Исповедаћу се теби, Господе, свим срцем својим[1].
1. Шта значи: свим? Са свим усрђем, напрегнуто, ослободивши се животних брига, уздигавши се и срце одрешивши од веза телесних. Шта значи: срцем. Не напросто речима, нити само језиком и устима, него и са размишљањем. Тако је и Мојсије узакоњујући говорио: Љуби Господа Бога својега из свега срца свога, и из свег разума свога (5Мојс 6,4). Чини ми се, наиме, да исповедањем овде назива благодарење. Исповедаћу, каже, благодарићу. Јер сав живот је на то утрошио, ту почиње, ту и завршава; то му је било стално дело, узносити благодарење и за оно што се на њему збило, и за доброчинства другима. Јер Бог ништа тако не тражи као то, то је жртва, то Му је принос, то је знак душе благоразумне, то је тежак ударац ђаволу, ту се блажени Јов овенчао и победником оглашен био, јер кад су небројена искушења била наведена на њега, и жена га спотицала, он се није преобратио, него је истрајавао благодарећи Господу за све, не само док се богатио, него и кад је сиромах постао; не само док је био здрав, него и кад му је тело у ранама било, не само док су му ствари током дотицале, него и кад је она тешка бура ударила у сав дом његов, и на саму природу тела. То је, наиме, понајвише својствено вољи благодарној: у невољама и несрећама знати за благодарност многу Богу, и за свагда истрајавати благодарећи, што је објавио и овај (Псалмопојац) наговештавајући оним што следи. Будући да многи људи благодаре кад су у весељу, а кад супротно трпе онда се зловоље, а постоје и они који нападају то што се збива, (Псалмопојац) показујући да то што се збива није ствар природе догађаја, него развраћене воље, навео је говорећи: На савету правих и сабору, велика су дела Господња (Пс 110,1). А то је казао показујући да судија треба да буде непоткупљив и сабор неразвраћен, и дела Божја ће бити очита, да су велика, да су чудом многим испуњена. Она су, наиме, и сама по себи велика, али се не показују великим ако не постоји прави суд. И сунце је по себи светло и лучезарно, читаву икумену осветљава, али за оне што су болесни на очима није такво. Није, међутим, сунце за то криво, него болест њихова. Дакле, кад видиш некога како оптужује дела Божја, немој због злоће његове одбацивати дела, него узимај то од Промисла Божјег као највећи знак безумља његовог. Јер као што онај што говори да је сунце тамно, не ружи ту звезду, него је само изнео строг доказ слепила свога, и ко мед назива горким, није сладост његову засенио, него је поставио суд болести сопствене оптужбе, управо тако и ко дела Божја напада. И као што онај први не шкоди оним стварима[2], нити мишљењу о њима, а износи највеће оптужбу безмља свога, управо тако и они што немају прави суд о делима Божјим не знају ни чуда што су се збила, а ако неко има душу непоткупљиву и неразвраћену, задивиће се и свакој појединој од оних ствари за које се мисли да су неугодне. Јер, реци ми шта од онога што бива није чудесно? И ако је по вољи, протрчавши мимо све друго, да дођемо до оних ствари што многима изгледају мрско и тегобно: смрт, болест, сиромаштво, све такве ствари. Ако неко, наиме, има исправно срце, и те ствари ће сасвим прихватити и задивити им се. Јер ако је смрт и дошла из греха, па ипак је толика Промисао Божја, и човекољубље, и обиље старања, да и она служи на потребу роду нашему. Шта, реци ми, смрт тешко (у себи) има? Није ли она ослобађање од напорâ? Није ли разрешење бригâ. Не слушаш ли Јова како је хвали и говори: Смрт је одах човеку, пут њен је скривен (Јов 3,23). Није ли сасецање зла? Ако неко и јесте неваљао, скончавши прекинуо је злоћу своју. Јер ко је умро, ослободи се од греха (Рм 6,7), то јест, не придодаје више грех (на грех); ако оде ваљан будући, дела врлине његове биће на безбедном, у ризници сигурној. А живе људе, реци ми, не чини ли паметнијим и кроткијим? Не видиш ли људе богате, надмене, високо уздигнутих обрва како се почесто кад дођу на сахрану и виде тело (покојника) како лежи непокретно, децу сирочад, жену удовицу, пријатеље како тугују, послугу у црнини, и сав дом у жалости, стискају, унижавају и скрушују? Јер ако су и небројене поуке имали, и ништа се од њих окористили, од самог оног призора одједном мудрољубиви бивају, познајући јефтиноћу и пролазност људске природе и натрулост и непостојаност своје власти, у несрећама других унапред видећи своје промене (на горе)?
