На речи: Жена је привезана законом

БЕСЕДА ДЕВЕТНАЕСТА

На речи: Жена је привезана законом за време док јој живи муж, а ако ли јој је муж уснио, слободна је да се уда, али само у Господу. Али је блаженија ако остане тако (1Кор 7,39-40)[1].

Блажени Павле нам је ономад поставио закон о браку и брачним правима, овако пишући и говорећи Коринћанима: А за оно што ми писасте: добро је човеку да се не дохвата жене; али због блуда сваки нека има своју жену, и свака нека има својега мужа (1Кор 7,1-2). Због тога и ми сву беседу утрошисмо на те речи (његове). И данас нам је, наиме, опет неопходно беседити вам о истом предмету, будући да и данас исти тај Павле говори о истим стварима. Чусте га, наиме, како вапи и говори: Жена је привезана законом за време док јој живи муж; ако ли јој муж усни, слободна је да се уда за кога хоће, само у Господу. Али блаженија је ако остане тако, по мом мишљењу; а мислим да и ја имам Духа Божијега (1Кор 7,39-40). Позабавићемо се, дакле, Павлом и данас и говорићемо о истом предмету, јер идући за Павлом, преко њега ћемо се свакако позабавити и Христом, будући да Павле није сaм од себе, него је Њему слeдећи све писао.

Брак, ваљано устројен, није ствар неважна, као што и постаје претпоставка небројених несрећа онима који се њиме служе како не треба. Јер као што је жена помоћник (мужу), исто тако неретко постаје и завереник (против њега). Дакле, као што је брак пристаниште, исто тако је и бро-долом, не по сопственој природи, него по вољи оних што се њиме на зло служе. Јер онај који га испуњава по одговарајући законима, у дому и жени својој наћи ће некакву утеху и ослобођење од трга и свагдашњих зала, а онај који се те ствари прихвата тек онако и како се задеси, ако би и на тргу уживао мир многи, ушавши у дом свој видеће (тамо) хрид и стене подводне. Дакле, будући да нам брига није о стварима узгредним, неопходно је са строгошћу пазити на оно што се говори, и онај који намерава увести (у дом свој) жену, то да чини по законима Павловим, или још боље: по законима Христовим. Знам, наиме, да ово о чему је реч многима изгледа ново и необично, но ја нећу због тога ћутати, него ћу прочитавши вам најпре закон, покушати да разрешим привидну противречност. Који је, дакле, то закон који нам је Павле поставио? Жена је, вели он, привезана законом. Не треба, дакле, да се раставља од живога мужа, нити себи доводи другога женика, нити да ступа у друге бракове. И гледај како са строгошћу употребљава и саму природу речи. Јер није казао: „Нека живи са мужем за време док он живи“, него шта? Жена је привезана законом, за време док јој муж живи, тако да чак и ако би јој он дао распусну књигу, ако би напустила дом, ако би другом мужу отишла, она је и тада законом привезана, те је као таква прељубница. Ако би, дакле, муж хтео да избаци жену, или жена да напусти мужа, нека се присети ове изреке и нека сматра да је Павле ту поред и опомиње је вичући и говорећи: Жена је привезана законом. Као што, наиме, робови који беже, макар оставили дом господарев носе ланац који вуку за собом, тако и жене, макар напустиле мужеве, носе тај закон који их разобличује уместо ланца, оптужује за прељубу, оптужује и оне који је узимају, говорећи: „Муж је још жив, то што се дешава је прељуба“. Јер жена је привезана законом за време док јој живи муж. И; који се жени распуштеном чини прељубу (Мт 5,32). А када ће јој, кажеш, бити допуштено ступити у друге бракове? Када? Када се ослободи онога ланца, када јој се муж упокоји. Исто то, дакле, објављујући (Павле) није додао: „Ако јој муж умре, нека је слободна удати се за којега хоће“, него: Ако ли јој је муж уснио, готово је тешећи у удовиштву и убеђујући да остане при првом, да не доводи другога женика. Муж ти није умро, него спава. Ко не чека уснулога? Због тога каже: А ако ли јој је уснио, слободна је удати се за којега хоће; и није казао: Нека се уда, да не би помислила како је сили (на то) и приморава, и нити је оној која хоће забранио ступити у други брак, нити је подстакао ону која то неће, него је закон прочитао казавши: слободна је удати се за којега хоће. А говорећи да је после мужевљеве кончине постала слободна, показао је како је пре тога била слушкиња, док је онај живео. А слушкиња будући и закону ономе подложна, макар добила не знам колико пута распусну књигу, стиже је закон прељубе. Слугама је, наиме, допуштено мењати господаре док су ови живи, а жени није допуштено мењати мужеве док је муж жив, пошто је та ствар прељуба. И не читај ми законе које су поставили људи ванцрквени, који налажу дати (жени) распусну књигу и отпустити је. Јер Бог ти у Дан онај неће по тим законима судити, него по оним које је сaм поставио. А закони људи ванцрквених нису то поставили тек онако, нити првенствено, него и они ту ствар кажњавају, тако да се и ту показује да се са мрзошћу односе према том греху. Јер они виновницу отпуста избацују (из дома) огољену и без имовине, а онога који је био повод развода, њега кажњавају губитком имовине, а не би то учинили да су одобравали то што се десило.

