О Акили и Прискили - друга

БЕСЕДА СЕДАМНАЕСТА

О Акили и Прискили, и о томе да не треба лоше говорити о свештеницима Божијим[1].

Да ли сте схватили поуку да ништа од онога што лежи у Светоме Писму не треба сматрати узгредним? Да ли сте научили да се пажљиво бавите и натписима, и имена и обичним поздравима записаним у речима Божанским? Ја бар мислим да надаље нико од (људи) трудољубивих неће мирно протрчати мимо ма које од речи положене у Писмима, макар то био попис именa, број годинa, обичан поздрав неким (људима). Но, да би то (ваше) расположење постало сигурније, хајде да и данас приступимо ономе што је преостало од поздрава Прискили и Акили, премда нам и уводни (део) није малу корист донео. Поучио нас је, наиме, колико је добро: рад, а колико зло: нерад, и каква је (била) душа Павлова, како будна и брижна улажући промисао многи, не (само) о градовима, народима и племенима, него и о сваком поједином од верујућих. Показао нам је да сиромаштво није никаква сметња гостољубљу, и да у свему постоји потреба, не за богатством и парама, него за врлином и слободном вољом која носи (са собом) благочестије, и да су од свих блиставији они што имају страх Божији, макар запали у сиромаштво крајње. Ову, дакле, Прискилу и (са њом) Акилу, који су били израђивачи шатора, занатлије и живели у оскудици, од свакога цара сада сматрамо блаженијима; о овима (који су били) у почастима и на власти (људи) ћуте, а о израђивачу шатора, са женом (његовом), поју свуда по икумени. А ако они овде уживају толику славу, замисли коликих ће се у Дан онај удостојити награда и венаца, а и пре Дана онога, не мало задовољство, корист и славу побрали су сада, толико времена живећи заједно са Павлом. Јер оно што сам претходно говорио, исто то и сада говорим, и нећу престати да говорим: да не само поука, нити наговор и савет, него и сaм вид светих (људи) доноси задовољство и корист, и саме хаљине (њихове), и сaм изглед обуће. Јер и ту се у наш живот уводи некаква корист многа: научити до које мере су се користили неопхоним (стварима). Јер не само да нису прелазили меру потребе, него ни саму потребу нису сву уживали, него су време проводили у глади, жеђи и голотињи. Ученицима заповедајући, Павле је говорио: А кад имамо храну и одећу, будимо овим задовољни (1Тим 6,8), а показује се и о себи говорећи: До овога часа подносимо и глад, и жеђ и голотињу, и ударце (1Кор.4,11). Но, док сам ово говорио, и оно после тога, дође ми на ум нешто што је неопходно поставити на среду, пошто захтева истраживање много. А шта је то? Говорио сам да нам и саме хаљине апостолске нуде корист многу, и у међувремену, док сам то говорио дође ми (на ум) закон Христов, који је Он сaм поставио, овако говорећи: Не носите ни злата, ни сребра, ни бакра у појасима својим, ни обуће, ни штапа на пут (Мт 10,9-10), а казује да Петар има сандале. Јер када га је Анђео пробудио док је спавао и извео из тамнице, вели му: Обуј сандале своје, обуци хаљину своју и следи ме (уп. ДАп 12,8). А и Павле, пишући Тимотеју, говори: Кад дођеш, донеси ми огртач што сам оставио у Троади код Карпа, и књиге, особито оне од пергамента (2Тим 4,13). Шта то говориш? Христос је заповедио ни обућу не имати, а ти имаш огртач, а онај други опет – сандале? И да су они били неки од људи обичних, који нису у свему Учитељу послушни, то о чему се говори не би било упитно, но будући да они душе своје дају (за Христа), да су корифеји и први од ученикa и у свему Христу послушни, а Павле не само да је извршавао што је заповеђено, него је и прескако та попришта: док је Христос заповедао живети од Еванђеља, овај је живео од (рада) руку својих, учинивши нешто више од заповеђенога, онда је уистину вредно истраживања (питање): због чега они, у свему Њему послушни, овде изгледа као да преступају закон Његов? Но не преступају! Ова беседа, наиме, неће нам бити корисна само за то, за истраживање о тим светим (људима), него и за то да се затворе уста Јелинима. Јер многи што домове удовичке упропашћују, сирочад голу остављају, облаче хаљине свих њих, од вукова ништа боље расположени, од туђих напора живећи, неретко гледајући неке од верујућих како су због болести тела оденули у вишак хаљина, одмах пред њих истурају тај закон Христов и ове говоре речи: „Није ли вам Христос заповедио немати ни огртача, ни обуће? Како, дакле, ви преступате закон о тим стварима постављен?“ А онда, силно праснувши у смех, исмејавши и постидевши тога брата – оду. Дакле, да се то не би дешавало, хајде да затворимо уста бестидности њиховој. Могуће би, дакле, било ослободити се њих и само ово казавши. Шта? „Ако ти мислиш да је Христос достојан вере (у Њега), онда с правом то пребацујеш и од нас захтеваш, али ако Му не верујеш, због чега истураш те законе? Него, кад нас хоћеш осудити, онда ти се чини да је Христос веродостојан законодавац, а када Му се треба поклонити и дивити, ништа ти више не значи реч заједничког Господара икумене.

