БЕСЕДА ЧЕТВРТА
Беседа о одузетоме спуштеном кроз кров, да он није онај који код Јована лежи (поред Овчије бање), и о истости Сина са Оцем[1]
Намеривши се ономад на одузетога поред купалишта, на лежаљци положенога, нађосмо много и велико благо, не земљу ископавши, него проникавши у размишљање његово; открисмо ризницу у којој нема сребра, злата и драгога камења, него постојаности, мудрољубља, трпљења и наде многе у Бога, а која је драгоценија од свакога злата и свакога изобиља[2]. Јер ово видљиво богатство изложено је и нападима разбојника, и устима потказивача, и рукама провалника, и злочинима слугу, а и када све то избегне, (управо) тада велична стеченога (блага) почесто наводи (на власника) погибију највећу: упадајући у очи завидљиваца и тако рађајући буре небројене. А духовно богатство је избегло све такве нападе, оно је изнад сваке навале разбојникa, провалникa, завидљиваца, потказивача, и самој смрти подсмевајући се. Јер (власник његов) ни смрћу се не раздваја од своје тековине, него она тада бива још сигурнија онима који су је стекли; путује заједно (са њима), сели се са њима у будући живот и постаје чудесни заступник онима са којима тамо одлази и Судију милостивим чини премањима. То богатство смо (тада) у обиљу многоме пронашли закопано у души одузетога. Сведоци сте ви који сте црпели (из те ризнице) са усрђем многим, а не испразнисте је. Таква је, наиме, природа духовнога богатства, она опонаша токове водa, или још боље: неисцрпивошћу и њих надмашује, управо тада се увећава када постоји мноштво оних који из ње црпе. Јер улазећи у душу свакога не дели се, нити умањује, него сва свакоме долазећи, за стално остаје непотрошива, не могући никада да пресахне, што се и онда десило. Јер од толиких који су се на ту ризницу намерили и отуда црпели колико су могли – и што говорим о вама, када од онога времена све до дана данашњега небројене учинивши богатима, она остаје при властитоме савршенству? – Немојмо се, дакле, оканити тога духовнога богатства, него колико је могуће и сада да црпемо те да видимо човекољубље Господара, да видимо и истрајност слуге. Тридесет осам година рвући се са неизлечивом болешћу и њоме непрекидно шибан није се расрдио, није реч богохулну пустио, није осудио Творца, него је ту несрећу храбро носио са кротошћу многом. Откуд је то, каже (неко), очигледно? Јер Писмо нас ништа није поучило о претходном животу његовом, него је (само) објавило да је тридесет осам година био у немоћи (в. Јн 5,5), а да се није расрдио, нити озловољио, то није придодало. Но, ако човек строго пази, а не узгред и тек онако, оно је и то учинило очигледним. Јер када чујеш са коликом је кротошћу – када је Христос стао пред њега, не будући му познат, него је он мислио (за Њега) да је обичан човек – разговарао са Њим, моћи ћеш да сагледаш и претходно мудрољубље његово. Јер када му је (Христос) казао: Хоћеш ли здрав да будеш? (Јн 5,6). Он није казао ништа слично овоме: „Видиш ме толико време одузетога, и питаш ме хоћу ли здрав да будем! Јеси ли дошао да ме згазиш код (толиких) зала мојих, наругаш се, исмејеш и изврнеш руглу несрећу?“ Ништа такво нити је казао, нити помислио, него је са кротошћу казао: Да, Господе! А ако је после тридесет осам година био тако благ, тако кротак, тада када му је сав напон и сила мисли ослабила, замисли какав је с правом био на почетку страхотa. Сви ви, дабоме, знате да болесници нису исто раздражљиви на почетку болести и када прође време много, јер болесници понајвише тада постају раздражљиви; када се болест продужи на дугачко, тада су свима несносни. А онај који је после толико година тако мудрољубив, који тако незлобиво одговара, очигледно да је и оно претходно време подносио са благодарношћу многом. Па и ми, о томе размишајући да опонашамо трпљење нама сличнога слуге, јер одузетост његова довољна је да нам утегне душе; нико, наиме, није тако хладан и запуштен да замисливши величину оне несреће не поднесе храбро све страхоте што ударају на њега, макар биле несносније од свих. Јер није само здравље његово, него је и болест постала узрок највеће користи: било што је излечење душе слушаоце побудило на славословље Господару, било што су нас болест и немоћ помазале на трпљење и позвале на једнако ревновање, или боље: показале само човекољубље Божије. Јер и то: бити предат таквој болести и на толико време развући немоћ, то је ствар највећега старања (Божијега). Јер као што златар убацивши злато у пећ све дотле га предаје огњу да се испитује док не види да је постало чистије, управо тако и Бог оставља душе људске да се испитују у страхотама све дотле док не постану чисте и светле и док не поберу од таквога кушања корист, тако да је и то највећи вид доброчинства.
