О именима Савле и Павле

БЕСЕДА ДЕСЕТА

Онима који се жале због дужине казанога, и онима који се љуте због краткоће, и о називима Савле и Павле, и због чега је први човек назван Адам, да је ваљано и на корист, и о новопросветљенима[1].

Шта ми данас ваља учинити? Гледајући мноштво вас бојим се беседу развући на дугачко. Јер када се беседа продужи на дугачко гледам вас како састрадавате, стискате се, а тескоба настала од те стиске смета строгости слушања, јер слушалац који не ужива опуштеност не може са ревношћу пазити на ствари о којима се говори. Дакле, с једне стране гледајући мноштво вас, као што рекох, бојим се развући беседу на дугачко, а са друге, узимајући у обзир жељу вашу (за слушањем) страхујем скратити беседу. Јер човек који је жедан, ако претходно не види напуњену зделу неће је са слашћу принети уснама, па ако је и неће сву испити, жуди је видети сву испуњену (пићем). Зато не знам шта ћу са говором. Хтео бих, наиме, и да вам кратким говором скратим муку, и дужином испуним жељу (за слушањем). Више пута сам, међутим, већ учинио и једно и друго, и ниједном не избегох кривицу. Знам да сам неретко, штедећи вас, беседу завршио пре краја, те завапише они од вас што имају душу ненаситу, они који без престанка уживају врелa божанска и никада се не насите, они Блажени који су гладни и жедни правде (Мт 5,6); уплашивши се њиховога вапаја наставих на дугачко развлачећи поуку, и због тога отрпех оптужбу. Јер они који воле кратку беседу приступајући ми молили су да поштедим слабост њихову, те да скратим дужину говора. Када вас, дакле, видим како сте се стисли, беседу приводим ћутању, а када (вас видим) да (и тако) стиснути не одустајете, него се још више држите пута, жудим ободрити језик. Тесно ми је одасвуд (уп. Јов 32,18). Шта да чиним? Који служи једноме господару и који је принуђен подвргавати се једној вољи, са лакоћом може угодити Господару и неће погрешити, но ја имам господаре многе принуђен служити толиком народу који има различите намере. А казах ово не жалећи се на то служење – не било! – нити бежећи од господарења вашега. Јер мени није ништа часније од тога служења. Не велича се тако цар код круне и порфире, колико се ја сада китим служењем љубави вашој. Јер ономе царевању следи смрт, а ово служење, ако је добро закључено, чека Царство небеско. Блажен је, наиме, слуга верни и разумни којега Господ његов постави да даје жито саслужитељима својим. Заиста вам кажем, поставиће га над свим имањем својим (Мт 24,45-47; Лк 12,42-44). Виде ли колика ја добит од таквога служења, када оно буде ревносно? Поставља (човека) над свим имањем Господаревим. Не избегавам, дакле, то служење, јер служим заједно са Павлом. Јер и он вели: Не проповедамо себе, него Христа Исуса, Господа, а себе као слуге ваше Христа ради (2Кор 4,5). И што говорим о Павлу? Ако је Онај што у обличју Бога постоји себе унизио узевши обличје слуге (Флп 2,7) због слугу, шта је велико (у томе) ако сам ја постао слуга слугама себи сличним због себе? Нисам, дакле, то казао бежећи од господарења вашега, него иштући да добијем опроштај од вас ако поставим трпезу која није свима по вољи. Или боље, чинићете ово што ћу вам сада рећи. Ви који се никада не можете наситити, него сте гладни и жедни правде и жудите за дугим беседама, прихватите када због слабости браће ваше уобичајена мера беседе буде умањена. А ви, опет, који волите кратке беседе и који сте слабији, због браће своје ненасите истрпећете мали напор, носећи бремена једни другима, и тако ћете испунити закон Христов (Гал 6,2). Не гледате ли олимпијске атлете када стану испред гледалишта, у само подне на борилишту као у каквој пећи голим телом прихватајући зраке (сунчеве), као какве статуе бронзане борећи се на сунцу, прашини и жеги како би главу која се толико намучила овенчали ловоровим листовима? А вама као награда за слушање предстоји не венац ловоров, него венац праведности, и не држимо вас до поднева, него отпуштамо на почетку дана немара вашега ради, док је ваздух још свеж и није загрејан погледима сунчевих зрака, не налажући вам да те зраке примате голе главе, него вас водимо под чудесни овај кров и нудимо вам утеху дома овога на сваки начин вам смишаљајући одах, е да слушање онога о чему се говори буде постојано. Не будимо млитавији од деце наше која иду у школу, она се не усуђују вратити се кући пре поднева, него како оставе млеко, како се одвоје од сисе, не напунивши ни пет година, у младоме и још не извежбаноме телу показују сваку издржљивост, па ако им досађује запара, жеђ, или било шта друго, издржавају до поднева и муче се седећи у учионици. Па ако никога другог, онда ту децу да опонашамо ми мужеви који смо доспели у средње године. Јер ако не подносимо слушати беседе о врлини, ко ће нам моћи поверовати да због врлине подносимо напоре? Ако смо за слушање тако лењи, откуд је очигледно да смо за делање бодри? Ако се код лакшега саплићемо, како ћемо теже носити? Но, стиска је многа, притисак велики. Али чуј (и ово): подвижници освајају Царство небеско (Мт 11,12) јер је тесан пут што води у живот (Мт 7,14). Па пошто корачамо тесним и уским путем, ваља нам се стискати и мучити како бисмо могли проћи тај тесни и уски пут. Јер који се рашири, неће моћи тако лако проћи тим тесним путем, него само онај што се уздржава, мучи и стиска.

