На изласку Израиља из Египта, дома Јаковљевог из народа варварског, Јудеја постаде светиња његова, Израиљ област његова[1].
1. Велику овде (Псалмопојац) сведочи благост Божју и кротост. Која је то? Да најпре пружајући доказ своје моћи, тек тада тражи поклоњење. То, наиме, објављујући говорио је: На изласку из Египта, постаде Јудеја светиња Његова (Пс 113,1). Јер тада је, каже, показао силу своју, преко чудâ у Египту, преко чудâ у пустињи, тада је и народ (јудејски) усвојио. Исто то је и код Адама учинио. Створивши претходно космос, показавши снагу мудрости своје и силу, тек тако је човека обликовао, и заискао (од њега) поклоњење. Тако је и Јединосродни Син Божји, прво знамења пруживши, многа и сваковрсна, тек тада је веру искао. Упрво због тога онима што му на почетку приступају, кад још немају Његове залоге, нити доказ Божанства Његовога, није говрио: Верујте ли да могу то учинити?, него је само знамења показивао. А кад је свуда по Палестини оставио спомене силе своје, исправљајући осакаћена тела, неваљалство гонећи, о Царству (небеском) разговарајући, спаситељне законе уводећи, тада је и веру тражио од оних што Му приступају. Људи, наиме, хоће најпре да владају, и тек тада се прихватају доброчинства чинити, а Бог почиње од доброчистава. И зашто говорим о другим доброчиствима, кад је и сам крст поднео, па тек тада икуменом завладао, на делима показавши старање (о њој). Исто то овде објављујући и Псалам говори: На изласку Израиља из Египта, дома Јаковљева из народа варварског, постаде Јудеја светиња Његова. То јест, на излазу, на одласку, на ослобађању од Египта. И није напросто казао из Египта, него је додао: из народа варварског, именом противникâ показавши старање Божје. Јер се они од тешких оних и сурових, најварварскије расположених Египћана не би могли ослободити да им није пружена Моћна рука и Десница напобедива. Јер Египћани беху више од звери дивљи, од камена тврђи, небројеним ударцима тучени ‒ и не попустише. Казавши, дакле, народ варварски, показао је обиље силе Божје, јер је њега тако варварског, тако суровог, сад убедио, а сад и невоаљнога принудио да отпусти робове, и касније њих што су се прсили (зауставити Јудеје) мору предао, и тако ослобдио народ свој.
А шта значи: Постаде Јудеја светиња Његова? То је уместо да каже: народ који Му служи, народ Њему посвећен, народ Његов. Светиња се у главном значењу говори за храм, за светилиште, за Светињу над светињама, као што и Захарија уводи неке који га питају и говоре: Уђе ли овде светиња, или да постимо? (Зах 7,3), говорећи о повратку кивота и свему другом. Постаде Јудеја светиња Његова. Пре тога је, наиме, то био неки нечист и проклет простор, а кад је (у њега) ушао народ (јудејски), град[2] постаде светиња Његова, то јест светиња је (у Палестину) вођена посредством посвећења, посредством жртава, посредством служења, посредством других свештених радњи. Израиљ област Његова. Шта значи: Израиљ област Његова. Под влашћу, каже, Његовом. Премда је сва икумена била под влашћу Његовом, али ови су били и по усвојењу друго. Будући да су пророштва добијали, и обраћао им се, и више их је (од других) назидавао. А затим, и другим начином је то био Његов народ. Јер често су на миг Његов у рат полазили, и многе друге ствари чинили. Ослободивши их, наиме, из руку варварских и тиранских, ослободивши их од ропства и опасности крајње, незаконе воље, постао је Цар њихов. Исто је то, наиме, и на другом месту, правдајући се и показујући да учинивши најпре што је до Њега, тек тада иште што је до њих, говорио: Бејах ли пустиња дому Израиљеву, или земља мрачна? (Јер 2,31) А то што говори је следеће: Да вам не постадох бесплодан? Нисам ли небројена добра на вама показао? Нисам ли саму природу променио? Нисам ли стихије на служење вама натерао? Нисам ли вам даровао живот ослобођен људских напора? Због тога каже: Бејах ли пустиња дому Израиљеву? То јест: нисам ли му небројене плодове донео? Ослобођење из Египта, слободу од варварâ, чуда, боравак у пустињи, наслеђивање Палестине, покоравање незнабожаца, победе све јадна за другом, чуда парадоксална, чудеса непрестана, плодност земље, увећање рода вашега, славу по свој икумени и друге небројене ствари? Виде ли плод Божји? Због тога је навео: Да не бејах земља мрачна? То јест: Нисте ли небројене плодове од мене добили? Не благослових ли улазак ваш и излазак ваш, стада ваша и пашњаке, хлеб ваш и воду вашу? Не поставих ли вас на безбедном? Не учиних ли вас неосвојивим, страшним и непобедивим? Не дотиче ли вам све као са извора, и са земље и са неба? Те ствари понајвише показују владара, промишљање о поданицима, старање и брига.
