У враћању Господом робља Сионског, бејасмо као утешени. Други преводилац каже: Кад врати Господ робље, бићемо утешени[1].
1. Именица робље је према изговору једноставна, а заправо многе смислове има. Постоји, наиме, и лепо заробљеништво, као кад Павле говори: Поробљавајући сваку мисао у Христу (уп. 2Кор 10,5), постоји и лоше, као кад говори: Они што поробљавају женскиње са нагомиланим гресима (уп. 2Тим 3,6). Постоји и духовно, о коме (Господ Исаији) каже: Проповедај робљу отпуст (Ис 61,1). Постоји и чулно, кад непријатељи одводе у робље. Најтеже је, пак, оно претходно. Јер они који узму неке (људе у заробљеништво) по закону рата, заробљене често штеде, па ако им нареде да носе воду, секу дрва, коњушари да буду, нимало им души не нашкоде, а ко је заробљеник греха, тај је стекао беспоштедну и варварску господарицу која га наводи на најнечаснија дела. Та тиранка, наиме, не зна штедети, нити милостива бити. Чуј, кад је узела у заробљеништво јадног и кукавног Јуду, њега није штедела, него га је начинила светогрдником, издајицом, и кад је грех извршио, извела га је пред све Јудеје и открила грех (његов), па ни тако га није пустила да извуче корист из покајања, него га је, предупредивши покајање, довела до ужета. Јер тешка је то тиранка која зле заповести даје и потчињене сраму извргава. Молим вас зато да ту деспотију са ревношћу многом избегавамо, да ратујемо против ње и никад се не миримо (са њом), а кад је се ослободимо – да остајемо у слободи. Јер ако Јудеји ослободивши се варварâ беху утешени, много пре се нама који смо се ослободили греха ваља радовати и веселити, и чувати то бесмртно задовољство, а не каљати га и опет мутити подухаватајући се истих зала. Бејасмо као утешени. Други преводиоци кажу: као они што у сан западају. А Јевреј(ски): Хаолемим. А шта значи: утешени? Испунисмо се, каже, спокојем, радошћу, задовољством.
Тад се испунише радости уста наша и језик наш весеља. Тад ће рећи у народима: Велике ствари Господ учини са њима. Велике ствари Господ учини са нама. (Пс 125,2-3). Не мало промени на боље доприноси радовати се код ослобођења из заробљеништва. А ко се, кажеш, код тога не радује? Оци њихови, кад се ослободише из Египта и робовања тамошњег беху поведени ка слободи, услед неблагодарности многе гунђали су у самим добрима, зловољили се, љутили, време пренемажући се проводили. Али не и ми, каже, него се радујемо и веселимо. А говоре и узрок радости. Не радујемо се, каже, само због ослобађања од страхота, него и зато што ће у томе сви видети Промисао Божји о нама. Каже наиме: Тада ће рећи у народима: Велике ствари учини Господ са њима. Велике ствари учини Господ са нама. Не стоји ту тек онако понављање, него да покаже радост многу коју су имали. Јер једно је реч народâ, а друго опет њихова. И гледај, нису казали: „Спасе нас“, нити: „Ослободи нас“, него: Велике ствари учини, хотећи да посредством тог израза представе необичност, чудом испуњену. Видиш ли оно што сам непрестано говорио: преко тог народа (Господ) је васпитавао икумену, одводећи их (у заробљеништво) и понови их враћајући? Повратак њихов, наиме, беше уместо гласника. Јер глас њихов кружио је свуда, свима очитим чинећи човекољубље Божје, да су велика и уистину чудесна била чуда што се са њима збише. Јер сâм Кир који их је заробио – пустио их је, и то кад га нико за то није молио, него онда кад је Бог смекшао душу његову, и није их пустио тек онако, него са даровима и поклонима.
Бејасмо радујући се. Врати, Господе, робље наше као бујице на југовини (Пс 125,3-4). Како то да је почињући Псалам рекао: У враћању Господом робља Сионског, а овде: Врати (Господе)? Као да о будућности говори. И заиста, други преводилац нас на то наводи, јер није казао: У повратку, него: Кад врати, тад је наиме та ствар добила почетак, а није све завршено на почецима, него је било много повратака њихових: први, други и трећи.
