Исповедајте се Господу јер је добар, јер је до века милост Његова[1].

1. Казано у овоме Псалму, што народ обично поје, је следеће: Ово је дан који створи Господ, обрадујмо се и узвеселимо у њему (Пс 117,24); многе то подиже, те током духовног оног празновања и небеске светковине[2] народ обично понајвише то поје. А ми, ако хоћете, хајда да читав Псалам пређемо од почетка, приповедање чинећи не од стиха који (народ) поје, него од самог увода. Тај стих су, наиме, оци узаконили да мноштво (народа) поје, будући да је милозвучан и садржи некакву узвишену догму, пошто (народ) читав Псалам не зна, како би и отуда добио некакву заокружену поуку. А нама је неопходно сав Псалам проћи, пошто и средина његова доноси пророштво много. Јер ту се каже: Камен који одбацише зидари, овај постаде глава од угла (Пс 117,22). Што је Христос говорио Јудејима, али још увек више загонетно, јер су одисали гневом и није хтео још више га распалити, па ипак, казао им је: Трску стучену неће преломити, и свештило што се пуши неће угасити (Ис 42,3). Но да се, као што управо рекосмо, прихватимо Псалма од почетка. Шта је, дакле, увод (Псалма)? Исповедајте се Господу, јер је добар, јер је до века милост Његова (Пс 117,1). Пророк, наиме, имајући на уму доброчиинство икуменско, и трајно човекољубље које је (Господ) у свему показао, позива све у заједницу благодарења, унапред метнувши на среду главно од Његових добара. Да рече дом Израиљев, јер је добар, јер је до века милост Његова (Пс 117,2). Шта то говориш? Дом Израиљев, који је претрпео небројена одвођења у заробљеништво, који је у Египту робовао, који је на крајње границе икумене одведен, који се у Палестини намучи? Да, каже. Они су понајвише сведоци добара Његових, и више су их уживали него други (народи). А и сâмо то што су пострадали, то је знамење многога доброчинства. А ако би неко то тачно истражио, и за сâм долазак Христов понајвише они треба да благодаре. Јер ако и јесу претрпели ствари супротне, нису од Онога који је дошао, него због своје неразумности. Он је, наиме, к дошао њима и непрекидно говорио: Ја сам послан само к изгубљеним овцама дома Израиљевог (Мт 15,14), и ученицима: На пут незнабожаца на идите, идите пре изгубљеним овцама дома Израиљева (Мт 10,5-6), и Хананејки: Није добро узети хлеб од деце, и дати га псима (Мт 15,26). И све је, наиме, чинио и предузимао за њихово спасење. А ако су се они показали недостојни доброчинства, нека се то урачуна њиховој незаконистости, и обиљу неразумности.

Да рече дом Аронов, јер је добар, јер је до века милост Његова (Пс 117,3). Овде свештенике одвојено позива на славословље, показујући колико је свештенство превасходство. Јер колико су они били већи од других, толико су више уживали части од Бога, не само из разлога свештенства, него о по свему другоме. Јер кад је огањ сишао (са неба), због њих је сишао, земља се отворила, штап проклијао, и небројене дуге ствари, због њих су настале, или још боље: за њих су и чуда (настала). Да реку сви који се боје Бога, јер је добар, јер је до века милост Његова (Пс 117,4). И заиста, они су ти који понајпре могу видети човекољубље Његово, и у свему познати доброту (Његову). А шта значи: Јер је до века милост Његова? Трајна, каже, не са прекидима, него за стално сјајна и доказива. А ако је многи не виде, не виде је због слабости сопствених помисли. Будући да и они који болују на очима понајвише због тога не виде сунце, и као што ни они који су здравих очију не могу увек непосредно у њега гладати, због обиља сјаја, тако ни познати са тачношћу Промисао Божји није могуће свима, зато што величина памети Његове и мудрости силно надилази помисли људске. А уз то, постоје и многе страсти које људима неразумним Промисао застиру да га уопште виде. Најпре љубав према задовољствима, зато и протрчавају мимо онога оно што је свима јасно. А заједно са тим, на другом месту и безумље, и развраћеност воље. Како да, наиме, није неумесно одобравати кад човек гледа оца док бије дете, хвалити то и сматрати да је управо тиме отац, а за Бога, ако хоће правду заискати за оно што је учињено, зловољити се и беснети? Шта би то било горе од те изопачености, јер они се код супротних ствари зловоље, час бесне јер (Бог) не кажњава, а час јер кажњава? Кад виде, наиме, људе који отимају (туђе), похлепнике некакве, тад хоће да Он им одреже казну, а кад сами греше, уопште не, што је својство развраћене воље. Треће, поред овога, је то што и не знају шта је добро, а шта зло, него се варају у погледу суда о стварима, због љубави своје према неваљалству и наклоности ка злу. Четврто, то што уопште не рачунају сопствене грехе. Пето, то што је разлика између Бог и човека многа и неисказива. Шесто, то што Бог неће све свуда показати, јер је нама довољно и оно што бива делимично.

2. Не треба се, дакле, прсити у свему познати уређење Божје, тако се, наиме, трудимо око ствари немогућих, које силно надилазе природу сваког створења; а онима који то уређење намеравају делимично познати ваља се ослободити претходно наведених страсти, и видеће га од сунца јасније, ако и не свега, дознавши га делимично, и за сво ће благодарити.

