Бог богова, Господ, огласи се, и призва земљу, од исхода сунца до запада[1].
1. И на другом месту исти (Пророк[2]) каже: Бог стаде у сабору богова (Пс 81,1). И опет: Ја рекох: Богови сте (Пс 81,6). И Павле: Ако и јесу, наиме, многи такозвани богови, и господи многи (уп. 1Кор 8,5). И Мојсије: На богове да не злословиш (2Мојс 22,28). И на другом месту: Видевши пак синови божји кћери људске (1Мојс 6,2). И опет он исти: Који Бога проклиње, грех ће на себе узети, а који именује име Господње, да се каменује (3Мојс 24, 15-16). И опет: Богови који небо и земљу не начинише, да ишчезну под небом (Јер 10,11). Које, дакле, (богове Писмо) објављује тим именом у овим сведочењима и за које овде говори богови? Прваке (народне). Зато наводи: На богове не злослови и за првака народа твога нећеш зло казивати (2Мојс 22,28). Говори и о онима који су рођени од неког врлог прародитеља. Пошто, наиме, Енос врлину многу показавши би назван именом Бог, а сви од њега (рођени) и потомци онога брата његовога се мешаху једни са другима, (Писмо) потомке овога врлог (човека) назива синови Божји. Почеше, каже се наиме, називати се именом Божјим (1Мојс 4,26). А говори то и за народ јудејски, тим називом га почастивши тиме што говори: Ја рекох, богови сте, и синови Израиљеви (уп. Пс 81,6). Тако је, наиме, тај народ називао због човекољубља свога. Тако се разрешава и оно: Који проклиње Бога, грех ће на себе узети, то јест: који на првака народног злослови ‒ грех чини. А оно: Који именује име Господње, да се каменује, то јест: који непостојећим (бићима) приписује име Бога истинитога. Будући да је тај грех неопростив, и одмазда за њега је најтежа; и за јелинске богове се говори богови, што је назив не по поштовању (према њима), нити из благодарности, него због заблуде заблуделух, оних који су их тако назвали. Због тога и Павле каже: Јер ако и јесу такозвани богови, објављујући да пошто не постоје, нису ни заслужили назив по части. О којим (боговима), дакле, (Давид) овде говори Бог богова? Мени се чини о јелинским, не као постојећим, него као о онима за које заблудели нагађају (да постоје). Будући да су Јудеји још били груби и нису били сасвим ослобођени од идолатрије, него су зевали у идоле многе остатке безакоња имајући, стога чисти мисли њихове показујући да је Он Господар и оним (идолима). Он је, наиме, Господар и демонâ, говорима о самим суштинама, јер намере (њихове) и сво неваљалство од њих је уведено. А чини ми се да се и овај Псалам држи претходног. Јер и овде је записано разобличавање и оптужба заблуделих; али тамо (Псалмопојац) сву икумену зове на слушање, а овде саме стихије по свој икумени распрострте. Овде је друго гледалиште и друго слушатељство: тамо народи, људи земнородни, богаташ, сиромах, а овде небо и земља, и самога Бога који суди уводи, и оне речи покреће од Њега који се оправдава пред народом јудејским. Зато нам је потребно више пажње. Чини, пак, то и други Пророк, и уводи Бога који суди, и у ред судија ставља гудуре и темеље земаљске. Чујте, каже наиме, гудуре и темељи земаљски, јер суд је Богу са народом овим, са народом ће се разрачунати (Мих 6,2). И опет: Судиће се са вама и са оцима вашим (Јер 2,9). И човек ће на много места у Писмима видети тај облик, што је понајвише поразно и достоојно човекољубља Божјег, јер показује неизрециву доброту Њега, који толико снисходи да се суди са људима.
