На Псалам сто осамнаести (Статија трећа)

Погледај на ме и помилуј ме по суду оних који љубе Име твоје (Пс 118,132)[1].

 1. Обичај је, браћо, блаженоме Давиду на више начина смишљати слике код онога што нам пророчки поје. И у овом, наиме, Псалму исто о истим стварима вишеструко оглашава. А циљ му је уздржавање од греха и одвраћање од зла, чување и држање заповести Божјих, разобличавање преступникâ и одвраћање од њих, и молитва за помоћ Божју и милост Његову. Зато говори: Погледај на ме и помилуј ме (Пс 118,132). Има кад Бог гледа у гневу, како је казано код Пророка Авакума: Погледа, и народи свенуше (Ав 3,6), кад погледа, међутим, на оне који Га љубе, милост и спасење твори. То је, дакле, Пророк заискао, због тога је додао: по суду оних који љубе Име твоје (Пс 118,132). Моли, дакле, да задобије благоволеније Божје, не напросто, него како је Теби обичај, каже, пружити милост онима који те љубе. Јер то је и казао: по суду оних који љубе Име твоје, што је уместо да каже: молим се да добијем исти суд који они.

Кораке моје управи по речи твојој, и да не загосподари мноме свако безакоње (Пс 118,133). Кад ми показујемо усрђе и Бог пружа помоћ и управља пут наш, ту тиранији греха нема простора. Дакле, кад нас Бог управља на путевима Његовим и ми показујемо усрђе, грех неће имати моћ над нама, ни безакоње, такође. У другом једном Псалму ономе који Га се боји објављује: Нећеш се бојати страха ноћнога, стрелице што по дану лети, од ствари што ноћу проходи (Пс 90,5-6), што је све ‒ безакоње. Избави ме од клевете људске, и чуваћу заповести твоје (Пс 118,134). Према реченом, Давид је многа искушења од људи поднео, од Саула и од других неких. И у наредном Псалму, наиме, говори: Господе, избави душу моју од усана неправедних и језика лажљивога. Шта ће ти се дати, и шта ће ти се придодати према језику подмукломе? (Пс 119,2-3) И одмах у другом једном Псалму: Синови људски, зуби њихови оружја и стрелице, и језик њихов мач оштар (Пс 56,5). Моли се, дакле, да буде избављен од њих. И владика Христос је оне који су прогоњени и оклеветани назвао срећним и блаженим (в. Мт 5,10-11), али је наложио и молити се да не дођемо у искушење (в. Мт 26,41). Дакле, Пророкова молитва се слаже са евнађелским законима. А свети Атанасије[2], тумачећи речено према разбору, говори да људска клевета означава разглабање и брбљивост јеретикâ и безаконикâ. И ми, дакле, браћо идући за овим оцем, да бежимо од сваке јереси, за сад од оних што су се сада подигле код нас, од иконокласта, павликијана, и манихеја, те ако кажу некоме од нас: хајде са мном, да окренемо ногу и мимиђемо их, према пословици, и не идемо са њима.

Лице твоје јави на слугу твојега, и научи ме законима твојим (Пс 118,135). Божанство је бестелесно, једноставно и несастављено, Божанско пак Писмо о Њему говори телесније и грубље, прилагођавајући речи људској природи, пошто је обличје Личности Оца и сјај (славе Његове) ‒ Син, како уистину и блажени Павле мисли (в. Јевр 1,3). (Пророк), дакле, жуди видети долазак Његов на спасење рода људскога. Јер Он нас је, јавивши нам се, научио свакој правди. Дакле, под јављањем Божанскога лица треба мислити разрешење болних ствари и прибављање добрих.

Изворе вода изведоше очи моје, кад (људи) не сачуваше закон твој (Пс 118,136). И ово је правило апостолско. Ако страда, каже, један уд, са њим страдају сви удови (1Кор 12,26). Пророк, дакле, досеже до еванђелског свршенства, јадикујући над безакоњима других (људи), а изворима вода назвао је мноштво суза, што је уместо (да каже) потоке суза проливао је посматрајући безакоња људска. Таква жалост мучи свете код преступникâ. Јадиковао је и Мојсије кад се народ Израиљски окренуо од Бога начинивши (златно) теле, говорећи Богу: Ако им опростиш грехе, опрости, а ако не, избриши и мене из књиге живих (2Мојс 32,32). И опет, Апостол (Павле) је гледајући Јудеје како се отуђују од Еванђеља казивао: Желео бих да сâм будем одлучен од Бога за браћу своју, сроднике моје по телу (уп. Рм 9,3).

