Ода степеница. Други преводилац говори: Ода узлазака. Ка Господу, кад ме снађе невоља, завапих, и услиша ме[1].
1. Од осталих Псалама, сваки поједини има свој натпис, а овде су многи, заједно скупљени, добили један назив: Ода степеница, или како је други преводилац рекао: Ода узлазакâ. А неки их и називају степенице. А због чега су, кажеш, тако названи? Према историји, јер говоре о повратку из Вавилона и помињу заробљеништво тамошње, а у пренесеном смислу, јер наводе на пут врлине, понеки су их, наиме, и тако схватили. Јер пут који тамо води налик је степеницама које човека врлинског и мудрољубивог мало по мало узводе и дижу до самога неба. Други кажу да се преко њих загонетно наговештава Јаковљева лествица, она која му се указала како се од земље ка небу пружа. Тако нам, наиме, и неприступна и узвишена пространства постају приступачна, пошто су постављени степеници и лестве. Али, будући да се онима који су се попели, пошто су се на висину узнели, нужним начином врти у глави, због тога се не само онима који се пењу, него и онима који су до самог врха доши, ваља осигурати. А једно осигурање је да не гледамо на то колико смо се попели, да се не погордимо, него да пазимо на то колико још остаје попети се, и тамо да стремимо. Исто то објављујући, Павле је говорио: Заборављајући што је иза, а стремећи ко оном што је испред (уп. Флп 3,13). То је, међутим, пренесни смисао, а ако је по вољи, да пређемо ипак на историјски (смисао), те да видимо како су се заробљеници ослободили. Како су се, дакле, заробљеници ослободили? Чежњом за Јерусалимом, као што они који ту чежњу нису имали, од благодати Божје никакве користи нису имали, него су остали и умрли у ропству; ако њих будемо следили, исто као они ћемо пострадати. Јер ако не будемо захваћени том небеском љубављу, и чежњом за Вишњим Јерусалимом, него се стално везујемо за постојећи живот ваљајући се у блату животних брига, нећемо моћи достигнути у отаџбину.
Ка Господу, кад ме снађе невоља, завапих, и услиша ме (Пс 117,1). Виде ли корист од невоље? Виде ли готовост човекољубља? Корист од невоље: јер их је привела чистој молитви, а спремност човекољубља: јер се (Господ) одмах приклони онимна што зазивају, што је претходно учинио и у Египту. Зато и говори: Погледавши видех злопаћење народа мојега, и чух уздисање њихово, и сиђох да их избавим (2Мојс 3,7-8). И ти, дакле љубљени, нашавши се у невољи, не очајавај, нити лакомислен буди, него се тада понајвише подигни (духом), пошто су тада молитве чистије, а благоволеније Божје веће, и сав живот живи тако да ти живети буде напорно, знајући да: Сви који хоће живети благочестиво у Христу Исусу, биће гоњени (2Тим 3,12), и: Кроз многе невоље нам ваља ући у Царство Божје (ДАп 14,22). Немој, дакле, заволети живот мекопутан и распусан, нити пожелети да ходаш путем пространим, тај пут, наиме, не води ка небу, него онај узак и тесан. А ако хоћеш боравишта вишња досећи, задовољства избегавај, сваку фантазију животну згази, богатство и славу не цени, а стекни сиромаштво, скрушен ум, исповедање и изворе сузâ, и заједничари у свему што може донети спасење. Јер те ствари човека који их је стекао чине безбеднијим, а молитве узвишенијим. Ако се тако припремиш, и са таквим размишљањем зазовеш Бога, свакако ће те услишити. Због тога је Пророк рекао: кад ме невоља снађе, завапих и услиша ме, како би и ти научио мало по мало успињати се и молитве крилатијим чинити, и да се не би зловољио, нити пренемагао, него из њих добит извукао. Јер ако Пророк Јелисеј, човек будући, не пушта ученика да отера жену која му приступа, говорећи: Остави је, јер је душа њена болна (2Сам 4,27), објављујући тиме ништа друго него да има оправдање велико и одбрану – невољу, много пре Бог неће одгурнути тебе који му приступаш са душом болном. Због тога Христос оне који плачу сматра блаженим, а оне који се смеју – несрећним. Због тога започињући блаженства, увод је ту учинио, говорећи: Блажени који плачу (Мт 5,4). Ако се, дакле, хоћеш успињати тим степеницама, прекини са распусним и млитавим животом, утегнувши себе напорним начином живљења и одустани од ствари земних. То је прва степеница. Јер не може, не може се човек истовремено и успињати степеницама и држати земље.
