Руке твоје створише ме и саздаше ме; уразуми ме и научићу се заповестима твојим (Пс 118,73)[1].
1. Многе је ствари Пророк Давид искусио: врховну власт, царско достојанство, богатство, славу, част, раскош, ратне успехе, и све то ништавним сматрајући, гледао је само на оно што је истински вољено, пожељно и мило, казавши: Добар ми је закон уста твојих, већма од хиљада злата и сребра (Пс 118,72). Па и ми, браћо, све друго ни у шта рачунајући — јер оно је записано нама за опомену — закон заповести Божјих да чувамо. А хотећи да покаже колике части се човек удостојио, (псамо)појући је казивао: Руке твоје створише ме и саздаше ме (Пс 118,73). Бог је, наиме, све утврдио и из небитујућег у битовање увео. Јер створивши небо и земљу, рекао је: Нека буде светлост, и би светлост (1Мојс 1,3), и: Нека буде свод небески, и нака раздваја између воде и воде (1Мојс 1,6), и: Да произрасте земља биљку травну (1Мојс 1,11), и: Да буду светила на своду небеском (1Мојс 1,14), и: Да произведу воде гмизавце душа живих (1Мојс 1,20), и: Да изведе земља душу живу, марву, гмизавце, звери по роду њиховим (уп. 1Мојс 1,24), а човека је саздао узевши прах од земље (в. 1Мојс 2,7). Пророк, дакле, Духом Божјим покретан, подсећа Творца на ту нежну љубав Његову према природи људској. Јер све (друго) речју зготовивши, говори се да је природу људску Он сâм саздао, не рукама се користећи — бестелесан је, наиме, и безобличан, јер: Бог је Дух, према речи Господњој (Јн 4,24) — него показујући више расположења и блискости према том створењу, коју (блискост) ми људи имамо, јер по лику Његово смо саздани (в. 1Мојс 1,26); зато се то живо биће, човек, засебно саздаје. Моли, дакле, Саздатеља да творевини дадне памети, јер навео је: Уразуми ме, и научићу се заповестима твојим. Који се боје тебе, видеће ме и обрадоваће се, јер се у речи твоје понадах (Пс 118,73-74). Бићу, каже, повод за радост благочестивима, понадавши се у тебе, и нашавши циљ који одговара тој нади. И будући да се Бог радује једном грешнику који се покајао, према речи Господњој (в. Лк 15,7), Праведници, као опонашаоци Његови, радују се човеку разумноме, који се у речи Божје нада.
Познадох, Господе, да су судови твоји правда, и ваистину си ме смирио (Пс 118,75). Изврсно ово говори, показујући благоразумије своје. Каже, наиме, добро знам да си ме право и праведно осудио, и окружио ме несрећама свакојаким. Јер кад грешимо, Бог се некад гневи, а некад показује дугорпељивост, очекујући покајање наше. Да не бисмо, дакле, истрајавали у греху, наводи гнев свој за преваспитавање и исправљање наше, и праведно суди. Записано је преко Пророка: У гневу малом ударих те, милошћу вечном прославићу те (Ис 54,8), и: Господ чини да боли, и опет у старо стање враћа (Јов 5,18), и: Народ се не обрати, дока га не удари (Ис 9,13). Јер уистину наводи несреће и невоље. То објављује смиреноумље.
Нека буде милост твоја, да ме утеши (Па 118,76). Надаље је време човекољубља и душеводства. Дакле, милост Божја је долазак Христа, Бога нашега, у плоти. Јер Он учини милост међу нама, и Он је Утешитељ наш у односу према Оцу, и измирење грехова наших, као што каже Јован Апостол: И другога Утешитеља је обећао, Духа Светога (в. Јн 14,16). Јер он је рекао ученицима: Кад дође Утешитељ, Дух истине, Он ће сведочити о мени (Јн 15,26). Пророк, дакле, моли да та милост буде на роду људском, као што је (Господ) обећао преко Патријараха, закона и Пророка, то, наиме, значи оно: По речи твојој слуги твојему (Пс 118,76). Јер си благоволеније твоје обећао онима што се кају. Исто то је и преко Исаије казивао: Кад одвративши се од зла дубоко уздахнеш, тад ћеш се спасти (Ис 30,15). И преко Јеремије је вапио: Окрените се мени, и ја ћу се окренути вама (Јер 4,1).
Нека ми дођу милосрђа твоја, и живећу, јер је закон твој марљивост моја (Пс 118,77). Лишен божанскога благоволенија, себе мртвим сматра, и управо тога ради моли да поново оживи Божанским човекољубљем. А говори о оним милосрђима која нам је Господ дао на доласку Његовом: реч еванђелску, догмате апостолске, како би у њима живећи, у њима се стално увежбавали.
