Нити да кушамо Христа, као што неки од њих кушаше, и од змија изгибоше. Нити да ропћемо, као што неки од њих узропташе и изгибоше од истребитеља (1Кор.10,1-10). Чини се да је то о чему се говори јасно, но онима који пазе нуди не случајну недоумицу. Најпре вреди истражити због чега се присетио древних повести, по ком трагу је говорећи о остацима жртвених животиња дошао до те приповести износећи на среду догађаје у пустињи. Јер блажени тај човек не говори тек онако, нити случајно него увек са доследношћу многом и чувајући строго сагласје ствари о којима говори. Због чега је, дакле, и откуда то да је дошао на ту повест? Пребацивао је онима који тек онако и без размишљања приступају идолима кушајући (јела) скверне трпезе и дотичући се остатака идолских жртава, те показавши како од те ствари трпе штету двоструку: збуњујући оне слабије, а сами постајући заједничари демонима, те смиривши им довољно мисли претходно казаним, и поучивши их да верујући човек не треба да гледа само на себе, него и на мноштво, хотећи да им увећа страх, подсећа их на древне приповести. Пошто су, наиме, они о себи високо мислили, као људи верујући који су се ослободили заблуде и удостојили знања, који узевши учешћа у неизрецивим тајинствима беху позвани у Царство небеско, хотећи да покаже да никакве користи од тога нема ако толикој благодати не приступи и сагласан са њом начин живота, он их томе поучава из древних повести.
2. Но и то је опет пуно (потребе за) истраживањем многим. Због чега им не говори Христовим речима, оним у Еванђељу положеним, нити их подсећа на геену, таму најкрајњу, црв отровни и окове вечне, огањ припремљен ђаволу и анђелима његовим, шкргут зуба и друге неизбежне казне? Ако их је, наиме, хтео уплашити, требало је да то учини већим стварима, а не оним (које су се десиле) у пустињи. Јер они, ако су и били кажњени, ипак су (кажњени) блаже и привремено, у једноме дану, а ове ће одмазде бити вечне и теже. Због чега их је, дакле, уплашио са оне стране и није их подсетио на речи Христове? Могао им је, наиме, говорити: „Нећу да не знате, браћо, које је законе Христос поставио за оне који имају вере, а не показују живот најбољи. Јер Он је људе који су чуда учинили и пророштва казали избацио из Царства небеског говорећи: Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли твојим именом демоне изгонили, и у твоје име пророковали, и многа чудеса творили? И тада ћу им јавно казати: идите од мене ви који безакоње чините, не познајем вас (Мт 7,22-23). А и девојкама оним није забравио брачну ложницу пребацујући им због вере и догматa, него због живота искваренога, нечовености и окрутности; и онога оденутога у прљаве хаљине, свезанога је избацио не због тога што није имао исправна учења, него зато што је имао живот прљав и нечист; и оне што је заповедио да буду одведени у огањ припремљен ђаволу и анђелима његовим, није послао тамо зато што су отпали од вере, него зато што никада и ни према коме нису (показали) милост. На све то и томе слично могао је подсетити их и казати: „Нећу да не знате, браћо, да су сви ови били крштени, заједничарили у тајинствима, веру многу показали и знање заокружено имали, но будући да нису понудили живот сагласан са вером, беху избачени из Царства и предати огњу“. Због чега, дакле, није то казао, него оставивши све то по страни овако некако каже: Нећу да не знате, браћо, да оци наши сви под обалком бејаху, подсећајући их на догађаје са Мојсијем а прећутавши за сада ствари благодати? Не чини то тек онако, нити без неког разлога, јер беше испуњен мудрошћу многом. Али што и због чега? Због две ствари: хотећи да их силније дирне и у исто време покаже како постоји сродство много Старога Завета са Новим.
Наставак у штампаном издању
[1] Наслов беседе на грчком гласи: Εἰς τὸ ἀποστολικὸν ῥητον, οὐ θέλω ὑμᾶς ἀγνοεῖν, ἀδελφοὶ, ὅτι οἱ πατέρες ἡμῶν πάντες ὑπὸ τὴν νεφέλην ἦσαν, καὶ πάντες διὰ τῆς θαλάσσης διῆλθον, превод види уз беседу. Њен латински наслов је: In apostolicum dictum, nolo vos ignorare, fratres, quod patres nostri omnes sub nube fuerunt, et omnes per mare transierunt (1Cor 10,1), или скраћено: In dictum Pauli: Nolo vos ignorare. Грчки текст PG 51: 241-252. Није нам познато да постоји критичко издање.