Из невоље призвах Господа, и услиши ме на широко (Пс 117,5). Виде ли доброту и човекољубље (Божје)? Није рекао: „Јер сам био достојан“, није рекао: „Ј ер сам добра дела учинио“, него: само призвах, и молитва би довољна да разреши несрећу, што и код Египћанâ каже: Видевши знам злопаћење народа мојега, и сиђох да их избавим (2Мојс 3,7-8). Није рекао: Јер видех врлину народа мога, нити: промену на боље, него: Невољу и вику њихову чух. Видиш ли Оца милосрднога, како помаже само због несрећа? И заиста, није сваки који је у невољи вредан да се спасе, ни код људи. Гледајући многе од слугу како их шибају и муче, не отпуштамо их, имајући на уму величину прегрешења (њихових), а Бог је отпустио због саме невоље, и није само ослободио невоље, него је и слободу многу дао. Услиша ме, каже, на широко. Невоља је, пак, због тога и била допуштена, е да оне што су њој учини строжим и мудрољубивијим.

Господ ми је Помоћник, нећу се бојати шта ће ми учинити човек (Пс 117,6). Виде ли узвишеност размишљања? Виде ли дух који слабост људску тако надилази да презире сву природу? Ово не само да појемо, него и на делима показујемо. Није казао: нећу страдати, него: нећу се бојати шта ће ми учинити човек. То јест, ако и пострадам, не бојим се, што и Павле каже: Ако је Бог с нама, ко ће против нас? (Рм 8,31). И стварно су небројени били против њих, али им ништа не учинише. И како да није ствар малодушности крајње, имајући Господара благонаклонога, бити у страху од себи сличних слугу? Али овај није такав, него је изнад сваког таквог страха. Исто и ми да чинимо, и себе да не лишавамо савезништва Господаревог тиме што смо у страху од људских ствари. Јер то је увреда помоћи Божјој. Зато Језекија говори да је пострадао како је пострадао кад се сунце устукнувши, и опет се попевши, постало знамење кадро запрепастити све који су дошли хотећи да га познају, хтео да их задиви не тиме што се од Бога збило, него од људи, у страху од напада њиховог, и зато им је показао ризнице своје, наде имајући у те ризнице. Управо зато Бог, наљутивши се, каже: Све то ће се узети (од тебе) (2Сам 20,17), то јест: то у шта си се понадао, у шта си се уздао (узеће ти се). Исто то и Израиљу пребацује, да су се поздали у паре и коње. Зато им Пророк препоручује да супротним стварима умилостиве Бога, и говори: Коње нећемо јахати (Ос 14,4). Бог ти указује част, а ти себе бешчастиш? Бог ти указује част, обећавајући ти савезништво своје, а ти прибегаваш људским надама, и спасење своје повераваш бездушној твари – парама? Јер Он не само да тражи да те спасе, него и да то учини часно. Силно те љуби, и због тога, одводећи те од свега, за себе те везује, све сасецајући к себи те приводи и оним што чини само што то не говори ово: „Имај наде у мене, и непрекидно на мене пази“.

Господ ми је помоћник, смело ћу гледати непријатеље моје (Пс 117,7). Видиш ли да непријатеље препушта Богу, не светећи се за себе, нити нападајући? Добро је (већма) уздати се у Господа, него уздати се у човека. Добро је надати се у Господа, него ли надати се у кнезове (Пс 117,8-9). Ово не наводи по поређењу, него је Писму обича и код ствари неупоредивих користити се тим начином (изржавања) због слабости слушалаца. Не вели, дакле, ово поредећи, него сниходећи њима. Управо због тога је и други један Пророк говорио: Проклет да је сваки који се нада у човека (Јер 17,5), јер ништа није простије од те наде, од саме паучине је слабија, или још боље: не само да је слаба, него је и опасна. Знају то сви који су се уздали у људе, и пали заједно са њима. Нада у Бога не само да је снажна, него и сигурна, немајући никакве промене. Због тога је Павле говорио: А нада не постиђује (Рм 5,5). Други пак мудрац каже: Погледајте на дрвна поколења, и видите: ко се понада у Господа и постиде се? (Сир 2,10) Али ја се, кажеш, понадах – и постидех се. Ћути, човече, не противречи Божанском Писму, ако си се и постидео, то је због тога што се ниси како треба понадао, што си се предао, ниси до краја истрајао, што си малодушан био. Али не чини то, него кад видиш да предстоје страхоте, не падни духом. Јер то понајпре значи понадати се: усред наступајућих тешкоћа стајати усправно.

Наставак потржите у штампаном издању.

 

[1] Наслов Беседе на грчком гласи: Εἰς τὸν ριζ’ ψαλμὸν. Ἐξομολογεῖτε τῷ Κυρίῳ ὅτι ἀγαθὸς, ὅτι εἰς τὸν αἰῶνα τὸ ἔλεος αὐτοῦ, њен латински наслов је: In psalmum 117. 1. Confitemini Domino quoniam bonus, quoniam in saeculum misericordia ejus. Грчки текст: PG 55, 328-338.

[2] Тј. на Васкрс.