Праведан си, Господе, и прави су судови твоји. Заповедио си правду, сведочанства твоја, и истину веома (Пс 118,137-138). Праведно свим управљаш, о Владико, и старајући се о људима, и хотећи да посленике правде јавиш. Закон си дао, преступницима посведочио какве казне на себе навлаче, узвратне дарове обећао онима који чувају добра, делима обећања потврђујеш. То, наиме, објављује оно: и истину веома. Поставио је дан у који ће судити икумени, и: дати свакоме по делима његовим, живот вечни онима који постојано траже добро дело, славу, част и бесмртност, а срџбу и гнев онима који се покоравају неправди, а не покоравају истини; невоља и тескоба на сваку душу људску која чини зло (Рм 2,6-9). Тиме, пак, што је казао: и истину веома, објавио је чврстину и исход саме ствари.

Изједе ме ревност твоја, јер заборавише речи твоје непријатељи моји (Пс 118,139). И оне што су се са безакоњем саживели Пророк оплакује, те гладајући Законодавца неправедно презренога срди се. Таква ревност је Финеса на глас извела, она је великога Илију славним учинила, њоме пламтећи добропобедни Стефан разобличио је безверје Јудејâ. Овај стих има смисао претходнога, тамо је наиме говорио: Изворе суза изведоше очи моје, а овде говори: Изједе ме ревност твоја, јер заборавише речи твоје непријатељи моји. Такав је био Финес, као што рекох, који је копљем пробо блудника: И урачуна му се у правду (Пс 105,31). Такав је био богонадахнути Павле носећи у себи читавога Христа, зато је говорио: Ко ослаби, а ја да не ослабих, ко се саблжњава, а ја да не горим? (2Кор 11,29). А и блажени Лука о њему каже да се у Атини: ражести дух његов гледајући град пун идола (ДАп 17,16). Разжежена је реч твоја жестоко, и слуга твој заволе је (Пс 118,140).

2. Реч твоја је доказана и чиста, од сваког порока слободна, а ја према њој врелу љубав гајим. И у другом једном Псалму говори: Речи Господње су речи чисте, сребро разжежено, земљом испитано, седмоструко пречишћено (Пс 11,7). Дакле, ниједан од судова Божјих није неиспитан, или незаконит, или кривотворен, него су сви слободни од сваког порока. Млађи сам ја и унижен, законе твоје не заборавих (Пс 118,141). Мали је био Давид, најмлађи међу синовима оца својега, али због чежње коју је гајио према Богу, био је изабран, царско је достојанство добио и дар пророчки. Јер Бог је онима који Га љубе и у веку овоме знао одредити плату, а још већу у будућем. Кад је, наиме, божанском Самуилу Бог заповедио рукоположити за цара једнога од синова Јесејевих, он је све друге, и снагом и величином и лепотом телесном украшене одбацио, и питао Јесеја да ли има још деце, а кад је овај рекао да је преостало само још момче које напаса стада, и да је неприкладно за цара, Пророк му је заповедио да га доведе, и помазао га одмах кад је стигао. Тог дара се Пророк овде опомено, те вели: Мене младога, којега су родитељи простим сматрали, удостојио си толике благодати и истовремено царем и Пророком учинио, чега ради са свим усрђем настојим чувати законе твоје.

Правда је твоја, правда до века, и закон је твој истина (Пс 118,142). Онај који се покорава људским законима ни у овоме животу не ужива част од стране законодаваца, а ко Божје заповести следи, као плату за напоре има живот вечни. А и закони људски не носе сви у себи правду, закон пак Божји истином блиста. С правом је, дакле, рекао: Правда је твоја правда до века, и закон је твој истина. Дакле, правда Божја и закон су истина до века. Зато је блажени Павле Јудејима говорио: Тражећи да своју правду утврде, не покорише се правди Божјој (Рм 10,3).