2. А данас не истражујемо ствари успутне, него се јуче дохватисмо почетка истраживања, до решења, пак, не дођосмо због тога што искрсоше питања многа. Која? Истраживасмо именa која Бог надену светима. А та ствар изгле-да као да је обична, ако је човек (само) чује, но носи са собом ризницу многу, ако човек са строгошћу пази. Јер за златоносну земљу која лежи у рудницима, људи неискусни који је гледају обичним очима мисле да је само обична земља, да (у себи) нема ништа друго, а они који је испитују очима умења знају благородство те земље, те предавши њено испитивање огњу, откривају сво превасходство њено. Управо је тако и код Списa божанских: они који просто читају слова, они сматрају да су то обична слова и да (она са собом) не носе ништа више, а они који их сагледавају очима вере – као они (први) алатима умења, огњу Духа предавши испитивање њихово – лако ће видети сво злато њихово. Како, дакле, настаде то истраживање? Јер нисмо се тек онако упустили у тај посао, да не осуди неко неблаговременост нашу, него пожелесмо казати ваљана дела Павлова читајући вам Дела апостолска, те се дотакосмо увода повести и нађосмо да почетак приповести иде овако: А Савле, још дишући претњом и убиством на ученике Господње (ДАп 9,1). Одмах вас је збунила промена имена, нађосмо, наиме, у свим Посланицама и у уводима њиховим да се не зове Савле, него Павле, те то да то не бива само са њим, него и са многим другим (личностима). Јер и Петар је претходно био Симон, и синови Заведејеви, Јаков и Јован, касније беху преименовани у Синове грома, па и у Старом (Завету) би човек код понеких видео да исти тај обичај влада: Авраам, претходно се називајући Аврам, после тога је назван Авраам, и Сарра, пре тога Сара, а после би прозвана Сарра, и Јаков би касније прозван Израил, те нам се учини да је неумесно протрчати тек онако мимо толике ризнице именa. А човек би нашао да се исто дешава и код ванцрквених првакa, јер и њима је употреба имена двострука. Гледај: Наследи, вели, Феликса Портије Фист (ДАп 24,27), и опет: Који беше са намесником Сегијем Павлом (ДАп 13,7), онај који је Христа Јудејима предао звао се Понтије Пилат. И нису само архонтима, него и војсковођама имена двострука, па и онима што су се подухватили обичнога живота име је понеком узроку или предмету постало двоструко. Но, ни од какве користи нам није истраживати због чега су они тако названи, али када Бог именује ваља показати сву ревност како би се открио узрок. Јер Бог обично нити шта чини нити говори напросто и тек онако, него све са Њему доликујућом мудрошћу. Што се, дакле, овај звао Савле када је гонио (Цркву), а био преименован у Павле када је поверовао? Неки веле да се док је све смућивао, узнемиравао и реметио и Цркву колебао[2] звао Савле, те да је због тога колебања Цркве, да је по тој ствари добио назив, а када је одустао од тога лудила, оставио се смутње, рат окончао и прогон престао, да је тада, опет, назван Павле по глаголу престати[3] но та прича је бајата и није истинита; због тога ја њега и изведох на среду, да се не заваравате голим сличностима речи. Јер најпре, родитељи су му наденули то име не будући некакви пророци и унапред не видећи будућност. А затим, ако се Савле звао тако због тога што је затресао Цркву и унео немир у њу, требало је да то име остави одмах пошто је престао да је потреса, а овако гледамо га како је престао потресати Цркву, а име није одбацио, него се још зове Савле.

Наставак у штампаном издању.

 


[1] Наслов друге беседе на грчком гласи: Πρς τος γκαλοντας πρ το μκους τν είρημνων, κα πρς τος δυσχερανοντας πρ τς βραχυλογας, κα περ τς το Σαλου προσηγορας κα Παλου, κα τνος νεκεν δμ πρτος νθρωπος κλθη, τι χρησμως κα συμφερντως, κα ες τος νεοφωτστους. Превод види уз беседу. Њен латински наслов гласи: Ad eos qui reprehendebant eum ob prolixitatem eorum, quae dicta fuerant, et ad eos qui brevitatem orationis aegre ferebant, deque Sauli et Pauli appellatione, et cur primus homo vocatus sit Adam, et quod utiliter ac fructuose; atque in eos qui recens fuerant illuminati, или скраћено: De mutatione nominum (homiliae 1-4). Грчки тест у PG 51,123-132. Није нам познато да постоји критичко издање.

[2] Глагол σαλεύω (чита се салево) значи: дрмам, тресем, колебам.

[3] На грчком: παύσασθαι (чита се: павсасте).