Господе, не понесе се срце моје, нити се подигоше очи моје (Па 130,1) [1]. — Други[2] (преводилац каже): не узвисише се. — Нити кренух међу велике, нити међу дивљења вредне изнад мене. — Други (каже): међу величанствене. Други: међу оне које величају, нити оне што ме премашују — Шта је ово? Павле је рекао да је хвалити себе безумље и кад је то неопходно, зато је навео говорећи: Постадох безуман хвалећи се ‒ ви ме принудисте (2Кор 12,11). Како, дакле, да Пророк то није знао, те се хвали не пред једним, двојицом, тројицом или десеторицом, него пред свом икуменом, говорећи: Смиреноуман сам и смеран, и то смиреноуман у изобиљу, и простодушан. Јер то начи оно: као (дете) подојено уз матер своју (Пс 130,2). Због чега то чини? Јер та ствар није свуда забрањена, него је некад и неопходна, или још боље: постоје (прилике) кад не бивамо неразумни хвалећи се, него не хвалећи се. Зато Павле говори: Који се хвали, нека се у Господу хвали (2Кор 10,17). Јер ко се крстом не хвали најнеразумнији је и најбезаконији од свих; ко се вером не хвали од свих је јаднији; ко се њима не хвали и не говори слободно (о њима) свакако ће пропасти. Због тога је Апостол смело говорио: А мени не било хвалити се, осим ако не крстом Господа нашега Исуса Христа (Гал 6,14). И опет: Нека се не хвали богати богатством својим, нити мудри мудрошћу својом, него овим нека се хвали: да разуме и познаје Господа (Јер 9,23-24). А како је зло хвалити се? Ако то чинимо као фарисеј. И због чега је онда Павле рекао: Постадох неразуман хвалећи се ‒ ви ме принудисте? Јер је приповедао своја добра дела у животу и понашању, која није требало износити ако нема принуде. А на другом месту каже: Ако и пожелим хвалити се, нећу бити неразуман, јер ћу казати истину (2Кор 12,6). Тако да ако неко говори истину кад тренутак то захтева, није неразуман. Није, дабоме, ни Пророк неразуман хвалећи се, истину је, наиме, говорио.
Али шта је узрок због ког је повео реч (о томе)? Да слушаоце васпита да се после ослобађања од зала не враћају на (претходно) безумље, нити ослободивши се окова да опет поскакују те западну у изнудицу другог заробљавања. Управо због тога, тиме што приповеда своја (искуства) исправља скушаоца и не говори: Понех се, али суздржах ту страст, него: Не понесе се срце моје, то јест: неваљалство се и не дотаче душе моје. Јер душа (његова) била је као лука: не прима таласе болести, што је узрок свих зала и корен сваког безакоња. А шта значи то што говори: Господе, не понесе се срце моје, нити се подигоше очи моје? Не извих, каже, обрве, нити пружих врат. Јер из унутарњег извора страсти болест избија ван и уобличава тело према унутарњиој упали. Нити кренух међу велике, нити међу дивљења вредне изнад мене. Шта значи међу велике? Међу мужеве охоле, богате, разметљиве, надмене. Виде ли строгост смиреноумља? Не само да је сâм био ван домашаја те болести, него је и људе њоме заражене избегавао, и одмицао се од зборова таквих, због мржње многе према разметљивцима. Будући да се, наиме, према том злу држао са омразом, не само да се одмакао од ње, нити само душу своју учинио њој неприступним простором, него је и оне који су њоме били заражени избегавао у широком луку, тако да му са те стране не буде неке скверне. И није мало дело избегавати људе охоле, мрзети разметање, одвраћати се од њих и гадити, то је најбоље обезбеђење врлине, најбољи чувар смиреноумља. Нити међу дивљења вредне изнад мене. Други (каже): оне што ме премашују. Е да не бејах смиреноуман, него се срце моје узнесе, као (дете) подојено уз матер своју, узвратићеш души мојој (Пс 130,2). Други[3] (каже): Тако да се узврати души мојој. Не треба прећи преко казанога: да не бејах смиреноуман као подојено дете уз мајку своју, него се узнесе срце моје, тако да се узврати души мојој. А то што говори значи ово: Не само да сам чист од неваљалства — о разметљивости говорим — нити само туђ онима који га имају, него сам њему супротну врлину показао у обиљу многоме: смиреноумље, умереност, скрушеност. То је исто оно што је Христос заповедио ученицима говорећи: Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско (Мт 18,3). Стекао сам, каже, исто такво смиреноумље као дете које још сиса. Јер као што се оно држи мајке свој и смирујуе, од сваке разметљивости је чисто, живи просто и једноставно, тако сам и ја био према Богу, Њега се непрекидно држећи. Није тек тако поменуо дете што сиса, него хотећи да представи муку, тескобу, бол, величину зала. Као што дакле, дете тек одвојено од дојке, ни тако пушта мајку, него плаче, кука, љути се, бесни, цвили, а ипак се држи оне која га је родила, и не пушта је, тако сам се, каже, и ја, и у муци, тескоби и многим несрећама будући, држао Бога. А ако нисам тако радио, да се узврати души мојој, то јест: нека добијем осуду крајњу.
Нека се понада Израиљ у Господа, од сада и до века (Пс 130,3). Видиш, оно што сам на почетка казивао: да се стварима у вези вере и догмата, и кад нема узрока, непрекидно треба хвалити, и ко се не хвали тиме ‒ пропао је, а у добрим делима, кад време то тражи, не треба одбити хвалити се. Које време? Многа и различита, од којих је једно: васпитање слушаоца. И овај, знајући управо то, и показујући да због тога говори добра дела своја како би слушаоца навео на исту ревност, навео је говорећи: Нека се понада Израиљ у Господа, од сада и до века. Ако су те окружиле несреће, нерасположења, ратови, заробљеништва, било шта од неочекиваних страхота, имај наду у Бога и оно очекивање, и свакако ћеш задобити ваљан крај, а Бог ће те разрешењем страхотâ наградити за лепу ту наду у Христу Исусу, Господу нашем, Којему нека је слава и держава у векове векова. Амин.
[1] Наслов Беседе на грчком гласи: Εἰς τὸν ρλ’ ψαλμὸν. Κύριε, οὐχ ὑψώθη ἡ καρδία μου, οὐδὲ ἐμετεωρίσθησαν οἱ ὀφθαλμοί μου. Ἄλλος· ὑψώθησαν. Οὐδὲ ἐπορεύθην ἐν μεγάλοις, οὐδὲ ἐν θαυμαςίοις ὑπὲρ ἐμέ. Ἄλλος, Ἐν μεγαλωςύναις. Ἄλλος, Ἐν μεγαλειότησιν, οὐδὲ ὑπερβάλλουσιν ὑπὲρ ἐμέ, њен латински наслов је: In psalmum 130. Domine, non est exaltatum cor meum, neque elati sunt oculi mei. Alius, Neque exaltati sunt. Neque ambulavi in magnis, neque in mirabilibus super me. Alius, In magnitudinibus. Alius, In magnificentiis, nec me exsuperantibus. Грчки текст: PG 55, 377-379.
[2] Не знамо који.
[3] Симах.