БЕСЕДА ПРВА
На причу о ономе што дугује десет хиљада таланата и тражи стотину динара, и да је злопамтити горе од свакога греха[1]
Као да сам вам се после дугог путовања вратио, тако сам данас расположен, јер онима што воле, када се не могу састати са онима које воле, никакве користи нема од присуства (њиховог у близини). Због тога се и ми седећи у кући не осећамо ништа боље од оних што странствују, будући да ово претходно време не имадосмо снаге поразговарати са вама, али праштајте, јер то ћутање не беше од лакомислености (моје), него од болести. Ви се, дакле, сада радујете, будући да се ми ослободисмо болести, а ја се радујем јер дочеках вашу љубав. Будући да ми и док бејах немоћан, горе од болести беше то што не могу учествовати у љубљеном овом сабрању, а и сада, кад збацих слабост са себе, драже од здравља би ми то што без икакве бојазни могу уживати љубав вашу. Јер ватра телесна обично природом не пали тако њоме захваћене, као душе наше одвојеност од љубљених; и као што они први ишту зделе, чаше и хладну течност, тако ови последњи – лица оних за којима жуде. Знају то добро сви који су навикли волети. Па хајде, дакле, да се пошто слабост одбацисмо поново наситимо једни другима, ако је икада и могуће наситити се, јер природа љубави не зна за засићеност, него вазда имајући оне које љуби, уздиже се ка још већем пламену (љубави). Видевши то, Павле, тај питомац љубави, говорио је: Никоме ништа не дугујете, осим љубав једни другима (уп. Рм 13,8). Јер једино се тај дуг вазда отплаћује, а никада не враћа. Ту је ово: непрестано дуговати – лепо и похвала достојно. Јер код пара хвалимо оне што ништа не дугују, а код љубави прихватамо и дивимо се онима што непрестано дугују, и оно што је тамо знак неразборитости, то је овде знак разборитости, то наиме: никада се не решити дуга љубави. И немојте се срдити на дужину онога што ће бити казано, јер желим вас поучити једној дивној оди китарској, не узевши у руке мртву лиру, него уместо струнa приче Писама и заповести Божије трзајући.
И као што китаристи узимајући прсте оних које уче полагано их приносе струнама, поучавајући их како да их умешно трзају и да из безгласних струна и жица произведу глас слађи и умиљатији од свакога гласа, управо тако ћемо учинити и ми, узевши у руке уместо прстију вашу мисао и привевши је заповестима Божијим, позваћемо љубав вашу да их се умешно дотакне, не да бисте тим уживањем подигли (на ноге) гледалиште од људи (сабрано), него народ Анђелa. Јер није довољно само проћи кроз Божанске изреке, него је потребан и доказ на делима. И као што се код китаре струнa дотиче и уметник, а дотиче их се и онај што то није, али онај први слушалиште жалости, а други забавља и весели, премда су прсти исти и струне исте, но умење није исто, управо тако и код Божанских Писама, многи пролазе кроз Божанске изреке, али немају сви користи, нити сви уберу плода (од тога), а узрок (томе је) што нити се (ови) удубе у казано, нити се (они) китаре дотичу са умењем, јер оно што је код свирања на китари умење, то је код законa Божијих доказ на делима. Једну струну смо, наиме, већ ударили током читаве Четрдесетнице упознајући вас са правилом о заклетвама, те благодаћу Божијом многа уста слушалаца ми научише мелодију онога закона и одагнавши неваљалу навику, уместо да се Богом куну, у устима непрекидно носе: Да, Не, и Веруј у сваком разговору, и макар небројени послови притисли, не прихватају ићи даље од тога[2].
