Ако Господ не сазида дом, залуд се потрудише они који га зидају. Ако Господ не сачува град, залуд остаде будан који га чува. Залуд вам је да раните, устајете после седења[1].
1. Овај Псалам казује стање после повратка (Јудејâ из ропства). Јер кад су се ослободили заробљеништва и вратили из земље варварске, затекавши град у рушевинама и зидине (градске заједно) са кулама на земљу оборене, подухватаху са да их поново подигну; многи, пак, много пута нападајући их спречаваху то дело, завидећи благостању Јудејâ и страхујући од напредовања њиховог; затим, док се то дешавало време притискаше, толико се времена сатре да беше утрошено четрдесет година у зидању храма! То објављујући Јудеји су (Христу) говорили: Четрдесет шест година храм овај је зидан (Јн 2,20), не говорећи о претходмо зидању, оном Соломоновом, него о том каснијем, ономе после ослобађања из Персије. Пошто је, дакле, потрошено много времена док су зидани и храм, и град, и зидине (градске) — изградња града, потрошила је много више времена — поучавајући их да опет прибегавају Богу, Пророк ово разлаже, показујући да све бива залуд и улудо ако не привуку себи помоћ Божју. Јер не само ослобађање из заробљеништва, него и поновно зидање зидина после ослобођења, немогуће је без помоћи Божје. И што говорим о изградњи и зидању града? И кад се оно деси и завши, нико град не би могао сачувати без тог савезништва. А то је говорио свим тим их опет убеђујући да пробегавају тој помоћи, е да не би у опуштености лакомисленији постали. Због тога им, наиме, (Бог) добра није дао одједном, него полако и мало по мало, како се не би брзим ослобођењем од зала опет вратили на претходно неваљалство. Али и у самом давању добара непрекидно их опомиње, у налету непријатеља непрекидно лакомисленост њихову будећи. Беседа је, дакле, казана уопштено, а почетак је имала у томе. Треба је, наиме, ускладити са свима[2], да не бисмо и сами били лакомислени, нити лежали докони, него учинивши што је до нас, све Богу да препустимо, везујући се у свему надом у Њега. Јер као што, ако Бог не помаже, није могуће ствари довести до краја, исто тако и ако Бог помогне, а сами ништа не урадимо него лежимо докони, није могуће досећи крај.
Залуд вам је да раните, устајете после седења (Пс 126,2). Други[3], пак, преводилац каже: Отежу сести. Други[4]: Оклевају сести. А то што говори је следеће: ако бдијете, ако сте до пред зору будни, касно на починак идете све своје време трошећи у напору и муци, ако нема помоћи отуда, све људско ће отићи и од ревности ваше ништа неће бити. Ви који једете хлеб бола (Пс 126,2). То говори показујући да су живели живот пун напора бивајући и војници и градитељи. У једној руци су, каже, носили корпу или камен, а у другој мач, делећи се међу собом на зидање и ратовање, малтер су држећи штитове носили. Пошто је, наиме, град био без зидина и отворен, сваког часа подозревајући честе и ненадане налете непријатељâ, зидине су подизали наоружани, копља, штитови и мачеви су били уз њих, а подаље од њих осматрачи су им јављали тајне покрете (непријатељâ), трубећи ако би некад опазили да непријатељ наилази. Али и ако све то чините, каже, и хлеб бола једете, све је залуд и улудо, ако не привучете себи помоћ одозго. Па ако су они да би граду зидове подигли имали потребу за толиком помоћи одозго, много више је имамо ми који ходамо путем што на небо води.
Кад љубеним својим даде сан. Ево наслеђе Господње, синови (Пс 126,2-3). Какав је то след (реченицâ)? Многи и ове са претходним (речима) сједињује. Јер то што говори је следеће: ако Бог не пружи што је до Њега, све је залуд; а кад даде што је до Њега, тад је и сан сладак, тад бива спокој и живот ослобођен опасности и пун безбедности.
