Теби подигох очи своје, теби који живиш на небу[1].
1. Видиш како свуда просијава добит од одвођења у заробљеништво. Јер они који су вазда везани за ствари животне, имали поуздања пред Асирцима и Египћанима, и у зидине градске, мноштво пара, збацивши све то са себе, прибегавају Руци несавладивој, и везују се за наду у Њу, стичу размишање узвишено, те ослободивши се земље и бављења у храму — пошто храм њихов беше срушен — на крају зазивају Бога са неба. А говори се да станује на небу, не као да је местом омеђен — ма какви, Он, наиме, све испуњава — него пре јер почива у силама тамошњим, као што се говори да пребива и у људима: Уселићу се и њих и живећу у њима (2Кор 6,16). Нашавши се, дакле, у земљи варварској, научише се догамтима не малим: одвојити се од свих животних ствари и јасно знати да се Бог који је свуда лако приклони кад га зазивају. Будући да је, наиме, коначно требало да се јави зрак новог начина живота, Пророк почиње на унапред објављује будуће (догађаје), разрешујући (древно) везивање за (одређена) места, некако мирно и посредством загонетки: Гле, као очи слугу у руке господара својих, као очи слушкиње у руке госпође своје, тако очи наше (гледају) ка Господу Богу нашем, док се не слилује на нас (Пс 120,2). Гледај ту опет напон благочестија, јер се не надају само на кратко, него се непрекидно везујући и гледајући (у Господа). Управо због тога су изнели на среду тај пример, исто то само загонетно наговештавајући да им ни откуда друго нема наде у помоћ, нити савезништво, нити у друго нешто гледају, будући да и слушкиња и слуга имају то једно исходиште и хране и одеће и свих других ствари: гледати у господаре, и не одустају (од тога), него чекају док не добију, па ако добију, знају за захвалност, и то им је дело непрекидно. То, дакле, хотећи да објави, да у Њега гледају, и непрекидно то чине, ниједну другу наду да немају, и да су приковани за очекивање од савезништва тога, и да је све њихово – Његово, (Псалмопојац) је поменуо слушкињу и слуге. Гледај како они, који кад су претходно позивани да трче к Богу, били гадљиви на то и лежали докони, исти они сад у несрећи постадоше бољи, тако да не желе одступити од Њега, него истрајавају, служе и од Њега искају: док се не смилује на нас. Није рекао: Дак не да плату, нити: док не да награду, него: док се не смилује. Дакле, и ти, човече, непрекидно истрајавај, било да добијеш, било да не добијеш; а ако не добијеш, немој одступити, и свакако ћеш добити. Јер ако је онога суровог судију наваљивање удовичино натерало да јој се приклони (в. Лк 18,5), које ћеш ти имати оправдање, кад тако брзо одступаш, немаран постајеш и клонеш? Не видиш ли како се слушкиње чврсто држе госпођа (својих), не допуштају ни мисли ни очима да лутајо околу? Тако и ти чини, само Бога следи, све друго пусти и Његов буди, и свакако ћеш добити оно што на корист своју заиштеш.
Помилуј нас, Господе, помилуј нас, јер се веома испунисмо понижења. Још више се испуни душа наша (Пс 120,3-4). Виде ли разум скрушен? Траже да буду спасени по милости, и то не по милости заслуженој, него што су казну многу добили, и оно што Данило каже: Умалисмо се мимо све народе на земљи (Дан 3,37), управо то и ови говоре у молитви: Трагедију крајњу доживесмо, без отаџбине остадосмо, без слободе, слуге варварâ постадосмо, поживесмо (на овом свету) мучећи се, притиснути глађу, невољом и жеђу, пљувани и гажени све своје време утрошисмо, због тога буди попустљив и милостив. А шта значи: Још више се испуни душа наша? И сама душа наша, каже, занемоћа, помете се величином зала. Јер постоје многи који трпе страхоте, а подносе их храбро. Али ми, каже, и то изгубисмо, беснимо мучећи се, кидамо се. Будући да дате им почати нису употребили како треба, Бог их поправља суротним, а човек може видети да то свуда чини. Тако је и Адама, будући да настањивање у рајском врту није употребио на корист, исправио избацивањем (отуда); и жену (његову), која је равночастијем (са мужем) гора постала, служењем и потчињавањем бољом је учинио. И ове исте Јудеје, кад су слободом (својом пред Богом) и одсуством страха код куће гори постали, одупирући Му се и одступивши (од Њега), супротним (средствима) их исправља. Те они сад тражећи да милост добију, Богу говоре: још више се испуни душа наша. Поруга од успешних, и понижење од гордељевцима (Пс 120,4). Други[2] (преводилац каже): Многих се засити душа наша оних што говоре да су успешни, простих гордељиваца. Други[3]: изругивања гордељиваца. Други: Понижења оних што им добро иде. Они се, дакле, држе исте мисли: трагички опевавају муку (јудеску) тако што говоре: Засити се душа наша гордељиваца. А Седамдесеторица друго кажу: Да се обрати све то на њих, и то што су учинили, исто то да добију, да се смири надменост њихова и упала. Што заправо човек може видети да често бива, јер Бог обично то чини, смирујући оне што о себи виско мисле и напаљене, е да их ослободи пута што наводи на неваљалство. Ништа, наиме, није горе од охолости. Због тога су искушења и невоље, и смртно тело, и многе несрећне околности, због тога страдања и болести, како би неборјене узде спутале душу која се лако узбуни и узвиси. Немој се, дакле, збуњивати у искушењима, љубљени, него присетивши се Пророка који говори: Добро ми је што си ме смирио, како бих се научио заповестима твојим (Пс 118,71), несрећу прихвативши као лек, искушење употребившо како треба, могао задобити спокој већи, чега сви да се удостојимо благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, Којему нека је слава и держава у векове векова. Амин.
[1] Наслов беседе на грчком гласи: Εἰς τὸν ρκβ’ ψαλμὸν. Πρὸς σὲ ἦρα τοὺς ὀφθαλμούς μου, τὸν κατοικοῦντα ἐν τῷ οὐρανῷ; Њен латински назив је: In psalmum 122.1. Ad te levavi oculos meos, qui habitas in caelo. Грчки текст: PG 55, 351-353.
[2] Симах.
[3] Акила.