Са Сиона благолепије красоте Његове (Пс 48,2). Казано има нешто пророчко, а има и нешто историјско, јер је благолепије Његово и у Старом (Завету) настало отуда. Храм, наиме, Светиња над светињама, сво служење и устав старог законодавства, мноштво свештеника, жртве, свеспаљенице, свештене химне и псалмопојања, све то је отуда, па и пробраз будућих добара отуд је унапред оцртан. Али и када је истина наступила, опет је ту добила почетак. Отуда је крст завлистао, отуда небројена добра дела. Управо због тога Исаија, описујући Нови Завет, о закону каже: Са Сиона ће доћи закон, и реч Божја из Јеруслаима, и судиће међу народима (Ис 2,3-4). Овде, наиме, Сионом назива читаву земљу и град који у њој лежи, метрополу јудејску. Јер отуда су, као добро опремљни коњи из стартног бокса, Апостоли одаслани по свој икумени; ту знамења почеше чинити, тамо се васкрсење збило, тамо вазнесење, тамо увод и почетак нашерг спасења; тамо је проповед тајанствених учењâ почетак добила. Тамо се Отац прво откри, Јединородни (Син) познаде, толика благодат Духа се даде. Тамо Апостоли увежбаваху беседу о бестелесним бићима, даровима, силама и обећању будућих добара. Све то имајући на уму Пророк то назива красота Његова. Лепа је, наиме, и красота Божја, и доброта, и човекољубље, и доброчинство према свима.
Бог ће јавно доћи, Бог наш, и неће прећутати (Пс 49,2-3). Видиш ли како напредујући огољује реч и открива ризницу, зрак блиставији пушта, говорећи: Боћ ће јавно доћи. Кад, наиме, није јавно дошао? Кад? Претходним присуством, јер дошао је без буке, тајећи за многе, и на дуго се кријући. И што говорим за многе, кад ни сама Дјева која Га је носила није знала тајну неизрециву, ни браћа Његова не повероваше у Њега, ни онај за којега се мислило да му је отац о Њему ништа велико није замишљао.
2. И што говорим о људима? И од самом ђаволу се затајио, јер не би Га, да је знао, после толиког времана питао на гори: Ако си Син Божји, и учинио је то једном, два и три пута. (в. Мт 4,3-6) Зато је Јовану, кад је почео откривати Га, говорио: Остави сад , то јест: Сад ћути, јер још није време да се открије Тајна икономије, хоћу још да се кријем ђаволу, ћути, каже дакле: јер тако нам треба (Мт 3,15). И кад је сишао са горе (Тавор) заповедио је да нико не каже да је Он ‒ Христос. Тада је, наиме, дошао као пастир, тражећи заблуделу овцу и хотећи да улови несталу ловину, зато се и прикривао. Као што, наиме, лекар не бива болеснику одмах страшан, управо тако и Он на почецима није хтео себе очитим учинити, него лагано и мало по мало. Зато исти овај Пророк нављујући тај долазак Његов без буке говори: Сићи ће као киша на руно, и као капља што капље на земљу (Пс 71,6). Јер није дошао тутњећи, нити галаму правећи, земљу тресући и муње пуштајући, небо дрмајући, народ анђелски наводећи, средину тврди (небеске) разбијајући и тако на облацима силазећи, него без буке, пошто је девет месеци од мајке-девице ношен рађа се у јаслама као син дрводеље, у повојима простим Га гоне, те са мајком бежи у Египат. А затим, после кончине безаконика[3], враћа се и проводи време идући около као један од мношштва по држању, и хаљине у њега беху јефтине, трпеза најпростија, ход непрекидан, и то тако непрекидан да му и умор од ходања настаје. Тада, међутим, неће тако доћи, него тако јавно да нема ни потребе за најавом Његовог доласка. Због тога је и Он сâм, објављујући очигледност доласка говорио: Ако чујете: Ено га у собама, не уђите; ено Га у пустињи, не изиђите. Јер ће као муња што од исхода сунца креће и показује се до запада, тако ће бити долазак Сина човечијега (уп. Мт 24,26-27), сâм себе показује и објављује. Јер се и на земљи муња тако дешава, немамо потребу за њеном објавом, него како се јави, тако је свима постала видљива и у исто (време) свима. Тако и Павле каже: Сâм Господ ће са заповешћу, са гласом Арханђела, са трубом крајњом сићи са неба (1Сол 4,16). А и Пророк Га је тако гледао ношеног на облацима, река пред Њим тече, и Судиште страшно, и полагање рачуна нумољиво. Јер тада је време судишта и суда, зато се тада не јавља као лекар, него као Судија. Данило је, наиме, гледао и престо Његов, и реку како се вуче пред Седиштем судијским Његовим, и све му се показује огњеним: и кола и точкови. Али кад је на почетку, и првим присуством дошао, није се показало ништа такво, ни огањ, ни река, ни друго нешто такво, него јасле и свратиште, колиба и сиромашна мати. А иначе, овде се показује и непроменљивост Његова, и неизменивост. Па пошто је (Данило) рекао да Онај што седи на Престолу има косу белу као вуна, и хаљине (беле) као снег, да не би помислио на власи и хаљине, него је свуда чист и прозиран огањ, говори: Огањ ће се пред Њим запалити, и вихор жесток око Њега (Пс 49,3). Тако и овај, посредством ових слика у исто време показује и неизменивост, и непроменивост, и светлост и неприступност (Божју). И не стаје на огњу, него хотећи да представи жестину одмазде, додаје говорећи: Вихор жесток. А вихор се говори или за лавину снега која падајући носи и руши све пред собом, или за нагли налет ветрова који исто производи, и неподношљив је за оне који се ту затекну. Хотећи, дакле, да покаже неподношљивост онога кажњавања, навео је те слике.
