На изреку: Али због блуда, сваки нека има своју жену

БЕСЕДА ОСАМНАЕСТА

На апостолску изреку: Али због блуда, сваки нека има своју жену (1Кор 7,2)[1].

И данас вас желим повести ка изворима меда, меда кога се (човек) никад не засити. Таква је, наиме, природа Павлових изрекa и сви који срца своја са тих извора пуне говоре Духом Светим, или боље: задовољство божанских речи надилази сву изврсност меда. Исто то објављујући, Пророк је говорио: Како су слатке грлу моме речи твоје, већма од меда у устима мојим (Пс 118,103). А задовољаство од речи Божанских не само да је слађе од меда, него и драгоценије од злата и сваког драгог камена, од сваког сребра чистије. Речи су Господње, каже, речи чисте, сребро ражежено у огњу, очишћено од земље, претопљено седмоструко (Пс 11,7). Због тога је мудрац говорио: Јести много меда није добро, а речи славне ваља поштовати (Приче 25,27). Јер од меда се неретко рађа болест и кад је нема, а од речи Божанских, и када је болест ту, можемо је одложити са себе; и мед се када ускипи – квари, а речи Божанске када узавре (у човеку) тада постају слађе и корисније, како онима који их држе (у себи), тако и многим другим. И када човек обилно ужива трпезу чулну, подригујући после од обилнога јела, непријатан постаје ономе са којим саобраћа, а који одише поуком духовном, благоуханије много предаје ближњему. Па и Давид је такву гозбу непрекидно уживајући, говорио: Избаци срце моје реч добру (уп. Пс 44,2). Могуће је, наиме, и реч нева љалу избацити. И као што на чулној трпези природа даха зависи од природе јелa, управо тако и код беседништва[2], чиме се људи „хране“, многи од њих истим тим и одишу. На пример, ако ступиш у театар и чујеш тамо блудне песме, свакако ћеш њихове речи добацити ближњему, а ако ушавши у Цркву узмеш учешћа у слушању духовних поука, њима ћеш и одисати. Због тога је Пророк говорио: Избаци срце моје реч добру, указујући нам на јело са трпезе на којој је вазда учествовао. И Павле, у исто нас уверавајући, саветује говорећи: Ниједна гњила реч да не излази из уста ваших, него ако је добра (уп. Еф 4,29). А која је, кажеш, гњила? Ако познаш добру, тада ћеш знати и гњилу, јер он је ову другу поставио као супротност оној првој. Која је, дакле, добра (реч)? Нема потребе то од мене дознати, јер он нам је њену природу протумачио. Казавши, наиме: него ако је добра, придодао је: за изграђивање Цркве (уп. Еф 4,29), показавши да је добра она која назидава ближњега. Као што је, дакле, добра реч она која изграђује, тако је она која руши – гњила и лоша.

