На изреку: Знамо да онима који љубе Бога ...

БЕСЕДА ЧЕТРНАЕСТА

На апостолску изреку која говори: Знамо да онима који љубе Бога, све сарађује на добро (Рм 8,28), и о трпљењу, и колика је корист од невоља[1].

Као да сам после дугога времена дошао к вама, тако сам данас расположен. Јер иако се десило да сам био затворен у кући због слабости телесне, бејах расположен као да сам се одселио далеко од љубави ваше. Јер онај који зна строго волети, када не може бити заједно са љубљеним, макар живео у истом граду (са њим), није ништа боље расположен од оних што време проводе у туђини. Знају то сви који умеју волети. Опростите ми, дакле, молим вас, јер то раздвајање не настаде услед безбрижности (моје), него ћутање беше ствар немоћи телесне. И знам да се сада сви ви радујете што збацих (са себе) болест, а ја се радујем не само зато што збацих са себе болест, него и што опет могу гледати мила ми лица и радовати се у љубави вашој, оној по Богу. И као што многи људи после ослобођења од болести жуде за врчевима, чашама и хладним пићима, тако је и мени од свакога весеља слађе сабрање ваше, оно ми је и претпоставка здравља, и повод за радовање. Хајде, дакле, пошто смо благодаћу Божијом дочекали једни друге, да вам отплатим дуг љубави, ако га је икада могуће отплатити. Јер то је једини дуг који не зна за крај (отплате), него уколико се више отплаћује, утолико се дуг увећава, и као што код пара хвалимо оне што ништа не дугују, тако и овде сматрамо блаженима оне што много дугују. Због тога је икуменски онај учитељ, Павле, пишући (Посланицу) говорио: Никоме ништа не будите дужни, осим да љубите један другога (Рм 13,8) хотећи да тај дуг и вазда отплаћујемо и вазда будемо дужни, и никад да га не намиримо, све док не окончамо овај овдашњи живот. Дакле, као што је дуговати паре тешко и мучно, тако је и не дуговати за стално овај дуг достојно осуде. А да научиш да је то тако, чуј мудрост чудесног тог учитеља, како је увео тај савет. Јер казавши најпре: Никоме ништа не будите дужни, тада је додао: осим да љубите јадан другога, хотећи да се сваки (други) наш дуг овде намири, и хотећи да тај дуг остане заувек ненамирен. Јер то је оно што саставља и држи уједно живот наш. Пошто смо, дакле, дознали колика је корист од тога дуговања и да оно расте током отплаћивања, хајде да се и ми, колико и како се може, потрудимо да дуг који вам дугујемо – не због лакомислености, нити некакве незахвалности, него због слабости каја је наступила – данас отплатимо нешто мало проговоривши вашој љубави и учинивши предметом беседе самог оног чудесног учитеља, и то што је он данас пишући Римљанима говорио, да исто то извевши на среду поновимо, те да љубави вашој после дугога времена уприличмо гозбу духовну. Неопходно је казати шта је то што је прочитано, како бисте подсетивши се казанога са вишком лакоће прихватили то што говорим. Знамо, каже, да онима који љубе Бога, све сарађује на добро (Рм 8,28). Шта хоће тај увод? Јер та блажена душа ништа не казује тек онако нити узалуд, него вазда наводи одговарајуће духовне лекове на предметне страсти. Шта је, дакле, то што каже? Будући да су многа искушења са свих страна окружила оне који у то време приступају вери, и опсадне справе непријатељеве се смењиваху, а напади беху непрестани, они што ратују против проповеди не мироваху: једне (верне) бацајући у тамнице, друге (шаљући) у изгнанства, треће вукући на небројена друга губилишта, због тога, као војсковођа најбољи, гледајући непријатеља како дахће од гнева многога, он своје (саборце) са свих страна обилазећи буди, крепи, помазује, оне најсмелије смирује, чини их спремнијим да дигну руке на непријатеља и да се не уплаше налетa његових, него да са чврстом вољом стоје насупрот и да га бију, ако је могуће, у само лице не плашећи се устати на њега; на исти начин и блажени овај (човек), та душа небеска, хотећи да разбуди душе верујућих и хитајући да усправи помисли њихове које, да тако кажемо, доле леже, отпочео је овако говорећи: А знамо да онима што љубе Бога, све сарађује на добро. Видиш ли памет апостолску? Није казао: Знам, него: Знамо, и њих увлачећи у сагласност са оним о чему се говори, са тим, наиме, да онима што љубе Бога све сарађује на добро. Пази на строгост апостолских изрекa. Није казао: „Они који љубе Бога избегавају страхоте, слободни су од искушењa“, него: Знамо, каже, то јест: убеђени смо, сасвим смо се уверили, на самом искуству ствари смо добили доказе: Знамо да онима који љубе Бога све срађује на добро.

