БЕСЕДА ПЕТА
Беседа о онима који су изостали са Сабрања, и да не треба протрчавати (тек онако) поред натписа на божанским Писмима, и о натпису на жртвенику, и о новопросветљенима[1].
Шта је ово? Како нам пролазе празници, тако нам сабрања бивају мања. Но, да не западамо у лакомисленост (због тога) ми који смо присутни; она бивају мања мноштвом, али не и усрђем, мања бројем, али не и жељом. Бивају мања да се покажу међу вама који су доказани (1Кор 11,19) и да познамо који (од нас) на годишњи празник долазе по навици, који услед жеље за божанским изрекама, а који из жеље за духовним слушањем. Прошле недеље, наиме, овде је био сав град, пуне су биле ограде (црквене порте), мноштво (народа) је опонашало таласе што наилазе и подижу се; но мени је од оних таласа драже данашње мирно море, од оне збрке и јурњаве више ценим (данашњу) тишину вашу. Тада је човек могао бројати тела, а данас душе пуне благочестија. Ако би неко ово сабрање, малобројно и већином саставаљено од сиромашних, и оно многољудно, већином од богатих сачињено, ако би неко, дакле, хтео оба та сабрања одмерити као на тасовима ваге, нашао би да ово претеже. Јер ако ви и јесте бројчано мањи, но усрђем сте часнији. Тако бива и код тегова (на ваги), ако неко узевши десет златних статира[2] стави их на један тас, а затим на други (стави) стотину бакарних (новчића), стотину бакарних ће претегнути језичак (на ваги) на своју страну, но десет златних (статира) превасходством природе (своје) претеже на другу страну, тежи и драгоценији будући из разлога своје суштине. Тако да ви, бројем мањи будући, од многих сте драгоценији и неопходнији. Али, зашто вам наводим примере са обичним стварима, треба навести сaм суд Божији који то показује. Шта, дакле, тај суд каже? Бољи је један који твори вољу Божију него десет хиљада безаконика (уп. Сир 16,3). Јер постоји, неретко постоји један човек једнако вредан као десет хиљада (других). И што говорим да постоји један човек једнако вредан као само десет хиљада (других)? Али (уз то) и неопходнији и драгоценији од икумене. Сведочанство за то навешћу из Павлових речи. Јер присетивши се људи у оскудици, гоњених, мучених, угњетаваних он овако вели: Потуцали су се около у кожусима, козјим кожама оскудевајући, сатирући се, злопатећи, којих свет не беше достојан (уп. Јевр 11,37-38). Шта то говориш? Свет не беше достојан оних што оскудевају, злопате се, оних што отаџбину немају? Зар не видиш колико (једних) противстављаш коликом (броју других)? Видим, каже, и због тога сам и казао да свет не беше њих достојан, јер ја добро знам природу[3] тих монета. Ставивши (са једне стране) земљу и небо, цареве и поглаваре и напросто природу људску, и противставивши им двојицу или тројицу ових сиромаха, усуђујем се казати како ови сиромаси претежу. Јер ако и беху прогнани из отаџбине, али су имали отаџбину – вишњи Јерусалим. Живели су у сиромаштву, али су се богатили благочестијем. Људима беху непријатељи, али Богу пријатељи. А који су ти? Илија, Јелисеј и сви њима слични. Немој, наиме, гледати на то даони нису имали ни најнеопходнију храну, него на то да су уста Илијина небо закључала и отворила, и да је кожух његов (ток) Јордана преокренуо. Те ствари замишљајући радујем се и тугујем; радујем се због вас присутних, а тугујем због оних који нису ту, тугујем жестоко, бол осећам и срце ми се стеже. Јер ко се и од (људи) веома неосетљивих не би ожалостио гледајући како дела ђаволова уживају више ревновања (него дела благочестија)? Премда нам не би било извињења, нити оправдања и да уживају исто ревновање, а када га још уживају и више, која нам реч преостаје? Позорнице (нас) зову свакога дана, и нико не оклева, нико не узмиче, нико се не изговара неодложним пословима, него као људи спремни и ослобођени сваке бриге, тако сви (тамо) трче; старац се не стиди седе косе, младић не подозрева због пламена природе и пожуде, богаташ не мисли да унижава сопствено достојанство. Али, ако треба отићи у цркву, као силазећи са некакве висине и високог чина, тако се кочи и оклева, а после се надима као да је Богу какву милост учинио; хитајући пак у театар, где су разуздани призори и ствари које се могу чути, не сматра да излаже сраму ни себе, ни богатство (своје) ни благородство. Хтео бих знати где су сада они који су нам сметали онога дана, јер њихово присуство је било сметња; хтео бих знати шта раде, који их је пречи посао забавио. Не, нема ту посла, само надувеност. И шта би то било блесавије? Због чега, о човече, тако високо мислиш о себи и сматраш да нам милост чиниш ако дошавши овде, пазиш и чујеш ствари које се тичу спасења твоје душе? Због чега, кажи ми, и зашто се размећеш? Због богатства? Због свилених хаљина? И онда не мислиш да су оне пређа за црве, и проналазак људи варвара? Да њих користе блуднице, људи мекопутни, пљачкаши гробница и разбојници? Познај богатство праведно и спусти се једном са високе и испразне надутости, сагледај сву јефтиноћу (своје) природе. Земља си и прашина, пепео и прах, дим и сенка, трава и цвет ливадски. Таквом природом се, кажи ми, гордиш? Шта је смешније од тога? Но, начелник си многим људима? А каква је корист од тога када са једне стране људима владаш, а са друге си заробљеник и роб страсти? Као кад би некога у кући слуге ударале и ране му задавале, а он се када изађе на трг гордио влашћу над другима; тако и тебе удара сујета, неуздражње ти задаје ране, а ти роб свих страсти гордиш се да владаш над једноплеменицима? Е кад би владао њима, био би исте части са њима.