Нек се постиде гордељивци, јер неправедно учинише безакоње на мени, а ја ћу умовати у заповестима твојим (Пс 118,78). Не жели зло непријатељима, него се моли за њих. Јер стид израђује спасење. Дакле, лечење које је он имао, тражи да и они добију. Ђаво, наиме, и под њим силе противне, погордише се против рода људскога због преступа (његовог), али беху посрамљени на Доласку Христа, Бога нашега. Сами су, наиме, говорили: Дозволи нам да одемо у крдо свиња (Мт 8,31), и: Шта хоћеш до нас Сине Божји? Зар си дошао пре времена да нас мучиш? (Мт 8,29) А оно: Умоваћу у заповестима твојим, један од тумача прево је: „разлагао сам у заповестима твојим“. Други: „говорићу“, други: „беседићу“. Нека ми се поврате који те се боје, и који знају сведочанства твоја (Пс 118,79). Далеко негде од земље Праведникâ нашавши се због греха, кад се сви они од њега одвратише, моли да опет буде с њима сједињен, да поново има заједницу са њима. Исто то је Симах јасније показао: „Нека ми се окрену који се тебе боје“. Пророк се обраћа у име рода људскога. Апостоли и они који се Бога боје све народе навратише на познање истине. Јер Господ им рече: Идите и научите све народе (Мт 28,19). Они, наиме, уистину познадоше сведочанства Божја. Нека буде срце моје непорочно у законима твојим, да се не бих постидео (Пс 118,80).
2. Тежи да има срце слободно од свакога порока, јер је тада ослобођен онаквога стида. Управо због тога, одмах након што је започео Псалам, рекао је да су блажени непорочни. А кад је то срце наше непорочно, него онда кад се родисмо водом и Духом (Светим), кад постадосмо чисти душом и телом, те посредством светога крштења живимо по законима Божјим, како се не бисмо постидели онда кад Праведници у части и слави својој васкрсну, а грешници у сраму вечноме? Па и у овом животу хришћанину је срамота називати се блудник, или неправедник, или псовач, неко ко се криво заклиње, братомрзац, пијанац, брбљивац, лажов и слично.
Чезне душа моја за спасењем твојим, у речи твоје понадах се (Пс 118,81). Они који силно жуде за нечим, лишени тога за чим жуде, веле да чезну (за тим). Тако и они који очекују некога да се врати са путовања, вазда чезнући топе се заваравајући се жељом, тако и они који су силно жедни и у оскудици воде, тако и они који се боре са неким несрећама и очекују благоволеније Божје, гледајући да оно касни ‒ чезну (за њим). Спасење је, дакле, роду људском снисхођење к нама једнога од Свете Тројице. Будући да и у другом Псалму говори: Покажи нам, Господе, милост твоју и спасење своје дај нам (Пс 84,8). Тако се, дакле, и он молио да спасење које је брзо предстојало. Ишчилеше очи моје за реч твоју, говорећи: Кад ћеш ме утешити (Пс 118,82). Речју се назива и обећање Божје, и Богонадахнуто Писмо. Чезне, дакле, не само онај који очекује обећано и решење предстојећих зала, него и онај који је у божанским речима, и тежи тачно познати смисао њихов, и то налажење сматра утехом и душеводством. Напиње, дакле, беседу прихватајући ту утеху, која је реч еванђелска. Сâм нас је, наиме, Спаситељ утешио кад је дошао, казавши: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити (Мт 11,28), и: Јарам је мој благ и бреме је моје лако (Мт 11,30).
Јер постадох као мех на мразу, законе твоје не заборавих (Пс 118,83). Мех, кад се загрева, надувава се, и надувавајући се увећа се, а на мразу се отврдне и постаје чврст. Дакле, они који су прихватили реч еванђелску, одбацују сваку раскош и телесну надменост и надутост, и живе овај живот достојанствено, у благочестију и уздржавању. Таква је, наиме, природа тела: надима се и надувава у раскоши, те устаје против душе, а аскетским вежбањем се смирује и стиска. И томе је сведок Павле који вапи: Изнуравам тело своје и савлађујем га, да проповедајући дригима, сам не будем одбачен (1Кор 9,27). Према томе и Пророк, пошто је кад је био гоњен од Саула, надјачао страсти, а у миру, поскакивањима тела само је штету од раскоши имао, тек кад је смирио тело обновио је спомен на Божје законе.