2. Зато Христос, кад је говорио: Пастир добри, није рекао: поштује и негује (овце своје), него: живот свој полаже за овце (Јн 10,11). То је начело, то је пастирско знање, то: не обазирати се на своје и бринути о онима које има у власти. Јер оно што је лекар, исто то је и првак (народни), или још боље, више је и од лекара. Лекар, наиме, својим умењем прибавља спасење, а првак и онда кад је сâм у опасностима. Што је и Христос учинио кад је био ударан, на крст распет, од небројених других ствари страдајући. Зато је Павле говорио: И Христос није угодио себи, него као што је записано: Ружења оних што тебе руже падоше на мене (Рм 15,3). Два, дакле, или боље, три и многа (Псалмопојац) овде поставља доброчинства: да је (Јудеје) од варварâ ослободио, да их је ослободио (боравка) у туђини, да их је од ропства избавио, да их је многих мука разрешио, да је небројена чуда произвео, а затим и да их је удостојио да постану светиња Његова и поданици. Јер и то није мали вид доброчинства, то да их рачуна у ред поданика (својих).
Море виде и побеже, Јордан се поврати унатраг (Пс 113,3). Гле реч што се сам на врх успиње, доброчинство што узраста. Треба ли, каже, говорити о варварима и незнабошцима, кад се и сама творевина покори, и узмаче, у супротност се изметну гледајући Војсковођу, и узмичући пред Вођом? Јер тада се народу Јудејском све покори и узмиче пред њим како би познали да се то што се дешава не збива по људском следу ствари, него је све то било чудесно дејство божанске и неисказиве силе. И гледај наглашавање израза, како је ту силу најбоље исткао. Јер није рекао: Повуче се (море), нити: Уколни се, него: Море виде и побеже, хотећи да (речју) побеже представи брзину узмицања, величину запрепашћења, лакоћу дејства Божјег. А да не би неко помислио да то бива по неком периодичном (следу ствари) и стицајем околности, од онда се више није десило, него (само) једном, кад је Бог то заповедио, и то различито на различитим лицима. Јер неприродан ток водâ, као словесно неко и душевно биће кад Бог заповеда, једне је спасао, а друге погубио, једнима гроб, а другима колесница постајући. Исто се може видети и код пећи вавилонске. Јер ватра је, преносећи се просто и како се задеси, показивала кад је Бог заповедио благосутројство много, оне који су унутар ње чувајући, а оне који су изван ње седели грабећи и убијајући. Јордан се поверати унатраг. Виде ли чуда што настају и у различита времена и у различитим просторима? Да би, наиме, људи знали да се сила Божја протеже свуда, и да није ограничена на једно место, јавља се и у пустињи, и у земљи варварској, и свуд се јавља чинећи чуда, сад у мору, а сад у рекама, онда код Мојсија, а касније и код Исуса; и свуда је прате чуда, како би се безосећајна воља њихова у тврдо срце смекшавајући се тим чудима, постали бољи и прикладније усправили за прихват богопознања.
Горе поскочише као овнови, и брда као јагањци овчији (Пс 113,4). Овде нам се помаља не маоло истраживање. Јер неки кажу: Да се оно прво десило, то знамо, и историја нам је предала да се Црвено море раздвојило на изласку (Јевреја из Египта) и да се Јордан повратио унатраг кад је ковчег (Завета) пролазио поред, а да горе и брда узиграше, то нигде не видимо да је записано. Шта им, дакле, треба рећи? То да Пророк, хотећи да хиперболички представи величину чудâ, уводи и ова нежива бића која само што не плешу и поскакују, што бива код људи који се радују. Због тога онај додатак: Као овнови, и као јагањци овчији. Јер те животиње кад се радују показују задовољство поскакивањем. Као што, дакле, у несрећама други (Пророк) каже да и виноград зајеца, и вино (в. Ис 24,7), не као да виноград јеца — јер како би виноград зајецао? — него хотећи да укаже на обиље туге, готово дотичући се тих недушевних бића хиперболички говори, управо тако и овде уводи творевину која учествује у задовољству како би показао величину радости. И нама је обичај, кад овде ведрина настане, кад видимо да је дошао неки поштовања вредан човек, говорити: Испунио си дом радошћу, не говорећи о зидовима, него представљајући обиље радости.
Шта ти би, море, те побеже, и ти, Јордане, те се поврати назад? (Шта вам би) Горе, те узиграсте као овнови, и брда као јагањци овчији? (Пс 113,5-6) Беседу даље наводи на питање, и обраћа се стихијама, са истом мишљу са којом је рекао да поскакују. Јер као што то није говорио придодајући им осећања, него као што рекох, указујући на обиље задовољства и величину добрих дела (Божјих), тако им поставља и питање, не као неком ко је кадар одговорити, и ко има осећање, него да беседу учини јаснијом, и покаже чудо.