2. Не говорим ово осуђујући богате, него оне који се богатством на зло користе. Јер није богатство зло ако ћемо да га употребимо на оно што је потребно, него је (зло) безумље и разметљивост. Ако би богатство било зло не бисмо се сви молили да дођемо у наручје Авраамово који је имао три стотине осамнаест слугу у дому (његовом) рођених. Није, дакле, богатство зло, него је зло незакона употреба његова. И као што пре неки дан говорећи о пијанству нисам одбацивао вино – јер је свака творевина Божија добро и ништа није за одбацивање кад се прима са захвалношћу (1Тим 4,4) – тако и сада не оптужујем оне који се богате, нити одбацујем паре, него употребу пара на зло и трошење (њихово) на неуздржање. Због тога се и говори: паре, како бисмо ми њих искористили[4], а не оне нас, због тога се говори имовина, да бисмо ми те ствари имали, а не оне нас. И што онда слугу имаш за господара? Што си изокренуо ред ствари? Него, хтедох знати шта сада чине они који су изостали са (овога) сабрања, и на чему су. Али, или се коцкају, или се свакако баве животним стварима пуним збрке. Човече, да си овде био би у миру и луци, не би те управник ушавши збуњивао, не би те надзорник узнемиравао, не би ти слуга сметао животним пословима, не би те други неко љутио, него би проводећи време у тиховању уживао слушање божанских (беседа). Овде нема таласа, нема збрке, него благослов, молитве, духовни разговори и пресељење на небо, и одавде би отишао већ добивши залог Царства небескога. Због чега си се оставивши ову богату трпезу пребацио на другу, неугоднију, и напустивши луку – мирно (море) заменио таласима? То што нису дошли сиромаси који су онда били ту – страшно је, но не тако страшно као то што нису дошли богати. А због чега? Зато што сиромаси живећи од делa руку својих имају неизоставан посао: бригу о свакодневном раду; старају се о подизању деце, воде рачуна о жени, и ако не раде неће имати за живот. А ово говорим, не састављајући одбрану за њих, него показујући како су они који се богате достојни веће оптужнице. Колико више уживају сигурност, толико (им је већа) осуда, јер њих не задржава ништа од тих ствари. Не видите ли Јудеје, богоборце оне, противнике Духа Светога, тврдоврате оне (људе)? Они који нису дошли гори су од свих њих. Ако њима свештеници кажу да не раде седам дана, десет, двадесет или тридесет, они не противрече, премда шта је теже од таквог нерада? Врата заључавају, те нити ватру пале, нити воду доносе, нити ичим другим таквим не допуштају себи бавити се, него им је нерад као ланац (којим су везани), па ни тако не противрече. А ја не говорим ништа овакво: „Не ради седам дана“, нити десет, него: „Позајми ми два часа од дана, а остатком располажи сaм“, па ни ту меру ми не отплаћујеш. Или боље: не зајмиш мени два часа, него сaм себи, како би добио некакву утеху од молитве отаца, како би се удаљио испунивши се благословa, како би отишао са свих страна осигуран, како би узевши духовно оружје постао непобедив, ђаволу несавладив. Шта је слађе, реци ми, од боравка овде? Јер ако би овде дане требало проводити, шта је часније? Шта безбедније, ту где су толика браћа, где је Дух Свети, где је Исус посреди (нас) и Отац Његов? Који је други такав скуп? Које друго вeће, које сабрање?
Наставак у штампаном издању.
[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία πρὸς τοὺς ἐγκαταλείψαντας τὴν σύναξιν τῆς Ἐκκληςίας, καὶ εἰς τὸ μὴ παρατρέχειν τὰς ἐπιγραφὰς τῶν θείων Γραφῶν, καὶ εἰς τὸ ἐπιγραμμα τοῦ βωμοῦ, καὶ εἰς τοὺς νεοφωτίστους. Превод види уз беседу. Њен латински назив је: Ad eos qui conventum ecclesiae deseruerunt, et quod non oporteat sacrarum scripturarum titulos praetermittere, et in inscriptionem altaris. Et in nuper illuminatos, или скраћено: In principium Actorum (homiliae 1-4). Грчки тест у PG 51,65-76, дакле у 51 тому серије посвећене грчким Оцима (Patrologia graeca), колоне 65 до 76. Није нам познато да постоји критичко издање.
[2] Новац. Постојало их је више врста, различитих тежина односно вредности: египатски који је суштински био као атинска дидрахма и тежио 12,6 грама, јонски 8,4 грама, коринтски, сребрни тежио је 8,6 грама, атички који је користио и Александар Македонски тежио је такође 8,6 грама.
[3] Тј. вредност.
[4] Непреводива игра речи. Паре су на грчком χρήματα, а 1. лице множине аориста (у конјуктиву, који облик је овде употребљен) глагола χράω (некоме потребно давати) гласи: χρησώμεθα.