БЕСЕДА ДВАДЕСЕТА
Похвала Максиму[1], и о томе какве жене треба доводити (у дом)[2].
То што изостадох са прошлога вашег сабрања, то ме растужи, а то што ви (тада) уживасте богатију трпезу, то ме обрадова. Јер онај што заједно са мном вуче јарам заора нам ономад бразду и баци семе језиком богатим, и са старањем многим обради душе ваше. Видесте језик очишћени, чусте реч углачану, насладисте се водом што у живот вечни тече, видесте извор речни што чисто злато точи. Говори се да нека река доноси груменчиће злата људима што живе уз њу, не зато што природа тих вода рађа (из себе) злато, него зато што се десило да извори те реке пролазе кроз брда (богата) рудама, те река текући кроз те горе и спирајући златоносну земљу постаје ризница за оне што живе поред ње нудећи им готово богатство. Исту ту реку је и учитељ ономад опонашао, као каква река кроз горе рудоносне текући кроз Писма (Старог и Новог Завета) и доносећи душама вашим од свакога злата драгоценије мисли. И знам да вам моје (речи) данас изгледају сиромашније. Јер онај који непрекидно ужива трпезу оскуднију, ако се негде задеси на каквој обилнијој, а затим се опет врати својој, још више ће увидети сиромаштво њено. Но нећу се због тога са више оклевања разоденути (за борбу). Јер ви знате, од Павла научивши: и наситити се и гладни бити, и изобиловати и оскудевати (уп. Флб 4,12), и богате поштовати и на сиромахе не пљувати. И као што љубитељи вина и пићa више воле боље вино, но никако не презиру ни оно лошије, управо тако и ви, страсно везани за слушање Божанских речи прихватате мудрије учитеље, али и простијима не указујете узгредну ревност и усрђе. Јер људи надмени и размажени мрштиће се и над неком бољом трпезом, а будни и трезвени, гладни и жедни праведности, и ка оној сиромашнијој хитају са усрђем многим. А да ове речи нису ласкање, то сте понајвише показали оним што се ономад збило. Будући да смо вам, наиме, многе речи о браку казивали доказујући да је заокружена некаква прељуба избацивати жене (из домова), или пак избачене узети док им први мужеви живе, прочитавши вам закон Христов који говори: Који се ожени женом распуштеном чини прељубу, и који отпусти жену, осим из разлуга блуда, наводи је на прељубу (уп. Мт 5,32), видех многе како се сагињу доле и ударају у лице не могући (главу) дићи, управо тада погледавши к небу казах: „Благословен Бог што (ми реч) не одјекује у мртвим ушима, него ово што говорим душа слушалаца прима са жестином многом. Боље је, дабоме, никако не грешити, али није мала ствар у погледу спасења када се грешник окрене (од греха), осуди душу своју и ошине савест са строгошћу многом, јер таква осуда је део праведности и она води ка овоме: уопште не грешити. Због тога се Павле радовао када би ожалостио грешнике, не зато што их је ожалостио, него зато што их је том жалошћу исправио. Обрадовах се, вели, не зато што се ожалостисте, него што се ожалостисте на покајање, јер жалост која је по Богу производи покајање за које се не каје (2Кор 7,9-10). Па било да се онда ожалостите због својих, било због туђих сагрешења, достојни сте безбројних похвала. Јер када се човек ожалости над туђим (сагрешењима) показује апостолско благоутробије и опонаша онога светог човека који говори: Ко ослаби, а да и ја не ослабим? Ко се саблажњава ада је не горим? (2Кор 11,29). А када се једе над сопственим, угасио је казну за оне ствари на које се већ био дрзнуо, а себе је посредством те жалости учинио безбеднијим у погледу ствари будућих. Због тога сам се и ја, гледајући вас како се сагињете, уздишете и у лице ударате, радовао замишљаући плод те такве жалости. Због тога ћу вам и данас говорити о истом предмету, како би они који желе ступити у брак о тој ствари показали старање много. Јер ако, када намеравамо куповати куће и робове, питамо около и у ситнице се распитујемо и о томе што је на продају, и о претходним власницима – код тога што је на продају о устројству (кућа) и о телесном стању (робова), и о вољи душевној (господара) – много пре ваља показати исто такво старање када намеравамо да доведемо (у дом) жене, па и много веће. Јер лошу кућу је могуће поново продати, и роба који се покаже лошим поново вратити ономе који га је продао, а ономе који узме жену вратити је поново онима који су је дали није могуће, него је сва нужност да је држи у дому до краја, или, пак, ако је неваљалу избаци да буде одговран за прељубу по законима Божијим. Дакле, када намераваш узети жену, немој ишчитавати само ванцрквене законе, него још и пре њих ове наше, јер по њима ће ти Бог судити у Дан онај; они први, када се човек на њих не обазире, неретко донесу губитак у новцу, а ови на оне који исто то чине наводе одмазду и огањ онај неугасиви.