Па и ти, мили мој, ако имаш казати што такво што слушаоца може учинити бољим, не задржи реч у време спасења, а ако немаш (казати) ништа такво, него речи неваљале и покварене, оћути, да не оптужиш ближњега. То је, наиме, гњила реч која не изграђује ближњега него га развраћује. Јер ако се он труди око врлине, неретко га обузима охолост; а ако се не труди, постаје лакомисленији. Ако намераваш викнути реч срамну, подсмеха пуну – оћути. Јер и то је реч гњила, која и онога који говори и онога који слуша чини раскалашнијим везујући их за свако неваљалство. Као што су, наиме, ватри храна дрва и грање, тако су реченице (храна) неваљалим жељама. Због тога не ваља све што имамо на уму свакако и казати, него се треба трудити из самог разума изгнати неваљале жеље и сваку срамну замисао. А ако се некад, кришом, препустимо скверним помислима, никада да их не пустимо (да пређу) преко језика, него да их угушимо ћутањем. И дивље звери, наиме, и гмизавци када западну у јаму, ако нађу горе какав излаз, када изађу постају још свирепији, а ако остану за стално доле затворене, лако пропадају и слабе; управо тако и неваљале помисли, ако нађу какав излаз кроз уста и реченице наше, пламен се унутра распали, а ако их забравиш (унутар себе) ћутањем, постају немоћније, и као од глади топећи се од ћутања, брзо ће умрети у разуму. Тако да ако пожелиш што срамно, а не кажеш срамну реченицу, угасио си и пожуду. Немаш разум чист (од помисли)? Онда макар имај чиста уста, немој то блато празнити изван, како не би и другоме и себи нашкодио. Јер када довикујемо другима срамне (речи), љага многа не пријања само на оне који говоре, него и на оне који слушају. Због тога опомињем и саветујем не само не говорити такве ствари, него и када их други говоре уздржати се од слушања и непрекидно се хватати божанскога закона. Јер таквога и Пророк блаженим сматра, говорећи: Блажен муж који не иде на веће безбожних, и на пут грешних не стаде, и на седалиште погубникa не седе. Него је у закону Господњем воља његова, и у закону Његовом ће се вежбати дан и ноћ (Пс 1,1-2).