2. Но, да они не би мислили како ми то говоримо у безизлазу одбране, да пређемо на крају на само разрешење истраживања. Које ће, дакле, оно бити? Ако видимо коме, када и због чега је Христос то заповедио. Ове ствари, наиме, не треба истраживати тек онако и саме по себи, него и личност, и време, и узрок, све то треба са строгошћу испитати. Јер кад то тачно испитамо, наћи ћемо да Он то није свима наложио, него само Апостолима, а и њима не за увек, него до неког одређеног тренутка. По чему је то очигледно? Из самих речи које је казао, јер позвавши Дванаесторицу Ученика, казао им је: На пут незнабожаца не идите, и у град самарјански не улазите, идите пре изгубљеним овцама дома Израиљевог; болесне исцељујте, губаве чистите, демоне изгоните, на дар сте добили, на дар и дајите; не носите злата ни сребра ни бакра у појасима својим (Мт 10,5-9). Гле мудрости Учитељеве, како је заповест учинио лаком. Јер најпре је казао: болесне исцељујте, губаве чистите, демоне изгоните, и када им је дао од себе ту изобилну благодат, тек тада је оне ствари наредио, самим тим богатством знамењa лаким и приступачним чинећи сиромаштво. И није само по томе очигледно да је једино њима то наложио, него и по многим другим стварима. Јер је и девственице оне казнио због тога што уља нису имале у светиљкама својим[2] (в. Мт 25, 1-9); друге осуђује што Га, кад су Га видели гладнога нису нахранили, и жеднога напојили (в. Мт 25,35). А ономе који нема бакра (у појасу), ни обуће, него само један огратач, како је томе могуће другога нахранити, голога оденути, бескућника у дом увести? А осим тога, исто то ће бити јасно и очигледно и по другим местима. Јер када Му је неко приступивши казао: Учитељу, шта чинећи наследићу живот вечни? Када му је (Христос) набројао све заповести закона, а он даље се распитујући говорио: Све ово сачувах од младости своје, шта је још преостало? Овај му је одговорио: ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, па хајде за мном (Мт 19,16-21). Премда, ако би то био закон и заповест, то би прво и на почетку требало казати, узаконити и ставити у ред заповести, а не да то буде уведено у (облику) савета и наговора. Јер када говори: Не носите злата, ни сребра, говори заповедајући, а када говори: Ако хоћеш савршен да будеш, говори саветујући и наговарајући. А није исто саветовати и давати закон. Јерзаконодавац хоће да заповеђено настане на сваки начин, а саветник и онај који наговара, препуштајући вољи слушаоца да се лати тога о чему говори, слушаоца чини власним над тим да ли да то прихвати или не. Због тога није напросто казао: Иди продај све што имаш, да ти не помислиш како је то што говори – закон, него како је казао? Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш, како би ти научио да та ствар стоји до воље слушалаца.

 Наставак у штампаном издању.

 


[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ες κλαν κα Πρσκιλλαν, κα ες τ μ κακς λγειν τος ερες το Θεο. Λγος β', дакле: превод види горе. Њен латински наслов гласи: In locum Pauli, salutate Priscillam et Aquilam (Rom 16,3), et de colendis Dei sacerdocibus, sermo 2. Грчки тест у PG 51,195-208. Није нам познато да постоји критичко издање.

[2] Смисао је следећи: да је немати ништа при себи свеопшта заповест, девојке не би могле бити кажњене зато што нису имале при себи уља.