2. Немојмо се, дакле, узнемиравати, немојмо беснети кад искушења нападну на нас. Јер ако златар зна колико времена злато треба оставити у пећи, а када га извући, и не оставља га да борави у пламену све док се не упропасти и сагори, много пре то зна Бог, и кад види да смо постали чистији, Он зауставља искушења да се од увећавања зала не бисмо саплели и пали. Немојмо се, дакле, зловољити, нити малодушни бити када видимо да је ударила нека од неочекиваних ствари, него да се препустимо Ономе који те ствари тачно зна, да нам сагорева разум докле хоће, јер Он точини на корист и добит искушаваних. Због тога мудрац неки саветује, говорећи: Чедо, ако приступиш Богу служити, припреми душу своју на искушење, усправи срце своје и буди истрајан, и не хитај у време зазивања (Сир 2,1-2). Њему, вели, све препусти, јер Он тачно зна када нас треба извући из пећи залa. Треба се, дакле, у свему Њему препустити и за све благодарити, све захвално подносити, било да чини добро, било да кажњава, јер и то је вид доброчинства. Па и лекар није то само када преписује купке, јаку храну и уводи болесника у врт, него и кад пали и сече, једнако је лекар; и отац, не само кад двори сина, него и када га избаци из куће, када га кажњава и шиба, подједнако је отац, ништа мање него када му повлађује. Знајући, дакле, да је Бог брижнији од свих лекара, немој Му се у посао мешати, нити тражи од Њега полагање рачуна за лечење, него било да хоће попустити, било да ће казнити, и једном и другом једнако да се препустимо, јер Он нам и једним и другим враћа здравље и доводи нас у своју близину, и зна за чим сваки поједини од нас има потребу, шта је свакоме на корист и како и којим начином се ваља спасити – и тим путем нас и води. Да следимо, дакле, где год да Он заповеда (ићи) и да не цепидлачимо, било да налаже да идемо лаким и проходним, било тешким и неравним путем, као што је (заповедио) овоме одузетоме. Један вид доброчинства био је то што му је толико времена чистио душу, предавши је као каквој топионичарској пећи огњу искушењa, а други, не мањи од овога, то што га у самим искушењима саветује и нуди му утеху многу. Он сaм био је тај који га придржава и држи, пружа руку и не пушта да падне. А када чујеш да је Он сaм био то, немој одузетога лишити похвала (за истрајност), ни њега ни другог некога искушаваног, а истрајног човека. Јер макар колико били мудрољубиви, макар били снажнији и моћнији од свих других, ако нема знака од Њега, нећемо бити кадри супротставити се ни узгредном искушењу.
Наставак у штампаном издању.
[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία εἰς τὸν παραλυτικὸν διὰ τῆς στέγης χαλασθέντα, ὅτι οὐκ αὐτὸς ἐστιν ὁ παρὰ τῷ Ἰωάννῃ κείμενος· καὶ περὶ τῆς τοῦ Υἱοῦ πρὸς τὸν Πατέρα ἰσότητος, превод види горе. Њен латински назив је: Homilia in paraliticum per tectum demissum, quod non sit ille, de quo apud Joannem agitur; deque filii cum patre aequalitate, или скраћено: In paralyticum demissum per tectum. Грчки тест у PG 51,47-64. Није нам познато да постоји критичко издање.
[2] Златоусти овде алудира на дванаесту беседу Против аномејa, у којој се говори о раслабљеном у бањи Витезди (в. Јн 5,2-9). Превод беседе види у Дела т. II, стр 289-301.