2. А ти, кад намераваш довести себи жену трчиш са ревношћу многом ванцрквеним адвокатима те засевши код њих са свом строгошћу испитујеш шта ће се десити ако жена умре бездетна, шта ако роди дете, а шта ако (их роди) двоје или троје, како ће она која има оца, а како она која га нема располагати својом имовином, шта ће од наследства припасти браћи, а шта супругу, и када ће (супруг) постати господар свега, да никоме не остане ни најмањи део од њене имовине, када се може лишти свега, и за многе друге такве ствари се распитујеш код њих и истражујеш кроз све пролазећи и довијајући се да се случајно не деси да што оджениних ствари неким начином припадне коме од њених рођака; и премда, као што малопре рекох, ако би се и десило што неочекивано, штета остаје на новцу, ти ипак ништа од тога не остављаш без пажње. И како да није неумесно да када нам ваља изгубити новце показујемо толику ревност, а кад нам је душа у опасности и полагање рачуна тамо, нимало не маримо, иако пре свега другог треба те ствари тражити, испитивати и њима се бавити? Због тога опомињем и саветујем оне који намеравају себи довести жену, да пођу у сусрет блаженоме Павлу и читају законе које је он о браку поставио, те најпре научивши шта он заповеда чинити када је (жена) неваљала, покварена, предана пијанству и оговарању, пуна охолости или се деси да има било шта друго од таквих недостатака, тек онда размишљају о браку. Јер ако би видео да ти он даје власт да нашавши једну од тих (мана код жене) њу избациш (из дома) и доведеш другу, имај поуздања као да се ослобађаш сваке опасности; но ако ти он то не допушта, него ти заповеда да и када има све те недостатке – изузев – блуда, будеш задовољан њоме и држиш је у кући, онда се и обезбеди тако као да ћеш трпети свако неваљалство женино. А ако је то тешко и мучно, онда све чини и предузимај како би узео жену ваљану, исправну и послушну, знајући да је нужно (да буде) једно до овога двога: или узевши неваљалу жену трпети неваљалство њено, или пак не хотећи то, избацивши је (из дома) бити ухваћен у прељуби. Јер онај који избаци жену, вели, осим из разлога чињења блуда, наводи је да чини прељубу, и онај који се жени распуштеницом, чини прељубу (Мт 5,32). Ако смо те ствари пре брака добро размотрили, знајући те законе многу ћемо уложити ревност да на почетку узмемо неку ваљану жену која се слаже са нашим навикама, а узевши такву нећемо се окористити само тиме да је никада не избацимо, него и тиме да је заволимо са силином многом, оноликом коликом је Павле заповедио. Јер казавши: Мужеви, волите своје жене, није стао само на томе, него нам је одредио и меру те љубави: као што и Христос заволе Цркву (Еф 5,25). А како, реци ми, Христос заволе Цркву? Тако што је себе предао за њу. Тако да, ако би за жену ваљало и умрети, не откажи. Јер ако је Господар тако заволео Слушкињу (тј. Цркву) да је предао себе за њу, много пре ти треба тако да волиш себи сличну слушкињу. Но да видимо да ли је лепота невесте привукла женика, и врлина душе (њене). Не може се казати.
Наставак у штампаном издању.
[1] Не можемо знати о којем Максиму је овде реч. Постоји претпоставка дасе ради о Епископу Селевкије Исавријске. Ако је тако, онда је Беседе о браку Златоусти изговорио у Константинопољу.
[2] Наслов беседе на грчком гласи: Ἐγκώμιον εἰς Μάξιμον καὶ περὶ τοῦ ποίας δεῖ ἄγεσθαι γυναῖκας. Превод види уз беседу. Њен латински наслов гласи: Laus Maximi, et quales ducendae sint uxores.
Грчки тест у PG 51,225-242. Није нам познато да постоји критичко издање.