Колико је дана слуги твојему? Кад ћеш ми учинити суд (избавивши ме) од гонитеља мојих? (Пс 118,84). Малобројни су дани живота нашега, гоњени смо неваљалим помислима, телесним пожудама и овосветским бригама: Јер плот се бори против духа (Гал 5,17), како каже Апостол. Дани година наших достизаху собом седамдесет година (Пс 89,10). Кад ћеш ми, дакле, пресудити и ослободити ме злобникâ? Суди, дакле, одагнај их од нас. Причаху ми преступници мудровања своја, али не као закон твој, Господе (Пс 118,85). Пророка су посаветовали да убије непријатеље, а он је повиновавши се закону Божјем, Божји суд очекивао. И нама је, међутим, ова поука најкориснија. Приличи, дакле, и нама избегавати не само јелинске митове и јудејско безверје, него и јеретичка богохулна учења. Будући да и Јудеји и Јелини и јеретици приповедају, и изгледају као учитељи, лаж имајући као саборца у строју, ништа не говоре из божанских Писама, а ако шта и говоре, према својим жељама, онда као безаконици брбљају и доводе друге у заблуду, и у нашем поколењу се то збило. Тужитељи хришћана, то јест иконокласти, многе се уграбили, и павликијани и заједничари у манихејској јереси. Јер нису говорили из Божанских Писмама, него се лажју покривају и на њу се ослањају, а ми који следимо Еванђеље и православно верујемо, говоримо како је прихватила света Црква Божја.
Све заповести твоје су истина (Пс 118,86). Због тога, наиме, бирам закон твој, јер све заповести твоје видим истином окићене. Неправедно ме прогнаше, помози ми. Умало ме не докрајчише на земљи, а ја не напустих заповести твоје (Пс 118,86-87). Многа је, каже, неправда и сила противникâ, мало је требало да ме самог живота лише. (Псалмопојац) нас учи чувати предања која смо примили, а приводи нас и другој поуци: не светити се, нити узвраћати злом на зло, него помоћ од Бога тражити и Њему суд препуштати. Јер записано је код Пророка: Моја је освета, ја ћу узвратити, говори Господ (Јевр 10,30). А ја не напустих заповести твоје. Веома се приближих смрти, иза сплетке злога и телесних задовољстава, али не напустих заповести твоје. Такве су хвале светих, хвале које Пророк јавно објављује нама за опомену.
По милости твојој оживи ме, и сачуваћу сведочанства уста твојих (Пс 118,88). По каквој милости? Коју си учинио, Владико, домостројем твојега ваплотења. Дакле, ту ми благодат дај, благодат да чувам сведочанства твоја. Смиреноумљем је Пророк ту реч украсио. Није, наиме, заискао живот као узвратни награду за праведност (своју), него је замолио да добије дар милости, обећаваши чувати сведочанства Божја. Довека, Господе, реч твоја остаје на небу (Пс 118,89). Све је, наиме, лако теби, Владици, и могуће. Јер заповест твоја сводове небеске држи непокретним. Исто то је казивао и у сто четрдесет осмом Псалму: Постави их довека, и у век век века, заповест постави и неће проћи (Пс 148,6). Сâмо небо остаје, јер си га ти саздао, Владико, и Анђели што на њему живе Божански закон чувају и од сваког преступа су слободни. Силни су и јаки да творе реч твоју. Из нараштаја у напраштај истина је твоја (Пс 118,90).
3. Одавно је Израиљцима дат закон, они су први нараштај, после тога је нама, паганима, дат (закон) еванђелски, то је истина. Њу си, наиме, сачувао нараштају јудејском, и другом нараштају, оном који је настао после њих. Говори о народу незнабожаца који је спасење задобио преко Спаса нашега, Исуса Христа. Основао си земљу, и пребива. Наредбом твојом пребива дан, јер све и сва теби служи (Пс 118,90-91). Дао си земљи трајност, и она остаје како си заповедио. Разделио си дан од ноћи, и они иду по законима твојим. Земља траје по твом стварању, исклијавајући из себе у своје време траве, биље, дрвеће, дајући плодове, семена за храну свим живим бићима, и: Наредбом твојом пребива дан. Сунце, наиме, подижући се иде ка заласку. Све, наиме, служи теби, и све уступа твојим заповестима. Јер си ти творац свега, и све тебе, Бога слуша.
Наставак у штампаном издању
[1] Наслов Беседе на грчком гласи: Εἰς τὸν ριη’ ψαλμόν. Στάσις β’. Αἱ χεῖρές σου ἐποίησάν με καὶ ἔπλασάν με· συνέτισόν με, καὶ μαθήσομαι τὰς ἐντολάς σου, њен латински наслов је: In psalmum 118. Statio 2. 73. Manus tuae fecerunt me et plasmaverunt me; da mihi intellectum, et discam mandata tua. Грчки текст: PG 55, 690-700.