2. Јер ако су, и кад има смрти, толике отимачине, толика похлепа, и људи као рибе, већи једу оне мање, да није било смрти, где би се похлепа зауставила? Јер ако људи и знајући да неће уживати то што су награбили, него ће га, хтели не хтели, уступити другима, тако лудују и бесне, ако би све то имали на сигурном, кад би им се угасила та неваљала пожуда? И шта? Не плету ли се венци мучеништва због смрти? Шта Павле (каже)? Није ли небројене трофеје победне поставио говорећи: Свакога дана умирем, тако ми ваше похвале (1Кор 15,31). Није, наиме, смрт зло, него је зло ‒ неваљала смрт. Због тога каже: Часна је пред Господом смрт преподобних његових (Пс 115,6). А на другом месту вели: Смрт грешникâ је зла (Пс 33,32), називајући злом ову (смрт): отићи са нечистом савешћу, натоварен и притиснут бременом многих прегрешења. А онај што има чисту савест трчи за бојне награде, ка венцима иде. И како би знао да није природа самих ствари, него воља човекова та која ствара забуну, чуј Павла како то истражује, сад говорећи: Јер будући у овом шатору, уздишемо, усиновљење очекујући, избављење тела нашега (2Кор 5,4; Рм 8,23), а сад опет на другом месту исто то објављујући: Али ако се и приносим на жртву и службу вери вашој, радујем се и са свима вама се радујем (Флп 2,17). Па и ви се радујте, и са мном се радујте. А ако смрт није мучна, него и пожељна онима што исправно живе, много више је сиромаштва и све друго.
Испитане у свима воље Његове (Пс 110,2). Други[3] (каже): Тачно испитане. Изгледа ми да овде говори о творевинама, оглашавајући мудрост Божју, горе је говорио о делима (Божјим), премда смо се ми, због малодушних, дотакли и других размишљања, чудноватих ствари, чудâ која је почесто савршио изграђујући род људски. А шта значи: Испитане у свим воље Његове? Тачно истражене, каже, као што је и други преводилац рекао, спремљене, заокружене, настале, испуњене, довољне воље Његове чини, кадре сведочити силу Његову, које не сметају нити се са неким недостатком држе у остваривању заповести Његових, што и на другом месту каже: Огањ, град, снег, слана, ветрови буре, који творе реч Његову (Пс 148,8), то јест заповести Његове. Тако је и Пророк говорио: Створио је месец за времена, сунце позна запад свој, поставио си таму и настаде ноћ (Пс 103, 19-20). А не врше само оно за оно што су спремљене, него и ако (Господ) супротно наложи, и ту је послушност многа. Заповедио је мору, и не само да није потопило (Јудеје), што је дело мора било, него је задржавши таласе своје, народ Јудејски безбедније него по камењу пребацило (в. 2Мојс 14,22). Пећ (вавилонска) не само да се није разгорела, него је и освежавајућу росу (тројици младића) пружила (в. Дан 3,50). Звери не само да нису појеле Данила, него су му као телохранитељи служиле (в. Дан 6,22). Кит не само да није појео (Јону), него је читав поверени му залог чувао (в. Јона, гл2). Земља не само да није држала, него је горе од сваког мора потопила, кад се отворила и прогутала Датана, и сакрила збориште Авиромово (в. 5Мојс 16,32), и много друго чудо човек може видети да је настало, како би и људи веома безумни, што природу обоготворују, познали да се ствари не воде по тиранији природе, него све узмиче и повлачи се пред вољом Божјом. Такав је, наиме, Творац природе, и по вољи Његовој се ве битујуће ствари уређују, (вољи) која час чува границе (природе) непомичним, а час, кад хоће, лако их разврне, мењајући их у супротно. Испитане у свему воље Његове. У заповестима Његовим, каже, у наредбама Његовим, и не само у заповестима Његовим, него и у томе да Га људи знају, што је и првенствана воља Његова, зато је та дела понајвише и учинио. А то што Пророк говори је следеће: она су тако заокружена, да онима који су пажљиви и ума имају, умећу у разум најтачније и јасно знање о Њему. Јер их је воља Његова понајвише за то на почетку и уредила, да величином, лепотом, дејством, служњем и свим другим стварима покрећу душу посматрача и побуђују размишљање на тражење Творца и Најбољег уметника ‒ Бога, и да се поклоне Њему који их је створио, те да уместо књига и списа буде сво тело творевине.
Наставак у штампаном издању.
[1] Наслов Беседе на грчком гласи: Εἰς τὸν ρι’ ψαλμὸν. Ἐξομολογήσομαί σοι, Κύριε, ἐν ὅλῃ καρδίᾳ μου, њен латински наслов је: In psalmum 110.1. Confitebor tibi, Domine, in toto corde meo. Грчки текст: PG 55, 279-290.
[2] Сунцу и меду.
[3] Непознати у Хексаплама.