БЕСЕДА ПЕТНАЕСТА
О онима што не долазе на сабрање, и на изреку апостолску која говори: Ако је непријатељ твој гладан, нахрани га (Рм 12,20), и о злопамћењу[1].
Никакву, како изгледа, корист не извукосмо развукавши вам ономад дугачку беседу о ревновању око (овдашњих) сабрањa, јер опет нам је црква празна и без деце (своје). Зато сам опет приморан да се покажем непријатан и тежак, корећи присутне и осуђујући одсутне; њих што нису одбацили лакомисленост, а вас што се нисте латили спасења браће (своје). Принуђен сам показати се непријатан и тежак не због себе и своје тековине, него због вас и спасења вашега, а од њега мени нема ничега пречег. Ко хоће, нека се љути, нека ме назива несносним и бестидним, но ја нећу стати непрекидно досађујући (вам) о једном истом, од те бестидности, наиме, мени нема ништа боље. Јер, можда ћете се, можда, ако ничег другог, управо тога се постидевши: да вам непрестано не досађујем о истом, једном латити старања о браћи својој. Јер каква ми је корист од похвала када вас не видим како напредујете у врлини? И каква ми штета бива од ћутања слушалаца када видим да благочестије ваше узраста?[2] Јер похвала говорнику није гласно одобравање, него ревновање слушалаца око благочестија, не врева у време слушања, него труд у свако време. Узвици изађу из уста и одмах се у ваздуху распршивши нестану, а ово: да слушаоци буду бољи, то носи нестарећу и бесмртну плату и говорнику и онима које он убеђује. Похвала вике ваше говорника овде чини блиставим, а благочестије душа ваших ће код Престола Христовог ономе који вас је поучавао дати смелост многу. Тако да ако неко од говорника жуди (за нечим), нека не жуди за повицима одобравања, него за оним што је корисно слушаоцима. Није безначајно зло не бринути се о браћи, него (достојно) казне крајње и непорециве одмазде, то је показао онај што је закопао таланат. Он, наиме, није осуђен ни за шта у сопственом животу, јер није постао зао због залога (који је примио), читавог га је наиме вратио, а ипак постао је зао у пословању са тим залогом. Био је кажњен што није удвостручио то што му је поверено. Стога је очигледно да ако и јесмо ревносни и спремни, ако имамо чежњу многу према слушању Божанских Писама, то није довољно за спасење наше. Треба, наиме, удвостручити залог, а он постаје двострук када се заједно са својим спасењем латимо и бриге о другима. И онај је казао: Ево ти твоје, но то му није било довољно оправдање. Требало је, каже, залог дати мењачима (Мт 25,25-27). И пази како су заповести Господареве лаке. Јер људи, оне који су дали господареве паре (другима) у зајам чине одговорним и да их траже (назад). Ти си, каже, дао, ти и тражи, ја немам ништа са оним што их је узео. А Бог не (чини) тако, него једино заповеда дати, а не чини нас одговорним за потраживање. Говорник је властан саветовати, но не и убедити. Зато те, вели, чиним одговорним једино за залог, али не и за потраживање. Шта је од тога лакше? А ипак, слуга онај називао је тога тако благога и човекољубивога Господара – тврдим! Такве су навике незахвалних и лакомислених слугу, кривице за властите грехе они вазда преносе на господаре. Због тога је онај (слуга) сапет и везан био одведен у таму најкрајњу. Стога, да не бисмо ми то претрпели, предајмо поуку браћи (својој), убедили се они или се не убе- дили. Јер ако се убеде биће користи и њима и нама, а ако се не убеде, на себе ће навући казну непорециву, а нама неће моћи ни најмање нанети штете. Јер ми смо посаветовавши их учинили што је до нас, а ако они нису поверовали, нама из тога неће настати никаква штета. Јер није за осуду не убедити, него не посаветовати, а после опомене и савета, непрекидног и сталног, Бог неће сводити рачун са нама, него са њима. Волео бих, наиме, тачно знати да ли ви време проводите опомињући их, и да ли они за стално остају при својој лакомислености, и (онда) вам више никада не бих досађивао, а овако, бојим се да они можда не остају неисправљени због презрења вашег и небриге. Јер човеку који непрекидно добија опомену и поуку немогуће је не постати бољи и ревноснији. Постоји и народна пословица коју ћу вам рећи, и која исто то казује. Камен дуби кап воде што упорно капље. Премда, шта је мекше од воде, а шта тврђе од камена? Па ипак, упорност је победила природу. А ако упорност побеђује природу, много пре би је могао савладати слободни избор воље. Хришћанство није шала, мили моји, нити ствар узгредна. Непрекидно то говоримо, а никако нешто више да учинимо.