2. Видиш колика је висина неба, знаш краткоћу времена, знаш неизвесност (наиласка) смрт. Немој, дакле, оклевати, нити одлагати, него се са жестином много прихвати тога пута, како би се за се један дан успо уз два, три, десет или двадесет степеника.
Господе, избави душу моју од уста неправедних,и од језика препреденога (Пс 117,2). Гле како и овде просијава она еванђелска заповест: Молите се да не дођете у искушење (Лк 22,46). Јер том искушењу, љубљени, није ништа једнако, овом: допасти човеку подмуклом, такав је од гори звери. Јер звер се показује каква је, а овај је неретко застором кротости покрио отров, тако да је заседу тешко открити, те онај што се не чува падне у понор. Због тога и горе и доле моли Бога да га ослободи таквих сплеткароша. А ако људе препредене и кварне треба избегавати, много више ваља (избегавати) преваранте који неваљале догмате уводе. Човек може понајпре за та уста казати да су неправедна, она која врлини штете, која на неваљалство наводе. Управо због тога овај Пророк тражи (од Господа) да избави душу његову, јер ту се одапињу стрелице. Шта ће ти се дати, и шта ће ти се додати спрам језика препреденога? (Пс 117,3) Други[2] преводилац каже: Шта ће ти пружити, и шта ће ти се придодати спрам језика препреденога? А трећи[3]: Шта би ти дао, или придодао језик наметања? Ништа, дакле, друго не преставља то што казано него да је то неваљалство велико, и тежак вид зла. Управо због тога видиш Пророка како се чуди, гневи и говори: Шта ће ти се дати, и шта ће ти се додати спрам језика препреденога? А то што говори је следеће: Која се може наћи одмазда достојна тога зала, што је и Исаија Јудејима говорио: Шта још да вас удари док придодајете безакоње? (Ис 1,5) Исто то (каже) и овај: Шта ће ти се дати, и шта ће ти се додати спрам језика препреденога? Дакле, каже или то, или да је и то сâмо одмазда, ти и пре изрицања пресуде иштеш пресуду себи, злобу у себи рађајући. Злоба је највећа одмазда душе, и пре изрицања казне. Шта би, дакле, била пресуда таквоме? Овде, с једне стране – ниједна, али с друге, ударац од Бога. Човек се, наиме, не може осветити на прави начин, јер неваљаство превазилази сваку одмазду, али Бог ће нанети рану. Зато, то објављујући, одмах је додао говорећи: Стрелице силнога наоштрене угљевљем пустињским (Пс 119,4). Опет одмазде назива стрелицама. Други[4] преводилац каже: Стрелице силнога са угевљем нагомиланим. А трећи[5]: са угљевљем од клеке, преношењем именâ увећавајући страх од одмазде. Јер и оно са угљевљем нагомиланим, и од клеке, исти смисао има. Јер тамо представља мноштво одмазде, а овде каквоту и жестину. Исто то, дакле, објављујући Седамдесеторица су превели: са угљевљем пустињским, то јест: пустошећим, разорним, уништавајућим. Јер од твари које су нама страшне Писма уобличавају одмазде Божје, називајући их стрелице и огањ. А овде ми се чини да загонетно наговештзава и варваре. Зато је, то објављујући, други преводилац[6] говорио: „Избави душу моју од усана лажљивих“. Такве су, наиме, речи њихове, такве преваре и сплетке, све испуњене преварама и злобом многом.