2. А пошто нам за спасење није довољно прихватање једне заповести, хајде да вас данас поведем и ка другој, јер ако и нису сви успели у претходном правилу, током времена ће они који су заостали (у вршењу правила о незаклињању) сустићи оне што су им испредњачили. Јер дознах да око те ствари бива толика ревност да и у дому и за трпезом постоји надметање мужева са женама, робова са слободнима – око (вршења) те заповести; блаженим сматрам те који тако обедују. Јер шта би то било светије од трпезе са које је прогнано пијанство, преједање и свака прождрљивост, а уместо тога уведено чудесно некакво надметање у чувању закона Божијих, те муж пази на жену да никада не западне у поноре кривоклетства, жена опет чува мужа, а ономе (од њих) које преступи предстоји осуда највећа; господар се не стиди да буде разобличен (у томе) од слугу, нити укућани његови да их ови исправљају? Човек не би погрешио назвавши дом такав црквом Божијом. Јер тамо где је толика целомудреност да се у време обеда брине о законима Божијим, да се сви присутни једни са другима надмећу и такмиче у томе, очигледно је да је ту прогнан сваки демон и (свака) зла сила, а да је тамо Христос радујући се код тога лепог надметања слугу (својих) и сваки благослов им у изобиљудајући.
Оставивши надаље ту заповест – јер знам да ће јој благодаћу Божијом сав град ваш притрчати пошто јој је дао топао увод и снажан почетак – прећи ћу на другу, ону о презирању гнева. Јер као што код китаре није довољно само производити мелодију на једној струни, него са одговарајућим ритмом треба преко свих њих прећи, тако нам и код врлине душе за спасење није довољан само један закон, као што малопре казах, него их ваља све са строгошћу држати, ако намеравамо произвести мелодију пријатнију и кориснију од сваке хармоније. Уста су ти се научила не заклињати се? Језик се навикао у свему говорити: Да и Не? Нека се научи и одвраћати се од сваке псовке, те нека око те заповести уложи више ревности, будући да она од нас потребује и више труда. Јер тамо је требало само надјачати навику, а код гнева је потребна напетија ревност, јер та страст је тиранска и почесто повуче и (људе) трезвене и сведе их у сaм понор погибли. Издржите, дакле, дужину беседе. Јер необично је да се свакога дана задобијајући ране на тржницама, у домовима, од пријатељa, сродникa, непријатељa, суседa, слугу, од жене, детета, од сопствених помисли, нити једном недељно не побринемо око лечења тих рана, и то знајући да тај начин лечења не изискује трошак и да је безболан. Јер ја сада не држим гвожђе у руци, него уместо железа узимам у руке реч, оштрију од сваког железа, реч која сасеца сву трулеж греха, а не причињава бол ономе којега сече. Немам огањ у десници, него од огња жешћу поуку која не наноси опекотину, него с једне стране сузбија закон неваљалства, а са друге нуди задовољство много ономе који се њега ослобађа. Нема потребе за временом, нема потребе за напорима, нема потребе за парама, довољно је само хтети и успело нам је све што се тиче врлине; ако замислимо достојанство Бога који даје заповести и поставља законе имаћемо довољну поуку и опомену, ја наиме, не говоримо своје, него вас све приводим Законодавцу. Следите ме, дакле, и слушајте законе Божије.
Наставак у штампаном издању.
[1] Наслов прве беседе на грчком гласи: ΕΙΣ ΤΗΝ ΠΑΡΑΒΟΛΗΝ Τοῦ τὰ μύρια τάλαντα ὀφείλοντος, καὶ τὰ ἑκατὸν δηνάρια ἀπαιτοῦντος, καὶ ὅτι παντὸς ἁμαρτήματος τὸ μνησικακεῖν χεῖρον, превод види горе. Њен латински назив је: In parabolam decem millium talentorum debitoris, et centum denarios exigentis, et quod omni peccato deterior sit injuriarum recordatio (Matth.18,23, sqq), или скраћено: De decem millium talentorum debitore. Грчки тест у PG 51,17-30, дакле у 51 тому серије посвећене грчким Оцима (Patrologia graeca), колоне 17 до 30. Није нам познато да постоји критичко издање.
[2] Тј. да се закуну. Златоусти овде слушаоце подсећа на низ Беседа О статуама које је држао током Великог Поста 387. године и у којима се бавио темом заклињања. – Види Дела, т. III.