БЕСЕДА ТРИНАЕСТА
На апостолску изреку: И не само то, него се и хвалимо у невољама, знајући да невоља гради трпљење (Рм 5,3)[1]
Напорно је трудбенику волове упрегнути, рало вући, бразду расецати, семе бацати, непогоду трпети, мраз подносити, јарак около копати, вишак водa што леже код семенa одводити, обале потокa утврђивати и посред њиве дубоке бразде копати, но сви ти напори који са собом носе муку постају лаки и (подносе се) без пo муке када земљоделац у надањима (својим) види искласало жито, наоштрен срп, гумно рукохватима класја напуњено и зрео плод кући дотеран са радошћу многом. Тако и кормилар, дивље таласе сече, буру, на помахнитало море и неуморне ветрове неретко се и не обазире, и зна подносити ударе таласa и дуга прекоморска путовања кад замисли товар и види трговачке луке и неограничено богатство стечено од (продаје) товарa. Тако и војник подноси ране, прихвата (читав) облак стрелица, трпи и глад, и студен, и дуге маршеве, и опасности у отвореном боју, све рачунајући на бојне награде, победу и победне венце. Али, због чега се тога присетих? Или, шта ће ми такви примери? Хоћу вам њима дати подстицај на слушање и утеху због (поднетих) напора око врлине. Јер ако сваки поједини од наведених то што је напорно сматра лаким због наде у будуће, и то такво да ако неко од њих и буде у стању остварити га, оно се завршава са постојећим животом, (онда) много више вама ваља трпети слушање духовне поуке, храбро подносити сврставање у бојни строј и напоре због вечнога живота. Јер онима су те ствари несигурне, везане за привремену наду, и они неретко бивајући у очекивању добара, тако и заврше живот, нахранивши се надама, а и не приближивши им се на самим делима, а управо због њих подневши најтеже ствари. На пример: трудбеник после многих оних напора и знојева, каткад у самом брушењу српа, док се спрема за жетву, јави се медљика, или наиђе рој скакаваца, или настане прекомерна киша, или се спусти друга нека несрећа (настала) из аномалије ваздуха, те он неретко дома оде празних руку, подневши све напоре, а оставши без плода надања. Слично и кормилар, радујући се мноштву товара и са великим задовољством једра раширивши и дебело море прешавши, често на самом улазу у луку или удари о стену, или о какав подводни гребен, или погођен другом каквом неочекиваном околношћу сав товар изгуби, те после небројених оних опасности једва да сачува голо тело. Тако и војник, борећи се у безбројним ратовима и одбијајући противнике, непријатеље савлађујући, неретко у самом очекивању победе оде изгубивши живот не имајући никакву корист од напора и опасности. А наша (дела) нису таква, наша су, наиме, надања вечна, непомична и сигурна, и не завршавају се са овим привременим животом, него се држе чистог, блаженог и вечнога живота, њима не само да не прете аномалије ваздуха и неочекиване околности, него их ни сама смрт не уништава. Од самих надања човек може видети плод како блиста у ономе што их случајно задеси, и многу и велику накнаду. Због тога је блажени Павле завапио, говорећи: И не само то, него се и хвалимо у невољама (Рм 5,3). Позивам вас да не протрчимо тек онако поред казанога, него будући да нас, (и сaм) не знам како, беседа опет уведе у пристаниште доброга кормилара Павла, да се позабавимо том изреком, која јесте кратка, но учи нас мудрољубљу многоме. Дакле, шта казано заправо значи и шта нам је, казавши то, (Павле) загонетно наговестио, говорећи: И не само то, него се и хвалимо у невољама? Да поведемо, ако је по вољи, реч поуке мало од раније, и видећемо како нам отуда настаје објашњење много и сила мисли. Али, ниједно тело да не малакса, него уместо освежења нека вам буде жеља за духовним слушањем. Јер реч је о невољи и жудњи за вечним добрима, трпљењу и накнади за трпљење онима који при том нису клонули. Шта, дакле, значи то: И не само то? Јер онај који је то казао, указао нам је и на многа друга пређашња добра, а заједно са њима истиче и то добро са