Жалости и принуде снађоше ме (Пс 118,143). Са њима се, наиме, посленик врлине подмеће у исти јарам. То је пак слично ономе што Павле каже: Ко ће нас одвојити од љубави Христове? Жалост, или тескоба, или прогон, или глад, или голотиња? Јер ради тебе нас убијају вас дан, рачунају нас у овце за клање (Рм 8.45-36). Такве су борбе и попришта светих. Заповести твоје вежба су моја (Пс 118,143). Јер из поуке њихове учим се храбрости и мужевно подносим болне ствари. Сведочанства су твоја правда до века — то јест: узрочници вечних добара — уразуми ме, и живећу (Пс 118,144). Тобом, наиме, просветљен, уживаћу живот истинити. Завапих свим срцем својим; услиши ме Господе, законе твоје истражићу (Пс 118,145). Опет усрђе назива крик душе. Због тога је придодао оно: свим срцем својим. Тако је и Мојсије ћутећи вапио, и док се у души молио, Бог му је рекао: Што вапиш к мени? (2Мојс 14,15) А говори: свим срцем, објављујући спремност душе, а не крик устима. И божанствени Павле је казивао: Певајући и псалмпојући у срцима вашим Господу (Еф 5,19). Завапих теби, спаси ме, и чуваћу сведочанства твоја (Пс 118,146). Од тебе спасење добијајући, чувар закона твојих постаћу. Дакле, оне који ће сведочанства Божја чувати, њих Бог свакако спасава. Претекох у недоба и завапих; у речи твоје понадах се (Пс 118, 147). Пророк, цар будући и небројеним бригама обремењен, и осим њих посвећен борби са непријатељима, не само да је за дневнога светла Богу молитве приносио, него и усред ноћи, не чекајући кукурикање петлова, тако је жудео за Богом Творцем, тако је усрдно отуда помоћ тражио. Јер Пророк није знао време кад да хвали и благодари Богу, него је то чинио и дању и ноћу — то наиме казује оно: у недоба — и нас поучавајући да свагда носимо Бога у памети. Јер опомњати се Бога ваља нам више него дисати, како је казивао Григорије Богослов. Претекоше очи моје јутро, да изучавам речи твоје (Пс 118,148). Не само у време најслађег сна, него је и пред зору чинио изучавање закона Божјих. А ми који смо се саживели са сиромаштвом, и који смо ослобођени сваке животне бриге[3], проводимо ноћ на постељи мешкољећи се, и Даваоцу добара ни кад дан већ почне не приносимо химну. Пророк нас, дакле, предупређује да изучавамо речји Божје и у рану зору. И Господ јер казивао: Бдијте, да се срца ваша не обремене преједањем, пијанством и бригама вога живота (уп. Лк 21,34). И неки од Пророкâ је, оплакујући те такве казивао: Сву ноћ си спавао, Ефраиме (Ос 7,6).

Глас мој чуј, Господе, по милости твојој, по суду твом оживи ме (Пс 118,149). Он који буја толиким добрима, тражи да добије милост, и то не тражи милост неодређено, него по суду што корист доноси. Моли, дакле, и прибегава Богу да има живот у судовима Божим, а преко себе и нас наводи да се за исто то молимо. Приближише се који ме гоне безакоњем, а од закона твога удаљише се (Пс 118,150). Далеко су, наиме, од закона Божјих они који искушавају ратовати против Праведника. Јер и књижевници и фарисеји, приближавајући се безакоњу, гонили су Апостоле којима је Господ казивао: Који се вас одриче, мене се одриче, а који се мене одриче, одриче се и Онога који ме је послао (Лк 10,16), и: Бићу непријатељ непријатељима твојим, и супротставићу се онима који се теби супротстављају (2Мојс 23,22). Због тога се удаљише од закона еванђељског, не покоривши се поуци Апостолâ. Близу си ти, Господе, и сви су путеви твоји истина (Пс 118,151).

3. Све, каже, видиш Владико, јер ниси одступио од нас, него сву икумену испуњаваш, и истином се користећи творевином управљаш. Исто то и сâм Бог преко Пророка каже: Ја сам Бог који је близу, и нисам Бог издалека (Јер 23,23). Јер Он све зна и истражује, и дубине срдаца наших (уп. Пс 43,22). И блажени Павле (каже): Јер у Њему живимо и крећемо се и јесмо (ДАп 17,28). Од почетка познах из сведочанстава твојих да си их до века основао (Пс 118,152). Сведочанствима назива небо и земљу. Снисходећи, каже наиме, да су људима сведочанства небо и земља. Због тога је и велики Мојсије, започињући оду казивао: Пази, небо, говорићу, нека чује земља из уста мојих (5Мојс 32,1). А у њима се непрекидно сагледава Промисао Божји, јер све ту тече у реду многом. Одатле, каже, тачно познах да си близу, и да присуствујеш у ономе што се дешава, и да те ништа од онога што се дешава не скрива. И на други начин, каже, од почетка познах да је оно што си казао чврсто, Владико, и да су заповести твоје постојане. Јер се закони Божји не намећу тако као закони царски и градски, него као што небо и земља до века трају, тако и заповести Божје. Њима, каже наиме, ништа не треба додати, нити од њих нешто одузети. А и Господ је казивао: Небо и земља ће проћи, а речи моје неће проћи (Мт 24,35).

Наставак у штампаном издању

 

[1] Наслов Беседе на грчком гласи: Εἰς τὸν ριη’ ψαλμόν. Στάσις γ’. Ἐπίβλεψον ἐπ’ ἐμὲ, καὶ ἐλέησόν με κατὰ τὸ κρίμα τῶν ἀγαπώντων τὸ ὄνομά σου, њен латински наслов је: In psalmum 118. Statio 3. 132. Respice in me, et miserere mei secundum judicium diligentium nomen tuum. Грчки текст: PG 55, 700-708.

[2] Opera p. 1216.

[3] Очито мисли на своју сабраћу монахе.