2. А шта (каже) Мојсије? Исто то је и он радио по истим узроку. А ти чуј Христа како збори: Ако не буде правда ваша већа него правда књижевника и фарисеја, нећете ући у Царсто небеско (Мт 5,20). Чуј Га и опет где говори: Који отпушта жену своју, осим због прељубе, наводи је на прељубу, и који се жени распуштеном, чини прељубу (Мт 5,32). Због тога је дошао Јединородни Син Божији, због тога је узео обличје слуге, због тога је излио Крв драгоцену, смрт разрушио, грех угасио, обилнију благодат дао, е да би нас ка већем мудрољубљу узвео. А иначе, ни Мојсије није тај закон првотно поставио, него (је то учинио) принуђен да снисходи слабости оних којима је закон и увео. Будући, наиме, да су били на убиства готови и домове пунили крвљу сродникa, те нису штедели ни домаћу (чељад) ни туђинце, да не би унутар (домова) убијали жене према којима су се држали са омразом, заповедио им је избацати их, укидајући веће зло: спремност на заклање. А да су, наиме, понеки били скверне убице, чуј од Пророкa који говоре: Градећи Сион у крви, и Јерусалим у неправди (Мих 3,10); и опет: Крв са крвљу састављају (Ос 4,2); и опет: Руке су ваше крви пуне (Ис 1,15). А да нису лудовали само против туђинаца, него и против домаћих, и то објављујући Пророк је говорио: Принеше на жртву синове своје и кћери своје демонима (Пс 105,37). А они који децу своју нису поштедели, ти ни жене нису штедели. Да се, дакле, то не би десило (Мојсије) им је допустио (отпуст жене). Због тога Христос Јудејима, који су Га питали и говорили: Како је Мојсије дозволио дати распусну књигу? Показујући да (Мојсије) те ствари није писао постављајући закон Њему супротан, овако некако вели: Мојсије је то казао по окорелости срца вашега, а из почетка није тако било, него који је на почетку створио, мушко и женско их је створио (Мт 19,4-9). А да је оно било добро, не би једнога мушкарца и једну жену створио, него начинивши једнога Адама, начинио би две жене, да је хтео да (Адам) једну избаци, а другу доведе, а овако самим начином стварања Он је увео закон који ја сада исписујем. А који је то? Жену која ти је од почетка припала, њу имај за стално, ово је старији закон од онога, и то онолико колико је Адам старији од Мојсија.

Тако да ја сада не уводим новотарије, нити туђа учења, него она старија и древнија од Мојсија. А вреди чути и сам закон Мојсијев, што га је о тој ствари поставио. Ако неко, вели он, узме жену и почне да живи са њом, биће, ако она не нађе наклоност пред лицем његовим јер је у њој нашао ствар грдну, написаће јој књигу распусну и даће јој је у руке (5Мојс 24,1). Гледај, није казао: „нека напише и даде јој“, него шта је казао? Написаће јој књигу распусну и даће јој је у руке. А многа је разлика између једнога и другога, јер казати: нека јој напише и даде, својствено је ономе који заповеда и налаже, а казати: написаће књигу распусну и даће јој је у руке, својствено је ономе који објављује то што се десило, а не ономе који сaм од себе уводи закон. Дакле, ако неко, вели, избаци жену и отпусти је из дома свога, и она отишавши буде са другим мужем, и омрзне је и овај последњи муж, и напише јој књигу распусну и дa јој у руке и отпусти је из дома свога, или умре муж њен, овај што ју је себи узео за жену, претходни муж је неће моћи, отпустивши је, вратити и узети себи за жену (5Мојс 24,2-4). А затим, показавши да не одобрава то што се десило, нити сматра да је то брак, него да снисходи због слабости њихове, казавши: претходни муж је неће моћи узети себи за жену, додао је: Након што је оскверњена, самим начином изражавања објављујући да други брак, док је претходни муж жив, јесте више скверна, него брак. Због тога није казао: „Након што се удала“. Видиш ли како говори ствари сагласне са Христом? А затим је и узрок придодао: Јер је грдоба пред Богом (5Мојс 24,4). Тако Мојсије; а Пророк Малахија исто то показује много јасније него Мојсије, или боље: не Малахија, него Бог преко Малахије, овако говорећи: Да ли је вредно погледати на жртву вашу? Или узети принос из руку ваших? (Мал 2,13). А потом, казавши: Због чега си, вели, оставио жену младости своје? Те показујући колико је то зло и онога који је то учинио лишавајући свакога саосећања, следећим речима увећава оптужницу, овако наводећи и говорећи: И она ти је заједничар, и жена завета твога, и остатак духа твојега, и није је други начинио (Мал 2,14-15). Гледај колико права он поставља: најпре узраст, Жена младости твоје, затим неопходност: И она је заједничар твој, а затим и начин стварања: Остатак духа твојега.

Наставак у штампаном издању

 


[1] Наслов друге беседе на грчком гласи: Ες τ γυν δδεται νμ, φ’ σον χρνον ζ νρ ατς. ἐὰν δ κοιμηθ, λευθρα στν θλει γαμηθναι, μνον ν Κυρίῳ. Μακαριωτρα δ στιν, ἐὰν οτω μεν. Превод види уз беседу. Њен латински наслов гласи: In illum locum, mulier alligata est legi quanto tempore vixerit vir ejus: si autem dormiebit, libera est qui voluerit nubere, tantum in domino. Beatior est si sic manserit (1Cor 7,39-40), или скраћено: De libello repudii. Грчки тест у PG 51,217-226.