Авај мени, јер се боравак мој одужи, настаних се са шаторима Кидарским (Пс 119,5). Други[7] преводилац каже: „Авај мени, јер станујући застраних“. Трећи[8]: Јао мени, додатно се отуђих у одуговлачењу“. Над тим, дакле, ови јадикују, над заробљеништвом у Вавилону, а Павле (јадикује) над боравком овде, говорећи: Јер будући у овом шатору, уздишемо обремењени (2Кор 5,4). И: И не само она, него и сами имајући прве дарове Духа, сами у себи уздишемо (Рм 8,23). Овај живот је, наиме, странствовање. И што говорим о старанствовању, кад је и од странствовања ствар гора? Стога га је Христос назвао путем, говорећи: Уска су врата и тесан је пут који води у живот (Мт 7,14). То је, наиме, заиста најбоља и прва поука, знати да смо придошлице у овом животу. Зато су стари управо то исповедали и због тога су им се понајвише дивили. Исто то објављујући Павле је говорио пишући: Због тога разлога Бог се не стиди њих, да се назива Бог њихов (Јевр 11,16). Ког узрока, реци ми? Јер су признали да су странци и пролазници. То је корен и претпоставка сваке врлине. Јер ко је овде странац, горе ће бити грађанин. Ко је овде странац неће радо овде боравити, неће се бринути ни о кући, ни о имовини, ни о храни, нити о другом нечем од тих ствари, него ће бити као они што време проводе у туђини, који све чине и предузимају за повратак у отаџбину, и свакога дана ће притискати да виде место које их је изнело; тако и онај који воли будуће, нити ће се унизити постојећим болним стварима, нити добрим понети, него ће поред и једних и других протрчати, као путем идући. Управо због тога нам је заповеђено у молитви говорити: Да дође Царство твоје (Мт 6,10) како не бисмо, управљајући се чежњом и жељом за Даном оним, и њега имајући пред очима, гладали на постојеће. Јер ако Јудеји, жудећи за Јерусалимом, оплакују прошле догађаје и после ослобођења (из ропства), какво бисмо ми имали саосећање, не држећи се жестоко чежње за Јерусалимом Вишњим?
3. Гле како они оплакују свој боравак са онима, говорећи: Настаних се у насељима Кидарским, дуго се ту настани душа моја (Пс 119,5-6). Овде, наиме, не оплакују само боравак у туђини, него и живљење са варварима. Што су и други Пророци чинили јадикујући над овим животом, и говорећи: Авај мени, јер нестаде са земље благочстиви, и међу људима нема човека који добро чини (Мих 7,2), а овај говорећи: Спаси ме, Господе, јер нестад преподобнога (Пс 11,2). Јер живот није мучан само по томе што (у њему) има много сујете и неправовремених брига, него и тиме што је многи нанос неваљалалца. А ништа није мрскије и теже од саобраћања са таквима. Јер дим и нечистоћа обично не оптерећују тако очи, као што саобраћај са неваљалцима припрема душе да бесне. Не видиш ли Господа нашега Исуса Христа како указује на тешкоћу таквог живљења? Кад говори: Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? (Мт 17.17) Исто то наговештавајући, овај говори: Настаних се у насељима Кидарским. То је род варварски, који је према онима које су надјачали горе од звери расположен, живе у шаторима и колибама и до суровости дибљих звери су пали. Али су и од њих гори грабљивци, похлепници, развратници, они који живе у раскоши. Дуго се ту настани душа моја. А није много, беше то само седамдесет година, али не каже дуго за те многе (године), него за тешкоћу самих ствари. Јер онима који се муче и мало гидина показује се дугим. Тако и ми треба да смо расположени, макар овде поживели мало година, да у чежњи за будућим сматрамо да су многе. Ово говорима, не оптужујући овај живот — не било, јер и он је дело Божје! — него вас помазујући на љубав према будућем, да не боравите радо у постојећем, нити се везујете за тело, нити будите раположени као људи малодушни, који ако поживе и много година, кажу да је мало. Шта је од њих јадније? Шта грубље, ако предстоји небо и добра небеска која: Нити око виде, нити ухо чу (1Кор 2,9) а они су зинули сенке, и хоће да пређу Еврип овога живота бацани непрекидним таласима, буром и бродоломима? Али Павле није тако, него је хитао и тискао и само једно га је задржавало – спасење људи (в. Флп 1,23).
