Опомени се, Господе, Давида и све кротости његове[1]
1. На другом месту (Јудеји) траже да се спасу само по спомену на претке, а овде говоре и добра дела, и узрок свих добара: благост, смиреноумље, кротост, чему се понајвише и Мојсије дивио. Јер каже се: Био је кроткији од свих људи на земљи (4Мојс 12,3). Али понеки од јеретикâ корећи његов начина живота и говорења, кажу: Шта то говориш? Кротак он који је ногом ударио Египћанина и убио? Који је Јудеје напунио племенском крвљу и ратовима? Који је заповедио да се убијају сродници? Који је молитвом земљу разделио и свео са неба муње, те једне земља прогутала а друге муња спржила? Ако је он био кротак, ко је онда гневљив и тврд? Престани, не говори ствари излишне? Да је био кротак, кроткији од свих људи, то и сад говорим, и нећу одустати да то говорим, и ако хоћете, хајде да, не по нечем другом, него по само казаном покушам показати кротост његову. Премда је било могуће говорити о ономе што је Богу о сестри (својој) казао, молитву коју је за народ свој узнео, све оне апостолске и неба достојне речи, благост са којом се обраћао народу. Било је могуће и о томе говорити, и друге од тих бројније ствари набројати, али ако је по вољи, оставивши то по страни, хајде да на самим оним претходно казаним догађајима, по којима они сматрају да је био тежак, гневљив и тврд, покажемо непријатељима да је био кротак. Како ћемо им показати? Ако претходно разлучимо и одредимо шта је кротост, а шта отврдлост. Јер нити је ударати (на некога) напросто отврдлост, нити штедети некога ‒ кротост, него је кротак онај који је кадар подносити прегрешења према себи, и који брани оне којима се неправда наноси, а жесток бива према онима што другима прете; као што онај који није такав, него је лењ, поспан и ништа бољи од човека мртвог, није нити кротак, нити благ. Не обазирати се на оне којима се неправда наноси, не осећати бол код оних што неправду трпе, нити се срдити на оне што (другима) прете, то није одлика врлине, него злоће, није дакле кротост, него леност. Тако да управо то показује кростост његову, то да је био тако ватрен да је прискако кад би видео да други трпе неправду, не могући да задржи зловољу због праведника; а кад би сâм зло пострадао, нити се светио, нити је узвраћао, него је остајао непрекидно мудрољубив. Да је, пак, био тврд и гневљив, не би он који за друге тако кипи и распаљује се, за себе остајао миран, него би тада много више подивљао. Знате, наиме, да више осећамо бол код увреда нама, него другима. А он је кад други зло страдају саме страдалнике бранио ништа мање него они себе, а преко прегрешења учињеих према њему пролазио је са уздржавањем многим, и у једном и у другом врхунски будући, и једним показујући мржњу према неваљалству, а другим дуготрпељивост (своју). И шта је требало, реци ми, чинити? Не обазирати се на неправду и зло што бива на мноштву? Али то не би била својствено народном вођи, нити човеку дуготрпељивом и незлобивом, него човеку млитавом и лењом. И ти нећеш осудити лекара који засецањем заустави трулеж што се по читавом телу шири, а рећи ћеш да је најтврђи за њега који оштријим ударцем хоће зауставити болест много тежу од трулежи, болест што се по свему народу разлива? Али то је својствено неразумном судији. Јер предстојатеља толиког народа, тако тврдог, тврдовратог и необузданог, требало је на почецима потискивати, одмах сасецати, тако да страхота не оде предалеко. Али он је, кажеш, учинио да земља прогута Датана и Авирона! Шта то говориш? Требало је не обазирати се док се свештенство гази, закони Божји изврћу, растура оно чиме се све држи — говорим о достојанству свештенства — свима приступачним учинити неприступачно, и због лакомислености према њима придружити се онима што хоће свете ограде погазити, и све обрнути? Али то не би било (чин) кротости, него нечовечности и суровости, то: не обазирати се на толико зло што узраста, и штедећи две стотине (људи), погубити тилике миријаде. Реци ми, наиме, кад је заповедио побити своје, шта је требало учинити док се Бог гневи, неблагочестије узраста, нема никог кадрог да их избави од гнева (Божјег)? Пустити да ударац са небеса буде сведен на сва племена (јудејска), род предат потпуној погибији, те заједно са казном не обазирати се ни на грех који неизлечив постаје? Или одмаздом и убиством малог броја тела уништити грех, гнев (Божји) зауздати, Бога милостивим учинити према онима што су толика прегрешења учинили? Ако поступке Праведника тако испитш видећеш да је понајвише ту био кротак.