Призваће небо свише, и земљу, да суди народу своме (Пс 49,4). Опет помиње стихије, преко којих су роду човечанском настала небројена добра, не само за живот и састав тела, него и што се тиче претпоставке богопознања. Јер лепота и величије, преокрети положаја (њихових), и саме суштине из којих је саставио стихије, као и ствари што су из њих настале, једне које се уопште током свега времена дешавају, а друге ко се често засебно дешавају, све то храни и сачињава тела и руководи нас ка познању Творца. Зато је Павле говорио: Јер оно што је невидљиво на Њему, вечна сила Његова и Божанство, од саздања света се сагледава на створењима умом (Рм 1,20) и опет: Пошто свет у мудрости (својој) не познаде Бога кроз мудрост Божју (1Кор 1,21), то јест: кроз мудрост која се јавља на створењима, која није мала, него веома велика и најјаснија поука. И оно што на створењима свакодневно бива, ако се и чини да бива по природном следу ствари, ипак и то објављује Творца. Јер Творац је Господар природе.
3. И немој се чудити ако, говорећи о општем суду, беседу окреће на Јудеје. Тако, наиме, и Павле каже: Срџба и гнев, мука и тескоба, на сваку душу људску што производи зло, Јудеју прво и Јелину (Рм 2,8-9). И опет: Који без закона сагрешише, без закона ће и погинути, а који под законом сагрешише, по закону ће им се и судити (Рм 2,12).
Саберите Му преподобне Његове, који прихватају завет Његов о жртвама (Пс 49,5). Како то да оне које намерава оптуживати, и које ће осудити, овде назива преподобнима? (Чини то) увећавајући оптужницу, том чашћу поставивши им већи белег одмазде. Тако и ми, кад видимо неке који су погрешили, и кад их хоћемо силније прекорити, позивамо их по чиновима, тако да осуда буде тежа, говорећи: Позови ђакона, или презвитера. Пошто су, дакле, и ови[4] себе називали царским свештенством и народом изабраним, и многи се код тога узносили, он и овде замеће величину осудâ. Који прихватају завет Његов о жртвама. Пошто су се дрзнули на небројена зла, подухватили се толиких видова неваљалства, те отимајући, похлепни будући, убијајући, прељубе чинећи, крв са крвљу мешајући мишљаху да велике ствари чине, и да закон и завет испуњавају ако овце и телад жртвују, корећи их овде и исмевајући, (Псалмопојац) каже: Који прихватају завет Његов о жртвама то јест: који сматрају да им је за спасење довољно жртвовати тела бесловесних животиња.
[1] Наслов Беседе на грчком гласи: Εἰς τὸν μθ’ ψαλμὸν. Θεὸς Θεῶν Κύριος ἐλάλησε, καὶ ἐκάλεσε τὴν γῆν, ἀπὸ ἀνατολῶν ἡλίου μέχρι δυσμῶν, њен латински наслов је: In psalmum 49. 1. Deus deorum Dominus loquatus est, et vocavit terram, a solis ortu usque ad occasum. Грчки текст: PG 55, 240-258.
[2] Тј. Давид.
[3] Тј. Ирода.
[4] Јудеји.