невољом, зато је он и говорио: И не само то, него се хвалимо невољама. А како би казано постало јасније, уздржите се на кратко, док поуку беседом чинимо дужом. Кад су, наиме, Апостоли објавили божанску проповед, прокрстарили сву икумену сејући реч благочестија, заблуду чупајући заједно са кореном, укидајући отачке законе неблагочестивих, изгонећи свако безакоње и земљу чистећи, заповедајући бежати и од идола, од храмова и жртвеника, светковина и обреда тамошњих, а познати једног и јединог Бога свих и истрајавати у будућим надама, говорили о Оцу, Сину и Светоме Духу, философирали о Васкрсењу и разговарали о Царству небеском, распламса се рат тежак, најтиранскији од свих ратова, све се пунило немиром, збрком и побуном, сви градови и сваки народ, и дом, и икумена и ненасељени свет, па будући да су се древни народи потресали, тресла се предрасуда које су се толико држали, а уводила нова учења за која нико никада није чуо; против тога су цареви беснели, кнезови се зловољили, обични људи бивали у забуни, тржнице хучале, суднице се срдиле, мачеви потезали, оружје спремало, а закони претили. Отуда су биле покретане одмазде, казне, претње и све за шта се међу људима сматра да је страшно. Као кад подивља море и узрокује тешке бродоломе, ништа боље нису стајале ствари у икумени, отац се у то време одрицао деце због благочестија, снаха се одвајала од свекрве, браћа се делила међу собом, господари се зловољили на слуге, и скоро да је природа устала сама на себе, и у сваком дому водио се не само грађански, него и сроднички рат. Јер реч, попут мача наишавши и болесно од здравога одсецајући, учини да се свуда дигне побуна многа, и свађа, и на све стране се спремише покренути на верујуће небројене нападе и битке. Стога једне водише у тамнице, друге у суднице, треће на пут који у смрт води, од једних одузимаху имовину, други неретко остадоше и без отаџбине и без самог живота, и са свих страна, горе но мећава, ударише на њих зла; изнутра борбе, споља страхови, од пријатељa, од туђинаца, од самих оних који су једни с другима природом везани.
2. То гледајући блажени Павле, тај наставник икумене, тај учитељ догматa небеских, да су страхоте биле ту под руком и вршиле се пред очима, а добрa само у нади и најави – о Царству небеском говорим, васкрсењу и уделу у оним добрима која надилазе сваки ум – а пећи и котлови, мачеви, одмазде, сваковрсне казне и смрти не беху у нади, него у самом искуству, и они који је требало да се боре са тим само што се беху од жртвеникa и идолa, раскалашности, неуздржања и пијанства, окренули вери, да су неувежбани ишта узвишено о вечном животу мислити, него се више држе ствари постојећих, док су, сасвим природно, многи од њих опседани свакога дана западали у малодушност и падали, гледај шта чини тај заједничар (тајни) низрецивих, пази мудрост Павлову. Непрекидно им говори о стварима будућим, пред очи им ставља бојне награде, показује венце, помазујући их за борбу и тешећи надама вечних добара. И шта вели? Јер мислимо да страдања садашњега времена нису ништа спрам будуће славе која ће нам се открити (Рм 8,18). Што ми набрајаш ране, жртвенике и џелате, глади и одузимања имовине, жеђ, окове и ланце? Постави шта год хоћеш од ствари за које се међу људима мисли да су страшне, и нећеш рећи ништа вредно оних бојних награда, венаца и накнада.
Наставак у штампаном издању.
[1] Наслов беседе на грчком гласи: Εἰς τὸ ἀποστολικὸν ῥητὸν τὸ λέγον, «Οὐ μόνον δὲ, άλλὰ καὶ καυχώμεθα ἐν ταῖς θλίψεσιν, εἰδότες, ὅτι ἡ θλῖψις ὑπομονὴν κατεργάζεται », καὶ τὰ ἑξῆς. Превод види уз беседу. Њен латински наслов гласи: In dictum illud apostoli, non solum autem, sed et gloriamur in tribulationibus, scientes quod tribulatio patientiam operatur (Rom 5,3), et reliqua., или скраћено: De gloria in tribulationibus. Грчки тест у PG 51,155-164, дакле у 51 тому серије посвећене грчким Оцима (Patrologia graeca), колоне 155 до 164. Није нам познато да постоји критичко издање.