2. Кад им, дакле, даде сан, кад их успокоји, кад нападаче одврати, не само да ће тада саградити град, не само да ће га сачувати, него и много веће ствари добити, биће, наиме, очеви много деце, додатно ће им дати и многочадије. Награда плода утробе (Пс 126,3). Други[5] (преводилац каже): Награда је плод утробе. Шта то значи? За награду ће, каже, добити децу ваљану. Ако, наиме, то што бива јесте дело природе, али кад Бог пружи што је до Њега, и она ће више трчати. И њој, наиме, треба помоћ свише, те ће Јерусалим бујати мноштвом. И благостање неће бити само у тим стварима као што је изградња, стража, многочадије, него ће се и друго томе придодати. Показујући шта је то, наводи говорећи: Као што су стрелице у руци силнога, тако су синови избијених (Пс 126,4). Други[6] (преводилац каже): (синови) окованих. А оно што говори је следеће: неће бити само у безбедности зидова, нити само у граду чврстом, нити само у обиљу деце, него и страшни непријатељима, и то тако страшни као стрелице. И не напросто као стрелице, него: у руци силнога. Јер саме по себи стрелице нису страшне, али кад их силни држи смрћу прете онима на које наилазе. Тако ће, дакле, ови бити страшнни. Који то ови? Синови избијених. То јест они који су једном били слаби, оковани. Непрекидно их, наиме, у време благостања опомиње на претходну несрећу, како би им са свих страна исправио размишљање, и оним што су доживели, и оним чега су се ослободили, и оним што ће уживати.
Блажен човек који ће испунити жељу своју њима, неће се постидети кад буду говорили непријатељима својим на вратима (градским) (Пс 126,5). Други[7] (преводилац) каже: Блажен који напуни тоболац свој њима. То јест, каже да ће им и то придоћи: снага телесна, страх (непрјатељима) неиздржив, многочадије, безбедност, лепота града, победа и подизање трофеја победних у ратовима. Зато и сматра блаженим оне који ће уживати то благостање. Биће, каже, наоружани. Али блаженство неће бити у тим стварима, него у томе што се неће постидети. Неће се, каже наиме, постидети кад буду говорили непријатељима својим на вратима градским. Шта то значи? Највећи трофеј, највећи сјај, ведрина, блаженство. Неће их, наиме, ружити као оне што не уживају Промисо Божји, или као оне што Бога немоћног имају, или пак моћног, али су услед грехова својих остали без Промисла Његовог, него свиме се дичећи, и градом, и зидинама градским, и стражом, и децом, и оружјем, и силом, неће се скривати кад виде непријатеље, него ће им се супротставити са храброшћу могом, китећи се, величајући, красећи се свим тим док Бог показује помоћ њима. Јер главно од свих добара и круна блаженства јесте моћи се на крају дичити савезништвом Божјим. Управо због тога је беседу овде завршио, васпитавајући све да пре свих других тај украс траже, и њиме се ките. Њему, дакле, и ми да тежимо како бисмо задобили вечна добра благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, са Којим нека је Оцу, заједно са Светим Духом, слава у векове векова. Амин.
[1] Наслов беседе на грчком гласи: Εἰς τὸν ρκς’ ψαλμὸν. Ἐὰν μὴ Κύριος οἰκοδομήσῃ οἶκον, εἰς μάτην ἐκοπίασαν οἱ οἰκοδομοῦντες. Ἐὰν μὴ Κύριος φυλάξῃ πόλιν, εἰς μάτην ἠγρύπνησεν ὁ φυλάσσων. Εἰς μάτην ὑμῖν ἐστι τὸ ὀρθρίζειν· ἐγείρεσθε μετὰ τὸ καθῆσθαι; Њен латински назив је: In psalmum 126.1. Nisi Dominus aedificaverit domum, in vanum laboraverunt qui aedificant eam. Nisi Dominus custodierit civitatem, frustra vigilat qui custodit eam. 2. Vanum est vobis ante lucem surgere: surgite postquam sederitis. Грчки текст: PG 55, 362-365.
[2] Тј. не односи се само на ондашње Јудеје.
[3] Акила.
[4] Непознати у Хексапли.
[5] Непознати у Хексапли.
[6] Непознати у Хексапли.
[7] Теодотион.