А Савле још одишући претњом ...

БЕСЕДА ДЕВЕТА

Када је био прочитан одломак (из Св. Писма): А Свале још дишући претњом и убиством (ДАп 9,1), и сви очекивали да ће беседа бити казана на девету (главу) Дела (апостолских), да је позив Павлу доказ васкрсења[1].

Зар се ово може поднети? Зар се може допустити? Свакога дана нам се сабрање стиска на све мањем (простору); град пун људи, а црква испражњена од људи, пуни и трг, и театри, и шеталиште, а дом Божији пуст; или боље, ако истину треба казати: град је пуст од људи, а црква пуна људи. Јер не треба звати људима оне на тргу, него вас у цркви, не оне лакомислене, него вас који се трудите, не оне који су зинули у ствари овога живота, него вас који духовне ствари цените више од животних. Јер није неко човек ако има тело и глас човечији, него ако има душу људску и (такво) стање душевно. А ништа није тако ознака људске душе као: љубити изреке божанске; као што ништа није тако знак душе марвене и бесловесне као: не обазирати се на божанске изреке. Хоћеш ли познати да они што се не обазиру на божанско слушање, због тог (свог) презира губе то: бити човек, те да су отпали и од самог благородства (човечности)? Нећу вам рећи моју реч, него ћу вам рећи изреку пророчку која потврђује моју мисао, е да бисте видели да они који не љубе духовне беседе не могу бити људи, е да бисте видели да нам је град пуст од људи. Јер громогласни Исаија, тај посматрач призора чудесних који се удостојиовидети Серафиме још у телу будући, који (се удостојио чути) тајанствену ону песму, он је ушавши у главни град јудејски многољудни – о Јерусалиму говорим – ставши насред трга, а народ га са свих страна окружио, хотећи да покаже како онај који не слуша речи пророчке није човек, повика говорећи: Дођох, и не беше човека; позвах, и не беше кога да одговори (Ис 50,2). А да је то казао не што није било присутних, него због лакомислености слушалаца, (види се по томе што је) казавши: Дођох, и не беше човека, придодао: и не беше нико да одговори. Тако да су (Јудеји) били присутни, али он није сматрао да су ту, пошто нису слушали Пророка; због тога када је дошао и не беше човека, (када је) позвао и не беше никога да одговори, беседу окреће к стихијама, и каже: Чуј, небо, и почуј земљо (Ис 1,2). Послан сам, вели, људима, људима који ума имају, но пошто (ови) немају ни разума ни осећаја, због тога разговарам са стихијама које осећаја немају, у оптужбу онима што су осећајима почаствовани, а том чашћу се не служе. Тако вели и други Пророк, Јеремија. Јер и он је ставши насред мноштва Јудејa, у самоме граду, као да никога нема, тако завапио: Коме ћу говорити и сведочити да чује? (Јер 6,10). Шта то говориш? Толико мноштво (народа) гледајући, питаш коме ћеш говорити? Да, каже, постоји мноштво телесa, али не и мноштво људи, постоји мноштво телеса која слуха немају. Због тога је и придодао: необрезане су уши њихове и не могу слушати (Јер 6,10). Видиш ли како сви они нису људи због тога што не слушају? Онај каже: Дођох, и не беше човека, позвах, и не беше никога да одговори, а овај каже: Коме ћу говорити и посведочити да чује? Необрезане су уши њихове и не могу слушати. Па ако Пророци за присутне, будући да не пазе са ревношћу на оно што се говори, не кажу да су људи, шта бисмо ми рекли о онима који не само да не слушају, него не трпе ни крочити у свештена ова предворја, о онима који лутају изван овога светога стада, који су далеко од овога дома материнскога, (који лутају) по сокацима и теснацима као запуштена и лакомислена деца? Јер и она оставившидом отачки лутају негде изван проводећи дан у играма дечијим, те због тога таква деца почесто остану и без слободе и без живота. Допавши, наиме, руку људи трговаца робљем и разбојника, неретко у одмазду за ту лакомисленост добију – смрт. Јер они, узевши их и скинувши им златан накит, или их удаве у токовима речним, или кад извећају што човекољубивије у вези са њима, одвевши их у туђу земљу, продају слободу њихову. Исто тако и ови страдају. Јер они, удаљивши се од дома отачкога и боравка овде, намере се на уста јеретичка, и језике непријатељa истине; а затим их они, узевши их као трговци робљем и скинувши им златни накит вере, одмах утопе, не бацивши их у реке, него утопивши их у блату смрадних учења њихових.