2. Оставиши, међутим, да саберу те ствари онима што воле знање, да не бисмо ствар узгредну важнијом од од оне која нам је у рукама учинили, да се вратимо на предмет. А шта је био предмет? Опомени се, Господе, Давида и све кротости његове, како се закле Господу, заветова се Богу Јаковљеву (Пс 131,1-2). Одабравши да казује о кротости и оставивши по страни приповедање о догађајима са Саулом, оне са браћом Давидовом, са Јонатаном, дуготрпељивост са војником који га је небројеним погрдама засуо и друге, веће од ових ствари, беседу наводи на друго главно дело које је заиста било ствар ревности. А због чега то чини? Због две ствари, једна је да се Бог томе понајвише радује: На кога ћу, каже наиме, погледати него на кроткога и тихога, и онога што се боји речи мојих? (Ис 66,2) А друга је што је заиста било ствар преке потребе: поновно подизање храма, изградња града, враћање древног начина живљења, (Псалмопојац) ка томе окреће беседу, и оно што је очито и од свих признато, то оставља по страни — свима је позната кротост (Давидова) — а оно што је понајпре требало да буде предмет, то изводи на среду. Шта су, наиме, жудели видети? Храм подигнут, и враћена древна светост. Пошто је, дакле, Давид понајвише у томе заблистао, као награду за ревност своју иште од Бога подизање храма, и каже: Опомени се, Господе, Давида, и све кротости његове, да се закле Господу, заветова се Богу Јаковљеву: Ако ћу ући у насеље дома свога, ако ћу узаћи на одар постеље своје, ако ћу дати сан очима својим, и дремање капцима својим, и починак слепоочницама својим, док не нађем место Господу, стан Богу Јаковљеву (Пс 131,1-5). И какве то има везе са тобом[2]? Јер сам, каже, потомак његов, и пошто си Ти, прихвативши ревновање (његово), рекао да ћеш подигнути род његов и царство, због тога сад тражимо оне завете. И није рекао: док не саградим, јер то њему није било допуштено, него: Док не нађем место Господу и стан. Затим заобилази онога који је изградио (храм), а изводи на среду онога који је обећао, како би ти знао колико је добро прâва намера, и како Бог вазда има обичај одредити награду за намеру. Управо због тога пре помиње њега, будући да је он више градитељ (храма), него син (његов). Јер он је обећао, а ономе је било наложено (да гради). И гледај усрђе његово. Не каже само да неће ући у дом, нити да се неће попети на постељу, него ни оно што је ствар природне принуде[3], ни то неће уживати без икакве бојазни, док не нађе место и стан Богу Јаковљеву. А Бог им је супротно пребацивао говорећи: Ви станујете у домовима обложеним, а дом мој је пуст? (Аг 1,4)
Док не нађем место Господу, стан Богу Јаковљевом. Гледај опет и овде ревност и душу брижну. Цар говори: Док не нађем место Господу, стан Богу Јаковљеву, он који над свима влада. Није, наиме, хтео просто да сазида (храм), него на најприкладнијем простору, који веома одговара за храм, и требало је тражити, тако је био душом будан. Ево чусмо за њега у Евфрати, нађосмо га на пољима пољима дубраве (Пс 131,6). Сад приповеда древне догађаје, показујући да је и претходно ковчег Господњи много време ношен около, мењајући место за местом, због тога каже: Ево, чусмо за њега у Ефрати, то јест: то су приповедали оци наши, тога се по чувењу држимо, јер и тада Ковчег бејаше ношен свуда, по пољима и њивама, а после тога би постављен на место. Ефрата овде назива племе Јудино, у које после многога обиласка около беше унет. Ући ћемо у станове Његове, поклонићемо се на месту где стадоше ноге Његове (Пс 131,7). Виде ли коликом се грубошћу израза служи због безосећајности многе слушалаца, говорећи о становима Божјим, и ногама, и месту где стадоше ноге. А све то заправо говори о месту ковчега, пошто су се отуда разносили страшни гласови о стварима међу Јудејима, гласови који говоре о ствари нејасне и предсказују будуће догађаје: Стани, Господе, у починак твој, Ти и ковчег светиње твоје (Пс 131,8). Други[4] (преводилац каже): снаге твоје. Други[5]: державе твоје, а и једно и друго је истина. Јер отуда је и светиња давана, и тамо положени списи творили су и светост и силу.
