БЕСЕДА ДРУГА
На изреку: Оче, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова (Мт 26,39), и против маркионистa и манихејa, и да се не треба залетати на опасности, него Божијој вољи давати предност пред сваким (својим) хтењем[1].
Дубок рез начинисмо пре неки дан на онима што воле отимати и похлепни бити, не да бисмо их ранили, него да бисмо их исправили, не мрзећи те људе, него одвраћајући их од неваљалства. Па и лекар сече пришт, не ратујући против болеснога тела, него борећи се са болешћу и раном. А хајде да их данас мало превијемо, те да тако одахну од болова да не би непрестано ударце трпећи одскочили од лечења. Тако и лекари чине, после резова они (на ране) стављају повоје и мелеме, те чекају (неколико) дана смишљајући средства која ублажују бол. Њих данас опонашајући и довијајући се како да (они што воле отимати и похлепни бити) извуку корист из разговора са нама, хајде да покренемо беседу о догматима, управљајући је на ово што је прочитано. Мислим, наиме, да су многи у недоумици због чега Христос то казује, а вероватно и јеретици, када су присутни, прискоче реченом и ту саплићу многу простију браћу. Како бисмо, дакле, и њима зазидали прилаз, и оне који су у недоумици ослободили забуне и немира, подухвативши се казанога позабавићемо се том изреком и спустити се у дубину мисли. Јер читање није довољно ако му непридође и знање. Будући да је и евнух Кандакије читао (Исаију), но све док се није појавио учитељ да га поучи шта заправо значи то што чита, он ништа велико (из тог читања) није добио (в. ДАп 8,27-39). Да не бисте, дакле, и ви исто то доживели, пазите на ово о чему се говори, напрегните разум, препустите ми душу необрађену, нека поглед (ваш) буде оштар, мисао напета, душа ослобођена животних брига, да то што говорим не бацим у трње, нити на камење, нити покрај пута, него да обрађујући плодну и родну земљу, пожњем клас родан. Јер ако тако пазите на оно о чему се говори, онда ћете и нама труд учинити лакшим, а и сами себи ћете уприличити лако налажење. А шта је прочитано? Оче, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова. Шта је то што каже? Ваља нам тек пошто јасније протумачимо казано, тако навести решење. Шта, дакле, значи то што говори? Оче, ако је могуће, проведи крст мимо (мене). Шта то говориш!? Он не зна да ли је то могуће, или немогуће? И ко то може казати? И премда су то речи (човека) који не зна, јер додатак „ако“ је знак двоумљења, но ипак се према тим речима не треба тако држати, него се окренути мислима и увидети циљ онога који то говори, и узрок, и време, и све те ствари сабравши, тек тако уловити у (речи) положени смисао. Мудрост неизрецива, Он који Оца зна као што Отац зна Сина, како Он то није могао знати? Јер то знање – знање о страдању – није веће од знања о Суштини (Божијој) коју је Он једини тачно знао. Јер вели: као што Отац познаје мене, и ја познајем Њега (уп. Јн 10,15). И што говорим о Јединородном Сину Божијем? Јер ни Пророци се не јављају као они који то не знају, него као они који то јасно знају и са пуноћом многом унапред објављују да се то треба десити, и да ће се свакако десити. Слушај како сви они различито најављују Распеће. Најпре Праотац Јаков, јер на њега реч наводећи вели: Из изданка изађе, сине мој, изданак Дјеву и чистоту Марије показује. А затим, Распеће објављујући, говорио је: легавши, заспао си као лав и као лавић лавов, ко ће га подићи? (в. 1Мојс 49,9). Смрт Његову назвао је сан, а са смрћу (Христовом) везао је васкрсење, говорећи: Ко ће га подићи? Нико други, него Он сaм себе. Зато је и Христос говорио: Власт имам положити живот свој, и власт имам узети га (уп. Јн 10,18), и опет: Развалите овај храм и за три дана ћу га подићи (Јн 2,19). А шта значи (оно): Легавши, заспао је као лав? Наиме, као што је лав не само будан, него и док спава – страшан, тако је и Христос не само пре Крста, него и на самом Крсту, и у самој кончини (својој) био страшан; тада је учинио велика чуда, сунце помрачујући, камење дробећи, земљу тресући, завесу (храмовну) цепајући, жену Пилатову у страх