2. То је, дакле, могао казати, или да се моли да настане потпуно ослобођење. Јер многи од Јудеја хтели су остати у земљи варварској, зато (Псалмопојац) са напрегнутошћу жудећи за том, каже: Врати робље наше као бујице на југовини, то јест са силом многом, са жестином много гурајући и тискајући. Зато је и други преводилац[2], исто то објављујући, казао: као потоцима. Други[3]: као токове речне. Други[4]: као пропусте.
Који сеју у сузама, у радости ће жњети (Пс 125,5). То је о Јудејима казано, а могло би наћи примену и на друге. Јер таква је врлина, награде за напоре доноси, ваља нам најпре се мучити и злопатити, и тада тражити одах. Човек може видети да се исто дешава и у животним пословима. Управо због тога је и Псалмопојац беседу на те ствари навео, на сетву и жетву велим. Јер као што се за сејача везује напор, и мука, и зној, и хладноћа, тако и за онога који учествује у врлини. Ништа, наиме, за одах није тако неподобно као човек. Управо због тога је Бог пут (врлине) учинио уским и тесним. Или боље: не само дела врлине, него је и животне послове удесио да буду напорни, њих и много више. И који сеје, и који зида, и који путује, који дрва сече, занатлија, сваки човек ако намерава добити што ваљано, треба му напор и мучење; и као што сејање потребује кишу, тако и ми сузе; као што земља потребује се копање и орање, тако и душа уместо копања потребује искушењâ и муке, да не би изнедрила неваљале биљке, да се отврдлост њена смекша, да се не рита. Јер земља која се не обрађује са строгошћу многом, ништа здраво не рађа. Дакле, оно што Пророк каже је следеће: не треба се радовати само код повратка, него и код одвођења у ропство, те и за једно и за друго исповедати благодартност Богу. Једно је, наиме, сетва, а друго жетва. Као што они који сеју, каже, мучећи се после тога уживају добитак, тако и ви, кад сте одвођени (у заробљеништво) опонашали сте сејаче, мучећи се, умарајући, сатирући се, зиму и рат подносећи, облаке, студен, сузе проливајући. Јер оно што је киша сејачима, то су сузе људима у невољама. Али ево, каже, награде за оне напоре. Јер кад говори: Идући иђаху и плакаху, бацајући семе своје, а долазећи, доћи ће у весељу, узимајући руковети своје (Пс 125,6), не говори то о житу, него о стварима, поучавајући слушаоца да не бесни у невољама. Као што сејач не бесни, макар многе ствари биле тешке, гледајући у набујала поља, тако ни човек који се мучи не треба да се зловољи, макар се многе жалосне ствари јавиле, очекујући жетву, замишљајући добитак што настаје од муке.
Знајући то и ми да благодаримо Владици и за муку и за одах. Јер ако то што се дешава јесте различито, ипак свако поједино и све скупа гледа у један крај, као сетва и жетва, храбро да подносимо невоље, и захвално, и одахе са славосаловљем, те тако задобијемо будућа добра благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, Којему нека је слава и держава у векове векова. Амин.
[1] Наслов беседе на грчком гласи: Εἰς τὸν ρκε’ ψαλμὸν. Ἐν τῷ ἐπιστρέψαι Κύριον τὴν αἰχμαλωςίαν Σιὼν, ἐγενήθημεν ὡσεὶ παρακεκλημένοι. Ἕτερος ἑρμηνευτής φησιν, Ὅταν ἐπιστρέψῃ Κύριος τὴν αἰχμαλωςίαν, ἐσόμεθα παρακεκλημένοι; Њен латински назив је: In psalmum 125.1. In convertendo Dominus captivitatem Sion, facti sumus sicut consolati. Alius interpres dicit, Quando convertit Dominus captivitatem, erimus consolati. Грчки текст: PG 55, 360-362.
[2] Акила.
[3] Симах.
[4] Непознати у Хексапли.