2. Колику силу мислите да има та кратка изрека? Све им, каже, сарађује на добро; немој ми овде указати на ствари корисне, нити мисли само на опуштање и сигурност, него и на ствари (томе) супротне: тамнице, невоље, сплетке, свакодневне нападе, и тада ћеш са тачношћу видети силу ове изреке. И да не водим љубав вашу негде далеко, ако хоћете, хајде да само нешто мало од онога што се издешавало блаженоме овоме (мужу) изведемо на среду и видећете сву снагу изреке. Пошто је, наиме, обилазио на све стране сејући реч благочестија, чупајући трњике (неблагочестија) тискајући да у душу свакога засади истину, када је стигао насупрот некога града у Македонији[2], како нам приповеда блажени Лука који је и саставио књигу Дела апостолских, робињица која у себи има злог духа, не трпи да ћути него идући около и хотећи да их[3] преко тога демона свуда објави, (Павле) са влашћу многом, речју и заповешћу, као да ју је са бичевања одвео, ослободио је ону (робињицу) злога демона; требало је да становници онога града даље на Апостоле гледају као на добротворе и спаситеље, и да служећи се сваким начином указивања пажње узврате за толико доброчинство. Но слушај чиме им узвраћају. А кад видеше, вели, њени господари да изиђе нада њиховог добитка, узеше Павла и Силу и одвукоше их на трг пред поглаваре, и доведоше их војводама … и пошто им ударише много батина, бацише их у тамницу заповедивши тамничару да их добро чува (ДАп 16,19-23). Видесте ли обиље неваљалства становника онога града? Видесте ли трпљење и истрајност Апостолa? Сачекајте мало и видећете и човекољубље Божије. Јер Он мудар будући и вешт, страхоте не разрешава на самом почетку и уводним догађајима, него када све што непријатељи чине узрасте и на самим стварима се покаже трпљење бораца Његових, тада он показује властити миг, како нико не би могао казати да су они притрчали опасностима зато што су имали поуздање да ни од чега непријатног неће пострадати. Управо зато Он неке (људе) припушта страхотама, неизрецивом мудрошћу неком служећи се, а неке избавља, како би ти у свему познао све надилазеће човекољубље Његово, а Он чувајући онима веће награде, неретко допушта да се страхоте појачају. Тако, наиме, и овде чини. Јер после толикога чуда и доброчинства које су (Павле и Сила) показали изгонивши бестидног оног демона, допустио је да буду ишибани и бачени у тамницу. Јер ту се сила Божија понајвише показивала. Због тога је овај блажени (човек) говорио: Најрадије ћу се хвалити својим немоћима, да се усели у мене сила Христова. И опет: када сам слаб, тада сам силан (2Кор 12,9-10), слабошћу називајући искушања која једно за другим наилазе.

Наставак у штампаном издању

 


[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ες τν ποστολικν ησιν λγουσαν, «Οδαμεν τι τος γαπσι τν Θεν πντα συνεργε ες γαθν», κα περ πομονς, κα σον τν θλψεων τ κρδος. Превод види горе. Њен латински наслов гласи: In dictum illud apostoli, scimus autem, quoniam diligentibus Deum omnia cooperantur in bonum (Rom 8,28), et de patientia, et quantum lucrum ex tribulationibus oriatur, или скраћено: In illud: Diligentibus deum omnia cooperantur in bonum. Грчки тест у PG 51,165-172. Није нам познато да постоји критичко издање.

[2] Филипи.

[3] Павла и Силу.