2. Шта мислите, како ме боли када се присетим да празницима мноштво на сабрањима опонаша пучину широкога мора, а сада се овде не сабира ни незнатни део тога мноштва? Где су сада они што нам досађују празницима? Њих тражим, због њих тугујем, замишљајући колико мноштво оних што се спасавају гине, колики губитак браће трпим, да спасење усваја мали број (вас), а већи део тела Цркве наликује мртвом и непокретном телу. А шта се то нас, кажеш, тиче? Па то се појвише и тиче вас који не лечите, који не опомињете и не саветујете (браћу), вас који им не намећете принуду и силом не вучете и не одводите од лакомислености многе. Јер Христос је објавио да не треба бити само на корист самоме себи, него и многима, назвавши нас со, квасац и светлост (в. Мт 5,13-14), те ствари су, наиме, другима на корист и добит. Јер светиљка не светли себи, него онимашто седе у тами, па ако си ти светило, ниси то да сaм уживаш светлост, него да поведеш залуталога. Јер каква је корист од светиљке када не светли ономе који седи у мраку? И каква је корист од хришћанина када никоме не донесе корист нити га поведе ка врлини? Со опет не крепи сама себе, него држи она од тела која су сагњила и не да им да распавши се пропадну. Управо тако и ти, будући да те је Бог створио као со духовну, сагњиле удове, то јест лакомислену и просту браћу укрепи и учврсти, и ослободивши их лакомислености као какве трулежи, сједини их са остатком тела Цркве. Због тога те је (Христос) и квасцем назвао (Мт 13,33), јер и квасац не ускисне себе, него остало тесто много и неисказиво, он мален и незнатан. Управо тако и ви, ако вас и јесте мало на броју, но бивате многи и силни вером и ревновањем по Богу. Дакле, као што квасац не слаби због незнатности (количине своје), него надвладава због топлоте положене у њему и силе каквоте (његове), управо тако ћете и ви бити у стању и оне (од вас) много бројније да наведете на исто са вама ревновање, ако бисте хтели. А ако би се они изговарали запаром – јер слушам да и ово говоре: „Жестока је сада запара, врућина несносна, не можемо се тискати и мучити у овоме мноштву обливени одасвуд знојем и оптерећени врелином и тескобом“ – верујте ми да се стидим због њих, јер то су женски изговори, или још боље: ти поводи нису довољни као извињење ни женама којима су тела нежнија, а природа слабија. И премда је срамно и одговарати на такво оправдање, ипак је неопходно. Јер ако се они тиме изговарају и (при томе) не црвене, много пре ми не треба да се стидимо супротстављајући им се. Шта, дакле, да кажемо њима који се тиме изговарају?
Наставак у штампаном издању.
[1] Наслов беседе на грчком гласи: Πρὸς τοὺς μὴ ἀπαντήσαντας εἰς τὴν σύναξιν, καὶ εἰς ἀποστολικὴν ῥῆσιν τὴν λέγουσαν, « Ἐὰν πεινᾷ ὁ ἐχθρός σου ψώμιζε αὐτὸν», καὶ περὶ τοῦ μνησικακεῖν. Превод види горе. Њен латински наслов гласи: Adversus eos, qui ad collectam non occurrerunt, et in dictum illud apostoli, si esurit inimicus tuus, ciba illum (Rom 12,20), et de inimicitiarum memoria, или скраћено: In illud: Si esurierit inimicus. Грчки тест у PG 51,171-186. Није нам познато да постоји критичко издање.
[2] У то време се успех говорника мерио интензитетом аплауза и повикa слушалаца, док се ћутање аудиторијума сматрало најгором ствари која се беседнику може десити.