бацајући, Јуду разобличујући. Јер овај је тада говорио: Сагреших што издадох крв невину (Мт 27,4). А жена Пилатова је објављивала: Немој ти ништа имати са праведником овим, јер много сам пострадала у сну због њега (уп. Мт 27,19). Тада је тама захватила икумену, и у сред дана се ноћ јавила; смрт се тада растакала и тиранија њена нестајала, и устадоше многа тела светих који су помрли (Мт 27,52). Праотац, све те ствари давно предсказујући и показујући да ће (Христос) и распет на крст бити страшан, каже: Легавши, заспао си као лав; није казао: заспаће, него: заспао си, зато што ће то свакако бити. Јер Пророцима је на многим местима обичај да о будућим догађајима говоре као о прошлим. Јер као што је немогуће да не буде оно што се већ десило, тако и ово, премда ће тек бити, (немогуће је) да не буде. И управо због тога они будуће догађаје унапред објављују у облику прошлога времена, показујући тим (облицима) неизменивост њихову и да ће свакако бити. Тако је и Давид, Распеће објављујући, говорио: Прободоше руке моје и ноге (Пс 21,17). Није казао: пробошће, него: прободоше. Избројаше све кости моје (Пс 21,18). И не говори само о томе, него и о догађајима са војницима: Разделише одећу моју међу собом, и за хаљину моју бацише коцку (Пс 21,19). Али не само то, него и да су му дали да једе жуч и пије сирће. Јер вели: Дадоше ми за храну жуч, и у жеђи мојој напојише меоцтом (Пс 68,22). А други (Пророк) опет, (говорећи) како је прободен копљем, вели: Погледаће, наиме, на онога којега прободоше (Зах 12,10). А Исаија, опет, другачије предсказујући Распеће, говорио је: Као овца кад је воде на клање и као безгласно јагње пред оним који га стриже, тако не отвара уста своја. У смирењу његовом суд над њим би примљен (Ис 53,7-8).
2. А ти добро пази (на то) да сваки о тим стварима говори као о прошлим, тим временом објављујући оно што ће свакако бити и неизоставно се догодити. Тако је и Давид, описујући оно Судиште, говорио: Зашто се узбунише народи, и племена смислише залудне ствари? Устадоше цареви земаљски и кнезови се окупише заједно, на Господа и на Помазаника његовога (Пс 2,1-2). И не говори само о Судишту, Крсту и догађајима на Крсту, него и о издајнику, да је био сапутник и сатрпезник, јер каже: Који једе хлеб мој, подиже на ме пету (Јн 13,18). А предсказује и глас који ће испустити на Крсту, овако говорећи: Боже, Боже мој, заштио си ме оставио? (Пс 21,1). И гроб: Поставише ме у јаму најдубљу, у места мрачна, и у сенку смрти (Пс 87,7). И васкрсење: Јер нећеш оставити душу моју у аду, нити ћеш дати да светац твој види труљења (Пс 15,10). И вазнесење: Узиђе Бог са усклицањем, Господ са гласом трубним (Пс 46,6). И (седење) са десне стране Престола: Рече Господ Господу мојему, седи мени с десне стране док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим (Пс 109,1). А Исаија и узрок казује, говорећи: За грехе племена мога до смрти је дошао, и: Пошто сви као овце заблудеше, због тога се жртвује. А затим и дело (Његово) наводи, говорећи: Раном Његовом сви се исцелисмо, и: Грехе многих је понео (Ис 53,5-12). И онда, Пророци су видели и крст, и узрок крста, и дела (произашла) из распећа, и гроб, и васкрсење, и вазнесење, и издају, и судницу, и све су са тачношћу описали, а Онај који их је послао и заповедио им те ствари казати – Он не зна!? И ко би то могао казати ко (имало) ума има?
Наставак у штампаном издању.
[1] Наслов беседе на грчком гласи: Εἰς τὸ, Πάτερ, εἰ δυνατόν έστι, παρελθέτω ἀπ’ εμοῦ τὸ ποτήριον τοῦτο· πλὴν οὐχ ὡς ἐγὼ θέλω, ἀλλ’ ὡς σύ· καὶ κατὰ Μαρκιωνιστῶν καὶ Μανιχαίων· καὶ ὅτι οὐ χρὴ ἐπιπηδᾷν τοῖς κινδύνοις, ἀλλὰ παντὸς θελήματος προτιμᾷν τὸ τοῦ Θεοῦ θέλημα, Њен латински назив је: In illud, pater, si possibile est, transeat a me calix iste: verumtamen non sicut ego volo, sed sicut Tu (Matth. 26,39): et contra marcionistas, et manichaeos, et quod ingerere se periculis non oporteat, sed omni voluntati Dei voluntatem anteferre, или скраћено: In illud: Pater, si possibile est, transeat. Грчки тест у PG 51,31-40. Није нам познато да постоји критичко издање.