3. Лепо је, дакле, тако рекао, јер Бог је многу преко њега показао силу, једном, два и много пута: као кад су га Азоћани узели, кад је идоле порушио, кад је ударио на оне који су га дотакли, кад је зауставио кугу (?) кад се вратио, и преко других догађаја које је тамо произвео (Бог) је силу своју показао. А шта значи: Стани у починак свој? Заустави нас, каже, док лутамо и ковчег около носимо, и учини да једном почине.
Свештеници твоји ће се обући у правду (Пс 131, 9). Други[6]: Нека се одену. Други[7]: Нека се обуку, што је свакако јасније, јер он се моли, а не пророкује, и тражи стицање врлине. Правдом, пак, овде назива светост, свештенство, служење, жртве, приносе, и заједно са њима строг начин живљења, будући да њега понајпре код свештеника треба тражити. И преподобни твоји ће се обрадовати (Пс 131,9) кад то настане. Гледај га како не тражи изградњу града, нити обиље робе, нити друго неко благостање, него благолепије храма, починак ковчега, пуноћу свештенства, освећење, служење, светињу. А затим, пошто је заискао то, а они били одговорни за многа сагрешења, опет прибегава прецима говорећи: Давида ради, слуге твојега, не одврати лица од помазаника својега (Пс 131,10). Шта значи: Давида ради, слуге твојега? Не само због врлине његове, каже, нити што је толику ревност показао у подизању храма, него и што је завете у вези њега дао. Давида ради, слуге твојега, не одврати лица од помазаника својега. О коме говори? О ономе који је тада помазан (за цара) предводио и представљао народ.
Закле се Господ Давиду истином, и неће се одрећи ње: Од плода утробе твоје посадићу на престо твој (Пс 131,11). Пошто је, наиме, поменуо Давида, и врлину тога мужа, и ревност у вези храма, казао древне приповести и заискао да се покаже претходни начин живљења, сад оно што највећу важност има, то сад истура напред наводећи завете Божје. А који су то? Од плода утробе твоје поставићу на престо твој. Но ти завети нису тек тако настали, него са неким условљавањем. А шта је било то условљавање? Чуј: Ако сачувају синови твоји завет мој, и сведочанства моја ова која ћу их научити, и синови њихови до века ће седети на престоју твоме (Пс 131,12). Те завете поставивши Бог им је уручио рукопис, а они, опет, говораху: Све што Господ каза чинићемо и слушаћемо (2Мојс 24,7). А затим, пошто је гледао да је једна страна прекршила завете, беседу наводи на место (за храм), са свих страна покрећући утешне речи и говорећи: Јер изабра Господ Сион, изволе га за обиталиште себи. Он је почивалиште моје у век века. Овде ћу се настанити, јер изабрах њега (Пс 131,13-14). То јест, није човек то место изабрао, него га је Бог огласио снисходећи слабости њиховој. То што говори је следеће: што си узео, што си изабрао, што си себи досудио, што си као прикладно одабрао, немој пустити да се распе, нити пропадне. Јер за њега си говорио: Овде ћу се настанити. Али то је говорио после оних завета. Којих? Ако сачувају синови твоји завет мој. Ловину његову (тј. Сионову) благословима благословићу (Пс 131, 15). Други (каже): залихе хране. Ловина говори за обиље робе, обиље хране, и моли се да им све дотиче као са изворâ. Јер Јудеји су имали такав начин живота, онај древни, који не осећа природне принуде, ако су некад имали Бога који се милостиво држи према њима, нити је код њих било некакве оскудице жита, није било глади или куге, није било превремене смрти, нити иједне од таквих ствари које се обично дешавају људима, него им је све дотицало као са изворâ, пошто је рука Божја исправљала слабост људских ствари. То, дакле, овде каже: Обавезао си се благословити ловину његову, то јест: пружити обиље неопходних (за живот) ствари заједно са безбедношћу многом.
Наставак у штампаном издању
[1] Наслов Беседе на грчком гласи: Εἰς τὸν ρλα’ ψαλμὸν. Μνήσθητι, Κύριε, τοῦ Δαυῒδ, καὶ πάσης τῆς πραότητος αὐτοῦ, њен латински наслов је: In psalmum 131.1. Memento, Domine, David, et omnis mansuetudinis ejus. Грчки текст: PG 55, 379-384.
[2] Мисли се: то би могао Бог да пита Давида.
[3] Сан.
[4] Непознати у Хексапли.
[5] Непознати у Хексапли.
[6] Непознати у Хексапли.
[7] Непознати у Хексапли.