Са мрзитељима мира бејах миран; кад им говорих, нападаху ме залуду (Пс 117,7). Виде ли како показује сву тегобу боравка тамо? Јер није рекао: Са онима што мира немају, него: Са мрзитељима мира бејах миран. Виде ли добит од невоље? Виде ли плод заробљеништва? Али, ко ће од нас сад то моћи казати? Волимо са мирнима мирни бити, а овај је и са мрзитељима мира био миран. Како, дакле, да и ми то постигнемо? Ако живимо као придошлице — опет беседу наводим на исти предмет — ако живимо као странци (у овом свету), ако нисмо захваћени ничим постојећим. Јер ништа тако не производи битку и рат као љубав према постојећим стварима, као жеља за славом, или парама, уживањем. А кад сву ту ужад покидаш и видиш душу да није захваћена ничим од тих ствари, тада ћеш видети откуд је почео рат, а откуд ће врлина добити претпоставку. Због тога (Христос) заповеда да будемо овце међу вуковима, да не би говорио: „То и то сам доживео, и због тога подивљао“. Макар како, каже, пострадао, истрајавај овца будући, и тако ћеш вукове надјачати. Тај и тај је неваљалац и развратник, али ти толику силу имаш да ћеш неваљалце надјачати. Шта је од овце кроткије? Шта је од вука суровије? Па ипак, она ће и њега надјачати, то се и на Апостолима показало. Јер ништа није силније од кротости, нити снажније од дуготрпељивости. Управо због тога Христос заповеда да будемо овце међу вуковима. А затим, казавши то, као да се није задовољио том кротошћу — говорим о кротости овце — ономе који се хоће показати као ученик (Његов), и друго нешто придодаје: Будите безазлени као голубови (Мт 10,16), помешавши кротост два блага и ненадмена жива бића, толику од нас тражи кростост кад се нађемо међу дивљим бићима. И немој ми говорити: „Неваљалац је, не могу трпети“. Јер тада понјвише треба показивати кротост, кад имамо посла са људима дивљим, са људима суровим, тада се показује њена снага, тада светли њено дело, подвиг и плод. Кад им говорих, нападаху ме залуду. Други[9] преводилац каже: И кад им говорах, ратоваху против мене, загонетно наговештавајући или исто оно: Са мрзитељима мира бејах миран, или ово: Кад им говорах, они ратоваху. А то што говори је следеће: У самом тренутку обраћања, каже, кад понајвише показивах љубав, кад понајвише износих речи пријатељске, тада смишљаху лукавства, и ништа их не надјача, па ипак, ја и даље показивах врлину своју и док су они тако расположени. Тако и ми треба да смо расположени, ако нас одбацују, ако нас туку док их волими, ако нападају на нас, чинити што је до нас, присећајући се оне приче која заповеда да будемо као голубови и овце међу вуковима, како бисмо и њих бољим учинили, и сами небеска добра задобили, која дај Боже сви да задобијемо благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, Којему нека је слава у векове векова. Амин.
[1] Наслов Беседе на грчком гласи: Εἰς τὸν ριθ’ ψαλμὸν. ᾨδὴ τῶν ἀναβαθμῶν. Ἕτερος ἑρμηνευτὴς λέγει, ᾨδὴ τῶν ἀναβάσεων. Πρὸς Κύριον ἐν τῷ θλίβεσθαί με ἐκέκραξα, καὶ εἰσήκουςέ μου, њен латински наслов је: In psalmum 119. Canticum graduum. Alius interpres dicit, Canticum ascensionum.1. Ad Dominum cum tribularer clamavi, et exaudivit me. Грчки текст: PG 55, 338-344.
[2] Непознати у Хексапли.
[3] Непознати у Хексапли.
[4] Симах и Теодотион.
[5] Акила.
[6] Непознати у Хексапли.
[7] Непознати у Хексапли.
[8] Непознати у Хексапли.
[9] Симах.