2. На ванцрквеним сабрањима, ако би неко и казао што корисно, у мноштву лоших ствари које многи (други) узвикују једва да једна буде здрава, а код Божанских Списа је све супротно, ниједну неваљалу реч нико никада неће чути, него су све пуне спасења и мудрољубља многога, какве су и ове које су вам данас прочитане. А које су то? А за оно, вели, што ми писасте: добро је човеку да се не дохвата жене. Али због блуда, сваки нека има своју жену, и свака својега мужа (1Кор 7,1-2). Павле уводи закон о браковима и не стиди се, нити црвени, и с пуним правом. Јер ако је Господар његов указао част браку, и није се постидео, него га је украсио и присуством (својим) и даром – јер је и дарове браку увео веће од свих, природу воде претворивши у вино – како би слуга поцрвенео уводећи закон о браку? Јер није брак ствар__лоша, лош је блуд, а брак је лек који блуд уништава. Немојмо, дакле, да га обешчастимо ђаволским светковањем, него оно што су учинили житељи Кане Галилејске, исто то да учине и они који сада узимају жене – Христа да имају међу собом. А како то, кажеш, може да буде? Преко самих свештеникa: Који вас прима, каже, мене прима (Мт 10,40). Ако, дакле, одстраниш ђавола, ако избациш блудне песме и плачљиве мелодије, неумесне игре и срамне речи, ђаволску помпу и гужву, проваљен смех и сваку осталу срамоту, а уведеш свете слуге Христове и Христос ће свакако преко њих бити ту са Мајком и браћом. Јер ко изврши, каже Он, вољу Оца мојега, тај је брат мој и сестра моја и мајка моја (Мт 12,50). И знам да ћу се некима чинити тежак и несносан наговарајући вас на то и древни обичај сасецајући. Не марим, међутим, за то, јер мени није до захвалности ваше, него ми је потребно оно што је за вас од користи, не треба ми пљескање и похвала, него добит и мудрољубље. И немој нико да ми говори: „Па то је обичај“, где се (човек) дрзне на грех, не присећај се обичаја, него ако је то што бива неваљало, макар то био и древни обичај, раздреши се тога, а ако није неваљало, ако и није уобичајено – прихвати и уобичаји. А да владати се тако непристојно није стари обичај, него је то што (сада) бива некаква новотарија, присети се како је Исак оженио Ревеку, како Јаков Рахилу. Писмо, наиме, помиње те бракове и говори како су саме невесте биле уведене у домове женикa, а не помиње ништа такво, него (говори да) су начинили гозбу и вечеру богатију од уобичајене, и себи блиске (људе) позвали на свадбу, а фруле, свирале, кимвали, пијано поскакивање и остало недостојно понашање било је далеко (од њих). А код нас понеки и химу Афродити играјући певају и на тај дан опевавају и прељубочинство много, и растурање бракова, и незакону љубав и незакона спајања и многе друге ствари пуне неблагочестија и срама, те после опијања и толике недоличности недостојним речима јавно испраћају младу. И како, реци ми, од ње тражиш целомудреност од првога дана је навикавајући на толику бестидност, припремајући је да се пред њом и збивају и говоре такве ствари које ни озбиљним робовима није обичај чути? Толико време се отац заједно са мајком трудио чувајући девојку да не каже, нити другога чује где говори ишта од тих речи, обезбеђујући јој и собе, и женске одаје, и чуваре, и врата, и резе и шетње увече, да се не покаже ником, чак ни блискима, и многе друге бројније од ових ствари, а ти си све то упропастио у једном дану дошавши (на свадбу) и припремивши је да постане бестидна преко нечаснога онога славља, уводећи у душу невесте покварене речи? Не долазе ли отуда (сва) зла после тога? Не долазе ли отуда прељубе и љубоморе? Не долази ли отуда немање порода, удовице и сирочад? Јер када оним песмама дозиваш демоне, кад пожуду њихову испуњаваш преко бестидних речи, када у дом (свој) уводиш људе са „естраде“, размажене и мекопутне, и од дома правиш театар, када дом напуниш блудницама и учиниш да се у њему весели читав хор демонa, шта даље здраво очекујеш, реци ми? И због чега онда уводиш (у дом) и свештенике, кад (већ) наредног дана намераваш вршити те такве ствари? Хоћеш ли да покажеш гостољубље што корист доноси? Позови хор сиромаха. Али ти се стидиш и црвениш? И шта је горе од такве неразумности: довлачећи ђавола у дом сматраш да не чиниш ништа срамно, а намеравајући Христа да уведеш – црвениш?! Јер као што кад у дом уведеш сиромахе и Христос долази, тако и када људи мекопутни и размажени тамо играју, ђаво се међу њима весели. И од тога трошка нема никакве користи, него још настаје и штета велика, а од оних издатака брзо ћеш добити плату многу. Али (кажеш) то нико у граду није учинио? Ти започни, потруди се да будеш зачетник у том лепом обичају, како би га они после тебе приписивали теби. Ако неко поревнује, ако се тај обичај буде следио, потомци (твоји) и потомци потомака онима који се буду распитивали моћи ће говорити: Тај и тај први је увео лепи тај обичај. Јер ако код ванцрквених надметањa, на гозбама, многи певају о онима који су из частољубља увели та неразумна служења, много пре ће хвалити све за духовна служења, и благодарење исказивати ономе који је први увео чудесно то начело, те ће једно исто бити и частољубље и корист. И када други, наиме, исто то чине, теби који си први засадио (ту садницу), земља ће донети плату (у виду) плодова, то ће те брзо учинити оцем, то ће стајати пред породом (твојим) и уредити да младожења дочека старост заједно са младом. Јер као што Бог непрекидно прети грешницима, говорећи: Синови ваши биће сирочад, а жене ваше удовице (2Мојс 22,24), тако се онима који су Му у свему покорни обавезује дати старост у обиљу и сва добра са њом.

Наставак у штампаном издању.

 


[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ες τ ποστολικν ητον. δι δ τς πορνεας καστος τν αυτο γυνακα χτω. Превод види уз беседу. Њен латински наслов гласи: De verbis illis apostoli, propter fornicationes autem unusquisque suam uxorem habeat (1Cor 7,2). Грчки тест у PG 51,207-218, дакле у 51 тому серије посвећене грчким Оцима (Patrologia graeca), колоне 155 до 164. Критичко издање D. Mazzoni Dami, 1998.

[2] Златоусти дословно каже: код силе (или моћи) речи (π τς τν ημτων δυνμεως), под чим се обично подразумевало беседништво, али и образованост, наука уопште.