2. На вама је побринути се о спасењу те браће и вратити их нама, макар се противили, макар се отимали, макар викали и кукали. То отимање и лакомисленост својсвено је дечијем разуму. А ви да исправите њихову још несавршено расположену душу, на вама је убедити их да постану људи. Као што за онога који се одвраћа од људске хране хранећи се заједно са марвом, трњикама и травом, не бисмо казали да је човек, управо тако и за онога који мрзи на истиниту и човечијој души одговарајућу храну – ону божанских изрекa –, седи на овосветским скуповима и саборима вазда срама испуњеним и храни се безаконим речима не бисмо казали да је човек. По нама, неко није човек ако се само храни хлебом, него ако преко те хране узме учећша и у божанским и духовним изрекама. А да је то човек, чуј од Христа који говори: Не живи човек само о хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божијих (Мт 4,4). Тако да нам је животна храна двострука, једна незнатнија, друга боља, а понајпре ваља ову последњу искати, те тако и душу хранити и не презирати је када се мучи глађу. На вама је, дакле, да нам град учините пуним људи. Будући да је овај велики и многољудни (град) испражњен од људи, праведници бисте били ако бисте отаџбини принели овај принос: браћу треба привући и оно што овде (слушате) пред њих изнети. Јер ми најбољеубедимо (друге) узети учешћа на трпези када не само хвалимо трпезу, него кад и онима који су са ње изостали имамо што понудити са ње. То ћете и ви сада чинити, и свакако ће једно од овога двога бити: или ћете их убедити да нам се врате, или ће се они, остајући при истој свадљивости, нахранити вашим језиком, или боље: свакако ће се вратити. Јер они неће прихватити да се хране од милостиње кад им је у власти уживати на овој отачкој трпези. Но да то чините, или сте учинили, или ћете чинити, веома сам сигуран и чврсто верујем (у то), и сaм, наиме, не престадох да вас без престанка на исто наговарам, а и ви сте испуњени свим знањем и кадри и друге опомињати. И заиста, време је надаље понудити вам нашу трпезу, једноставну и просту, сиромаштвом многим испуњену, но (трпезу) која има зачин најбољи – жељу вашу за слушањем. Јер трпезу не чини слатком само шаренило јелa, него и жеља (за храном) позваних (на њу), тако да се трпеза блистава показује простом када присутни не навале на њу са глађу, а исто тако се и једноставна показује скупоценом када угости гладне госте. Што и други један (муж) увиђајући, (то наиме) да се вредност трпезе не цени по природи јелa, него по распложењу оних што једу, овако некако вели: Душа која је у ситости изругује се медноме саћу, а души потребитој се и горка јела слатким чине (Приче 27,7), не што се променила природа предлежећих (јела), него што расположење оних што једу краде јелима укус. Па ако се (јела) горка чине слатким услед жеље позваних, много пре ће се проста чинити скупоценим. Управо зато и ми, у сиромаштву живећи крајњем, опонашамо частољубиве приређиваче гозби на сваком сабрању позивајући вас на нашу трпезу. А то чинимо, не убедивши се властитим богатством, него поуздавши се у ваше слушање.

Наставак у штампаном издању.

 


[1] Наслов беседе на грчком гласи: ναγνωσθεσης περικοπς, «Σαλος δ τι μπνων πειλς κα φνου», πντων προσδοκντων ες τν άρχν το θ’ τν Πρξεων τν μιλαν λεχθσεσθαι, τι ναστσεως άπδειξις Παλου κλσις. Превод види горе. Њен латински назив је: Cum lectus esset ille textus, Saulus autem adhuc spirans minas et caedem, cum expectarent omnes homiliam in principium Cap. 9 Actorum habendam, et quod resurrectionis demonstratio sit Pauli vocatio, или скраћено: De mutatione nominum (homiliae 1-4). Грчки тест у PG 51,113-124, дакле у 51 тому серије посвећене грчким Оцима (Patrologia graeca), колоне 113 до 124. Није нам познато да постоји критичко издање.