3. Пошто је, наиме, настало нешто ново, нешто што се не дешава по (природном) следу (ствари), он уводи питање и предлаже одговор. Који? Од лица Господњег потресе се земља, од лица Бога Јаковљевог (Пс 113,7). Овде опет запрепашћење назива потресом, чудом, иступљењем, е да покаже величину догађајâ. А затим, показујући колика је врлина тога мужа[3], Гоподара је по слуги назвао. И Павле је казивао да је то највећа част светима, то што су се ослободили свих животних ствари. Јер не само да поставља ту част, него придодаје и узрок те части, како би слушаоца поучио путу на коме може добити такво предстојатељство. А који је то (пут)? Звати Гоподара по слузи. Зато је говорио: Због ког узрока се Бог не стиди називати се Богом њиховим (Јевр 11,16). А како је Бог себе називао њиховом? Госпорећи: Ја сам Бог Авраамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев (2Мојс 3,6). А затим је, поставивши претходно и узрок таквог називања, казао: И сви они умреше не добивши обећања, али их гледајући поиздаље, радујући се и исповедајући да су странци и досељеници. То је узрок, зато је навео: Због ког узрока се Бог не стиди њих, називати се Бог њихов. Који узрок, реци ми? Јер су исповедили да су странци и дошљацим и да ништа заједничко немају са постојећим (светом), него одвојивши се од ствари животних, тако су, као у туђини време проводили.
Који окрену стену у језера водена, и хридину у изворе вода (Пс 113,8). Који би, реци ми, могли имали опроштај људи твдри и непопустљиви, кад камен и хрид, тврди и непопустљиви узмичу заповести Божјој, а човек, разумом почаствован, и од свих бића кроткији, и од њих постаје безосећајнији? Хридином овде назива ону стену што не попушта лако под ударима железа, него једва на врху буде оштећена. Па ипак, и она се измени у супротну природу, и пусти изводе вода. Јер Онај који је Творац природе може границе њене изменити тако да се супротно покаже, што је често и на много места учинио, показујући да је Он тај који је све из небића створио. Казавши, дакле, древна доброчинства, знамења, чуда, како је ослободио (Јудеје) из варварскога ропства, како је их је руководио ка слободи, (природне) стихије изменио, и све задовољством испунио, (Псалмопојац) се моли и за постојеће, прибегавајући истој луци. А затим, пошто је и оно претходно настало не због вредности оних којима су доброчинства учињена, него због човекољубља Божјег, и због имена Његовога — оно што је говорио: Да се не оскверни име моје (Јез 20,9), него да сви на ононе што бива познају снагу Његову и силу — и ово нека буде претпоставка поуке; исто то оправдање и сад истура напред, говорећи: Ако нас живот наш изда, ако по делима (својим) немомо слободу, због имена твојега учини, што је и Мојсије онда говорио. А што и овај (Псалмопојац) каже, сагласно са њим узвикујући: Не нама, Господе, не нама, него Имену твојему дај славу (Пс 113,9). Не због нас, каже, е да нас блиставијим и знаменитијим учиниш, него да сâм силу своју видљивом учиниш. Као што се, међутим, Име Његово свуда слави кад нас узима у заштиту и помаже, тако се опет слави кад ми живимо у врлини и светлимо начином живота. Нека светли, каже, светлост ваша пред људима, да виде добра дела ваша, и прославе Оца вашега који је на небесима (Мт 5,16). И као што се, дакле, (Господ) слави кад смо ми у врлини, тако се опет хули на Њега кад живимо у неваљалству. Исто то и преко Пророка објављујући, говорио је: На Име моје се хули због вас међу незнабошцима (Ис 52,5). Но будући да ни са једне друге стране не може да изведе одбрану за њих, томе прибегава, као и Мојсије.
Наставак у штампаном издању.
[1] Наслов Беседе на грчком гласи: Εἰς τὸν ριγ’ ψαλμὸν. Ἐν ἐξόδῳ Ἰσραὴλ ἐξ Αἰγύπτου, οἴκου Ἰακὼβ ἐκ λαοῦ βαρβάρου, ἐγενήθη Ἰουδαία ἀγίασμα αὐτοῦ, Ἰσραὴλ ἐξουςία αὐτοῦ, њен латински наслов је: In psalmum 113. 1. In exitu Israel de Aegypto, domus Jacob de populo barbaro.2. Facta est Judaea sanctificatio ejus, Israel potestas ejus. Грчки текст: PG 55, 304-315.
[2] Јерусалим.
[3] Јакова.